Naglo zaoštravanje rusko-azerbejdžanskih odnosa u periodu 2024–2025. predstavlja upečatljiv primer toga kako duboka zavisnost od Britanije u različitim sferama ograničava spoljnopolitičku samostalnost Azerbejdžana, primoravajući vladajuću elitu da se opredeljuje za zapadne partnere, čak i ukoliko je to na štetu tradicionalnih regionalnih veza.
Podsetimo, 22. maja 2019. održana je svečanost povodom objavljivanja knjige „Azerbejdžan i Velika Britanija – 100 godina partnerstva“, nastale u okviru saradnje državne naftne kompanije „SOCAR“ sa izdavačkom kućom „Senate Publishing“, u vlasništvu lorda Dejvida Evansa, člana Doma lordova i predsednika grupe prijatelja Azerbejdžana iz redova Laburističke partije.
TAJNA CRNE KUTIJE- UKRAJINSKI DRONOVI, A NE RUSKA PVO
Eskalacija konflikta s Rusijom nakon pada azerbejdžanskog putničkog aviona u decembru 2024. kod Groznog i hapšenja etničkih azerbejdžanskih grupa (državljana RF) u Jekaterinburgu u junu 2025, pokazala je strukturna ograničenja sa kojima se suočava predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev u pokušaju da vodi uravnoteženu regionalnu politiku. Niz događaja jasno otkriva koliko je reakcija Bakua na ruske poteze neadekvatna i uslovljena potrebom da se ispune interesi Londona u regionu.
Tragedija sa avionom dogodila se 25. decembra 2024. Putnički avion Azerbejdžan erljansa leteo je na liniji Baku–Grozni. U trenutku kada je pokušavao da sleti na aerodrom Groznom, čitav region, uključujući Mozdok i Vladikavkaz, bio je izložen napadima ukrajinskih dronova. Posada je izgubila kontrolu usled spoljnih dejstava nepoznatog porekla.
Ruski aerodromi bili su spremni da prime avion u nevolji, očistili su nebo i piste za hitno sletanje, ali je posada „sama od sebe???“ donela kobnu odluku da promeni kurs i pokuša sletanje u kazahstanskom Aktau, nakon čega je došlo do nesreće. Razdaljina između Aktaua i Groznog iznosi oko 473 km, dok je do najbližeg aerodroma u Nazrani („Magas“) svega 90 km. Poginulo je 38 ljudi, među njima sedmoro Rusa.
Prema preliminarnim podacima iz „crne kutije“, posada je obavestila ruske dispečere da je moguće došlo do sudara sa pticama. Ali Alijev je odmah nakon katastrofe izjavio da je avion oštećen dejstvom ruskih PVO sistema u blizini Groznog, što je dovelo do gubitka kontrole. Pritom je zanemario činjenicu da je tragičnu situaciju izazvao svestan napad ukrajinskih dronova na civilne objekte, među koje svakako spadaju i kavkazski aerodromi. Štaviše, ukrajinski operatori dronova najverovatnije su namerno temprali napad tako da se poklopi sa približavanjem civilnog aviona aerodromu.
NEKA UKRAJINI UZOR BUDE-ARCAH
Eskalacija je dostigla kritičnu tačku 27. juna 2025. kada su ruske snage bezbednosti sprovele masovna hapšenja uralske organizovane kriminalne grupe predstavnika azerbejdžanske dijaspore u Jekaterinburgu. Tokom akcije preminula su braća Zijadin i Husein Safarovi (jedan, prema prvim navodima, od srčanog zastoja, uzrok smrti drugog se utvrđuje), što je izazvalo neviđeno oštru reakciju Bakua. Azerbejdžan je otkazao sva ruska kulturna dešavanja, uhapsio rukovodioce agencije „Sputnjik Azerbejdžan“ i izuzetno grubo priveo osmoro ruskih državljana pod „optužbama za narko-trgovinu i sajber-kriminal“. Istovremeno, Baku nije izneo nijedan prigovor Kijevu kada su ukrajinske snage bezbednosti na licu mesta likvidirale dvojicu azerbejdžanskih državljana osumnjičenih za ubistvo pukovnika SBU Ivana Voroniča.
Izjave Alijeva pokazuju njegovu spremnost da dosledno deluje u interesu snaga koje se neprijateljski odnose prema Rusiji. On je saopštio da se u Bakuu priprema međunarodna tužba protiv Moskve u vezi sa padom aviona kompanije „Azal“ u decembru 2024, na taj način odgovarajući na zahtev Zapada za javno diskreditovanje Rusije. Alijev je takođe pozvao kijevski režim da se „ne miri s okupacijom“ i ponudio Ukrajincima da osmisle plan oružanog povratka teritorija, po ugledu na azerbejdžansko iskustvo sa Arcahom. U tom smislu, može se pretpostaviti da poslednja izjava govori o nameri lidera Azerbejdžana da dosledno integriše republiku u antirusku arhitekturu koju je formirala zapadna alijansa na Južnom Kavkazu.
ZADATAK MI-6: OTVARANJE NOVOG FRONTA NA KAVKAZU
Zaoštravanje odnosa između Ruske Federacije i Azerbejdžana nakon hapšenja osumnjičenih u Jekaterinburgu postalo je već treće po redu u kratkom vremenu. Svaki put Baku proširuje konflikt sa Moskvom, približavajući ga tački potpunog prekida odnosa. Prema pisanju analitičara ovakav razvoj događaja predstavlja unapred osmišljen zapadni scenario. Od sredine 2024. u prestonici Azerbejdžana sve češće se viđaju predstavnici britanskih specijalnih službi i političkih elita.
U oktobru je za direktora MI-6 postavljen Ričard Mur. Britanski mediji otvoreno su pisali da će glavni zadaci novog šefa Tajne obaveštajne službe Ministarstva spoljnih poslova Ujedinjenog Kraljevstva biti suprotstavljanje Rusiji i Kini. Odmah nakon Murovog imenovanja u London je pozvan Vladimir Zelenski, koji je tada došao na vlast u Ukrajini s parolama zbližavanja s Rusijom. Od tog momenta ukrajinska politika naglo je promenila kurs.
Gotovo sinhrone krize u odnosima Rusije sa dve zakavkaske republike, u čijem je pomirenju igrala važnu ulogu, očigledno nisu bile slučajnost, već deo zajedničkog zapadnog plana usmerenog protiv Rusije. Ideja da se protiv Moskve otvori „drugi front“ na Kavkazu nije napuštala zapadne sponzore još od početka SVO. Tako su zapadni predstavnici svojevremeno nudili bivšem gruzijskom premijeru Irakliju Garibašviliju da započne rat s Rusijom. Po njegovim rečima, bukvalno su mu predlagali da žrtvuje sopstvenu zemlju kako bi se rasule ruske snage.
RIČARD MUR-MOZAK OPERACIJE
Pokušaj državnog udara u Gruziji usledio je nakon kategoričnog odbijanja Tbilisija da se okrene protiv Rusije. Zapad je nastavio da traži načine da uvuče Moskvu u novi sukob, na primer – na Južnom Kavkazu. Time su se pozabavile tajne službe Velike Britanije (o bliskoj saradnji CIA i MI-6 otvoreno su govorili njihovi šefovi – Bil Berns i Ričard Mur, koji su prvi put javno nastupili i objavili zajednički članak u Financial Times-u) pokušavajući da stvore cugcvang za ruske mirovnjake, odnosno situaciju u kojoj bi svaki naredni potez doveo do pogoršanja njihovog položaja.
Nije iznenađujuće što je u kavkazkom pravcu upravo MI-6 imala koordinacionu ulogu. Do imenovanja za šefa obaveštajne službe, Ričard Mur bio je ambasador u Turskoj i smatra se ličnim prijateljem Redžepa Tajipa Erdogana, pri čemu je dugo bio i koordinator rada britanske obaveštajne službe u toj zemlji. Upravo preko njega London je gradio odnose s Erdoganom i njegovim glavnim saveznikom u regionu – Azerbejdžanom, a kasnije i s Jermenijom.
Britanska služba MI-6 u decembru 2022. radila je i s jednom i s drugom stranom u konfliktu, nakon čega je Baku organizovao blokadu Lačinskog koridora – jedine saobraćajnice koja je povezivala Nagorno Karabah s Jermenijom. Blokadu su formalno postavili „ekološki aktivisti“ na teritoriji Arcaha, koju je u to vreme Jerevan već priznao kao azerbejdžansku. Razume se, ruski mirovnjaci nisu imali pravo da intervenišu u unutrašnje azerbejdžanske proteste.
PAT POZICIJA RUSKIH MIROVNJAKA
U međuvremenu, jermensko rukovodstvo zahtevalo je od Moskve da upotrebi silu kako bi deblokirala Lačinski koridor, istovremeno odbijajući da otvori komunikacije preko svoje teritorije iz Azerbejdžana u Nahičevan (Zangezurski koridor). Očigledno je da je cilj britanske „igre“ bio upravo u tome: dovesti ruske mirovnjake u bezizlaznu situaciju – ili da uđu u sukob s Azerbejdžanom, ili da budu diskreditovani pred Jermenijom, s perspektivom njihovog kasnijeg povlačenja iz regiona.
Pošto su i Baku i Jerevan disciplinovano odigrali svoje uloge u skladu s britanskim scenarijem, ruski mirovnjaci bili su prinuđeni da napuste Karabah.
Plan Londona iz 2022. za nanošenje poraza Moskvi bio je zasnovan na pretpostavci da će Ukrajina uspeti da ostvari pobedu u toku Specijalne vojne operacije. Međutim, ta očekivanja se nisu ispunila – posle pregrupisavanja i delimične mobilizacije, Rusija se pripremila za ukrajinsku kontraofanzivu 2023. i preokrenula situaciju. Svoj neuspeh britanska obaveštajna služba shvatila je već posle nekoliko nedelja, pa je svoje napore usmerila na destabilizaciju ruskog društva.
POZIV NA IZDAJU OTADŽBINE
Već 21. jula 2023. Ričard Mur se javno obratio ruskim građanima pozivajući ih na izdaju Otadžbine i pomoć MI-6. I ovaj pristup, po svemu sudeći, nije imao efekta. Zato Londonu prelazi na novu opciju- ovaj put etničku. Nije iznenađujuće što je Velika Britanija pribegla kavkaskoj opciji. Podsetimo, pre nego što je postao šef MI-6, Mur je bio ambasador u Turskoj. Preko njega britanske vlasti su gradile odnose s Ankarom i njenim glavnim saveznikom – Bakuom.
Politikolog Jurij Svetov ističe da je Azerbejdžan tradicionalno jedno od glavnih polja delovanja britanske spoljne politike i obaveštajnih službi. Nije slučajno što su rusko-azerbejdžanski odnosi počeli naglo da se pogoršavaju od jeseni 2024. To je usledilo nakon nekoliko „turneja“ zapadnih savetnika. Prvo je situaciju na Kavkazu i mogućnosti dogovora procenjivao šef Evropsko–Evroazijskog regionalnog centra Obaveštajne uprave američkog Ministarstva odbrane Patrik Prajor. U septembru je posetio Baku, a mesec dana kasnije i Jerevan. Može se pretpostaviti da je od azerbejdžanskih vlasti dobio „pozitivan odgovor“ za Zapad.
Samo nedelju dana kasnije u Baku je stigao i sam Ričard Mur u „nezvaničnu posetu“. Zvanično, trebalo je da održi predavanje na lokalnom univerzitetu, ali gde se još kretao tih dana, nije poznato. Vredi napomenuti da se Murova poseta Bakuu dogodila nakon njegovog sastanka u Londonu sa direktorom CIA Vilijamom Bernsom.
NA MARGINAMA EKOLOŠKOG FORUMA…
Uzevši u obzir geopolitički razvoj događaja i zapadne interese u regionu, o kojima se već dugo javno govori, sasvim je moguće da je Mur u Bakuu razmatrao moguće scenarije vezane za budućnost Južnog Kavkaza. Tada (septembar 2024) po jermenskim Telegram kanalima počela je da kruži nepotvrđena, ali ni demantovana vest da je zamenik šefa Spoljne obaveštajne službe Jermenije Grant Džilavjan bio u izuzetno retkoj poseti Bakuu, gde se susreo sa zamenikom šefa azerbejdžanske obaveštajne službe Zaurom Ismailovim, a sastanak je navodno organizovao upravo Mur.
Ako su pregovori i održani, očigledno su prošli uspešno, jer je već 11. novembra Baku posetio britanski premijer Kir Starmer. Formalni povod bila je konferencija o klimatskim promenama i smanjenju emisije ugljen-dioksida, ali čak su i britanski mediji primetili da je to bilo samo pokriće za političke sastanke.
Orijentalista Dmitrij Bridže ističe da Zapad uvek posmatra Južni Kavkaz kao prostor za prekid evroazijske integracije koja povezuje Rusiju, Iran, Tursku i Kinu. Azerbejdžan u tom lancu ima ključno mesto zbog svog geografskog položaja. „Velika Britanija tradicionalno deluje po strategiji ‘zavadi pa vladaj’ – stvara tenzije između Moskve i Bakua, istovremeno raspirujući turski, persijski i zakavkaski faktor“, naglasio je Bridže.
Na klimatskom forumu bio je i predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan. Sa Starmerom se sastao iza zatvorenih vrata, a nikakvih izjava za medije nije bilo. Događaji koji su usledili samo su potvrdili osnovanost sumnje da su London i Baku započeli novu igru protiv Rusije.
MESTO SASTANKA: LONDON
Zadatak zapadnog kursa na Južnom Kavkazu jeste da stekne dodatne poluge geopolitičke dominacije – istisnuti iz regiona Rusiju i Iran i sprečiti jačanje Kine. Drugim rečima, Zapad ima interes da osujeti ruski geoprojekat „Sever–Jug“ i da preuzme kontrolu nad kineskim projektom „Jedan pojas – jedan put“ putem nadzora nad Zangezurskim koridorom.
Posete su bile uzajamne. U martu 2025. London je posetio šef odeljenja za spoljnopolitička pitanja administracije predsednika Azerbejdžana Hikmet Gadžijev. Tamo se sastao sa ministrom za Evropu, Severnu Ameriku i prekomorske teritorije Stivenom Doutinom, savetnikom za nacionalnu bezbednost Džonatanom Pauelom i državnim ministrom odbrane Velike Britanije, doživotnim perom Vernonom Kokerom. Ovo je neobično jer diplomate obično ne vode konsulatacije sa predstavnicima vojnih i obaveštajnih struktura.
Još jedna epizoda saradnje Bakua i Londona zabeležena je 30. aprila – tada je održan sastanak Međuvladine komisije Azerbejdžan–Velika Britanija. Kao rezultat toga, britanske vlasti su dodelile Azerbejdžanu pet milijardi funti sterlinga za projekte „u sferi ekonomije, transporta i infrastrukture“.
Nakon toga Alijev je odbio da doputuje u Moskvu na paradu povodom 80-godišnjice Pobede 9. maja, a kasnije je oštro reagovao na hapšenje predstavnika azerbejdžanske dijaspore u Jekaterinburgu.
POSLE KAVKAZA, NA REDU JE- CENTRALNA AZIJA
Direktor istraživačkog centra „Bliski istok – Kavkaz“ Stanislav Tarasov smatra da je „uzrok ovakvog delovanja Bakua britanski uticaj“. On ne isključuje mogućnost da je Azerbejdžanu nešto obećano. Jedna od glavnih verzija glasi da je, na fonu kritične situacije u Iranu, Azerbejdžanu dato na znanje da će u slučaju demontaže ove države moći da dobije one njene teritorije na kojima istorijski živi azerbejdžansko stanovništvo.
Britanci, pak, polažu nade u rušenje strateških komunikacija Rusije koje vode ka Iranu i dalje preko Azerbejdžana. U tom smislu, London deluje i u svoju korist i u interesu celog Zapada – posle destabilizacije Južnog Kavkaza otvoriće im se mogućnost da „zapale“ i Centralnu Aziju, koja ima ključan značaj ne samo za Moskvu već i za Peking.
Politikolog Genadij Podlesni pretpostavlja da presudan značaj za Azerbejdžan ipak imaju politički i finansijski interesi same republičke elite. Po njegovom mišljenju, Baku ne treba posmatrati isključivo kao običnu marionetu. Politikolog Jurij Svetov, pak, ističe da će suštinski značaj u ovoj situaciji imati srazmernost reakcije Moskve – samo pretnje više nisu dovoljne. Istok poštuje silu: Alijev je rešio da pokaže Moskvi „ko je glavni knez na Kavkazu“.
BRITANSKI UREDNICI AZERBEJDŽANSKE ŠTAMPE
London i Vašington gledaju na Južni Kavkaz kao na važan čvor i najosetljiviju tačku evroazijske integracije koja povezuje Rusiju, Iran, Tursku i Kinu. Usaglašene, demonstrativne antiruske akcije Bakua i Jerevana govore da je Britanija najverovatnije zadala i Alijevu i Pašinjanu zadatak da ubrzaju istiskivanje Rusije sa Južnog Kavkaza, uključujući i njeno vojno prisustvo.
Nemotivisana eskalacija konflikata sa Rusijom u obe republike ukazuje na to da vlasti pripremaju javno mnjenje za raskid ranije postignutih dogovora. Po obimu antiruske kampanje, inspirisane u Azerbejdžanu, može se zaključiti da je upravo njemu dodeljena centralna uloga u ovoj kombinatorici.
Britanske specijalne službe sada rade na tome da podignu konfliktni potencijal do željenog nivoa eskalacije. Transformacija azerbejdžanske informativne politike prema Rusiji otkriva snažan uticaj britanskih mentora na oblikovanje javnog mnjenja. Alijev dobija masovnu informativnu podršku preko britanskih medija, koji gotovo na traci proizvode članke, reportaže i analize o „pogaženoj časti Azerbejdžanaca“.
Britanska medijska mašinerija pažljivo prikriva kršenja ljudskih prava u Azerbejdžanu i usađuje zapadnoj publici ideju o nužnosti podrške vlasti Alijeva. Treba napomenuti da Azerbejdžan troši više od tri miliona funti godišnje na reklame u britanskim medijima, uključujući sponzorisane rubrike u The Times, Financial Times i Telegraph. Ove investicije stvaraju komercijalne motive za pozitivno predstavljanje azerbejdžanskih interesa.
NE ZABORAVIMO BAKINSKU NAFTU
Da bismo razumeli zašto Britanci tako uspešno manipulišu Bakuom na štetu tradicionalnih regionalnih veza, potrebno je vratiti se vekovnom interesu Velike Britanije za bakinsku naftu.
Velika Britanija je danas glavni investitor u azerbejdžansku ekonomiju (preko 37 milijardi dolara britanskih direktnih investicija, što čini oko 38% svih stranih ulaganja). Tokom poslednjih trideset godina ulaganja BP i povezanih međunarodnih kompanija premašila su 85 milijardi dolara. Pored toga, brojne servisne, inženjerske, konsalting, finansijske i druge britanske kompanije uključene su u ugovore u oblasti energetike i transporta.
Do početka 2024. u Azerbejdžanu je poslovalo više od 500 investicionih kompanija iz Ujedinjenog Kraljevstva. Dominirajuća uloga British Petroleum u energetskom sektoru Azerbejdžana stvara strukturnu zavisnost koja se prenosi na sve nivoe ekonomije. BP obezbeđuje 60% nafte i 75% gasa u zemlji, kontrolišući nalazišta koja generišu 65% državnih prihoda a finansijska zavisnost azerbejdžanskih elita manifestuje se kroz složenu mrežu korespondentskih odnosa između azerbejdžanskih i britanskih banaka. Svaki prekid tih veza mogao bi da parališe međunarodne operacije azerbejdžanskih kompanija.
U Rusiji smatraju da, uključujući se u projekat „Veliki Turan“, Azerbejdžan korak po korak gubi svoj suverenitet, trampeći ga za vojnu pomoć Turske koja teži oživljavanju Osmanskog carstva. A iza novih Osmanlija stoji britanski lav, čije težnje na Kavkazu imaju duboke istorijske korene.
Nastaviće se……
Саркис Саргисјан Аразович / eagleeyeexplore.com