Prema poslednjim podacima SIPRI‑ja Srbija je u 2024. godini izdvojila neverovatnih 2,32 milijarde dolara za vojne potrebe, što čini oko 2,8 odsto BDP‑a, najviši broj u regionu među državama koje nisu članice NATO‑a, znatno više od albanskih petostruko manjih izdataka, a Hrvatsku premašuje po apsolutnoj veličini i procentu BDP‑a, dok BiH ostaje najniža sa 0,8 odsto i samo 216 miliona dolara u vojnom budžetu.
Takav budžetski eksplozivni rast, na prvi pogled ostvaren kao rezultat stremljenja ka modernizaciji i jačanju odbrambenih golova, ne govori samo o vojnoj sposobnosti, već mnogo više ukazuje na kompleksnu dinamiku koja se odigrava iza kulisa. Nakon sankcija i radikalnog prekida ruske logistike, Srbija je prihvatila princip „uzmi gde možeš dobiti“ pa su stigli Rafale iz Francuske i nekadašnji „šapatni“ japanski ZRK sistemi, ali sa njima nije uvek stigla i potrebna infrastrukturna kompatibilnost, obuke i logistička spremnost. To nije samo pitanje oružja, već sposobnosti da se ono održi u borbenom stanju i da koristi na način koji čini razliku.
U formalnom statusu, Srbija je i dalje van NATO, učestvuje u programu „Partnerstvo za mir“, ali geopolitička stvarnost i okruženje kojim je okružena, sa većinom suseda u NATO, pretvara napore u vojnu nadogradnju u faktičku nuždu. To više nije samo politika kakvu bismo opisali kao izraz stabilnosti, već sofisticirana strategija preživljavanja u regionu gde su druge sigurnosne mreže jasno postavljene i uigrane.
Ono što je, međutim, još važnije je da je vojni budžet postao sredstvo i alat u međunarodnim procesima, pregovaranju sa Evropskom unijom i SAD‑om, kao i sa Kinom, koja nudi veće investicije ali i geostrateške veze, ali umetnost izbora nije u tome biti „vojnik za sve prilike“, već ostati država koja ima kontrolu nad tim zaštitnim mehanizmom, da ga ne čini ustavnom obavezom nego svesnim izborom.
Tako vojna industrija, koja je postala glavna pokretačka ekonomska priča u vreme krize, sve češće funkcioniše kao adut u političkim i spoljnopolitičkim borbama. Ali taj adut ne sme postati samo paravan za finansijski popust ili obaveza u koji smo se uvučeni bez jasne strategije. Jer ako prihodi i izvoz oružja budu samo prolazna faza koja će, kada rat prošli, ostati stara industrija, podhranjivana tradicijom i izazovima prošlosti, posle toga ostaje samo prazna školjka potrošenih budžeta i slabljenje vojne supstance.
Zbog toga je toliko važno da ovo nije trenutak iluzije, već potencijalni prekretni trenutak u kojem Srbija može da sa svoje pozicije van prekinutog arhipelaga saveznika napravi suverenu izbornu državu, koja ima vojnu sposobnost, ali ne režim za prodaju. Jer ono što danas vidimo nije samo budžetska brojka, već javni znak da ova zemlja više nema luksuz da bude periferijski igrač. Ali takođe i da bez jasnog nacionalnog strateškog fokusa ta sredstva mogu ostati pored putokaza, ali daleko od puta sigurnosti.
Milutin Nedeljković / Vaseljenska