Umesto da budu bedem zaštite države i garancija javnog reda, pojedine sudije svojim odlukama daju vetar u leđa nasilnicima. Takav pristup ne samo da nije zakonit, već je otvoreni politički aktivizam pod maskom sudijske funkcije, i zato je opasan po državu, po red i mir i po sve građane koji očekuju sigurnost.
Odluka četiri sudije za prethodni postupak da preinače kvalifikaciju dela „nasilje na javnom skupu kao „napad na službeno lice“, na prvi pogled, deluje da je reč o zaštiti pojedinca , konkretnog policajca koji je pretrpeo povredu ili bio izložen napadu. Ali suština je mnogo šira i opasnija.
Javni skup nije običan događaj, on podrazumeva okupljanje velikog broja građana, organizovanog ili spontanog, uz jasno prisustvo policije koja obezbeđuje red. U trenutku kada neko krene na policajca kamenicom, bakljom ili pesnicom, taj čin nije usmeren samo protiv jednog čoveka u uniformi, već i protiv institucije države koja taj skup obezbeđuje. Zato i postoji krivično delo „nasilje na javnom skupu“, jer se njime kažnjavaju radnje koje imaju potencijal da ugroze bezbednost celog događaja i svih učesnika.
Kada se to svede na „napad na službeno lice“, suština se gubi. Ispada da je napad na policajca isti kao i svađa sa bilo kojim činovnikom u kancelariji. A nije, jer posledice na javnom skupu mogu biti masovne, od panike među ljudima, do šireg nasilja koje se ne može zaustaviti.
Širenje svesti o nekažnjivosti – klizanje u anarhiju
Kada sudija koji je svojim potpisom podržao blokade danas u sudnici kvalifikuje napad na policajca kao „lakši oblik“, onda više nije reč o pravu, već o politici. Sud nije arena u kojoj se tumače članovi krivičnog zakona, već postaje instrument jedne ideološke borbe. Umesto da policija kao institucija države dobije jasnu i najoštriju zaštitu, njena pozicija se relativizuje, jer bi oštra sankcija značila i udar na „sopstvene“ političke saveznike.
A ove sudije svojim odlukama šalju signal da je napad na policajca samo „napad na službeno lice“, a ne nasilničko ponašanje na javnom skupu koje ugrožava i bezbednost državnih institucija i građana, onda se u javnosti postepeno stvara uverenje da je nasilje dozvoljeno. Nasilnici dobijaju vetar u leđa: znaju da će biti sankcionisani u blažem okviru, da će kazne biti uslovne ili minimalne, pa samim tim nemaju razloga da se suzdržavaju.
Takva praksa ubrzano širi svest o nekažnjivosti koja je na ulicama Srbije poprimila opasne razmere. Onaj ko je jednom prošao bez težih posledica, sutra će biti spreman da ponovi isto ili još gore delo. Učesnici blokada, umesto da shvate da država neće tolerisati rušenje javnog reda i napade na policiju, dobijaju suprotnu poruku, da sistem stoji na njihovoj strani i da je nasilje legitiman politički metod. To je najopasniji signal koji jedno društvo može poslati.
Ako se napad na organ reda tretira kao sitan prestup, sutra će biti dozvoljeno i rušenje institucija, upadi u javne zgrade, uništavanje stranačkih prostorija. Logika takvog tolerisanja nasilja vodi pravo u anarhiju, jer ako policija kao simbol države nije zaštićena, onda više nema ni države.
Ovde nije u pitanju samo jedna sudska odluka, već širi obrazac koji preti da postane pravilo. Politički motivisane presude koje umanjuju težinu napada na policiju direktno podrivaju poverenje u pravni sistem i ohrabruju novo nasilje.