gvozdeni puk

Tru­ba nam od dav­ni­na svi­ra i u sr­ce di­ra, a zna­la je i u bo­je­vi­ma srp­skim do­bro da po­slu­ži. Ta­kvu za­be­le­šku „Zlat­na Ka­ra­đor­đe­va za tru­ba­ča” pi­še vo­de­ći hro­ni­čar zla­ti­bor­ske pro­šlo­sti Mi­li­sav R. Đe­nić u svo­joj knji­zi o de­ša­va­nji­ma u Ve­li­kom ra­tu „Go­di­ne stra­da­nja i bo­la”. Jed­nog da­na tru­ba­ču tre­će če­te dru­gog ba­ta­ljo­na Če­tvr­tog pe­ša­dij­skog pu­ka sti­že pi­smo od ku­će. Ka­ko je či­ta­nje od­mi­ca­lo bio je sve za­bri­nu­ti­ji. Svi rat­ni­ci otvo­ri­li kon­zer­ve s me­snim na­re­skom i ru­ča­ju, dok je nje­go­va sta­ja­la neo­tvo­re­na, a po­gled mu od­lu­tao u da­lji­nu. – Tru­ba­ču, što ne je­deš? – Ka­ko da je­dem kad vi­dim da mo­ji…