NATO misija na Kosovu i Metohiji, pod zvaničnim okriljem Ujedinjenih nacija i Rezolucije 1244, formalno tvrdi da je garant mira i bezbednosti za sve zajednice, svakodnevna realnost na terenu govori nešto sasvim drugo, i duboko zabrinjavajuće. Ono što se godinama naziva „misijom KFOR-a“ ne predstavlja ništa drugo do dobro osmišljen sistem međunarodne ravnodušnosti, ili još preciznije, saučesništva u sistematskom i kontinuiranom nasilju nad srpskim narodom koji živi na svojoj vekovnoj zemlji.
Privremeno raspoređivanje dodatnih snaga KFOR-a, koje je ovih dana završeno pristizanjem više od 70 vojnih vozila u bazu Bondstil, nije učinilo apsolutno ništa da bi se sprečilo sve učestalije i sve brutalnije napade šiptarskih ekstremista na Srbe, na njihovu imovinu, njihove hramove i njihovo pravo da žive u miru. Škotska garda, sa više od 350 britanskih vojnika, koja se nalazi u sastavu novopridošlih snaga, kao i već godinama prisutni kontigenti drugih članica NATO-a, koriste Kosovo više kao teren za vojnu obuku nego kao prostor za primenu međunarodnog mandata.
Istina je prosta i jasna: KFOR na Kosovu ne služi da štiti, već da ćuti. Njihova „nepristrasnost“ je samo diplomatska maska za pasivnost koja prikriva realnu podršku institucionalnom nasilju koje vrši samoproglašena „republika Kosovo“ nad srpskim stanovništvom. Dok KFOR simulira obuke, patrole i „operativnu spremnost“, Srbi se hapse bez osnova, deca se maltretiraju po ulicama, crkve se skrnave, a srpska imovina sistematski uništava. Gde je tada KFOR?
Iako je misija, formalno gledano, pod mandatom UN, suštinska realnost je da NATO preko KFOR-a koristi južnu srpsku pokrajinu kao eksperimentalni poligon, ali i kao budžetsku crnu rupu. Godišnje, stotine miliona evra novca poreskih obveznika iz Evropske unije ulaže se u logistiku, ljudstvo, opremu i „mirovne aktivnosti“, od kojih ni jedna jedina nije dovela do zaustavljanja šiptarskog nasilja. KFOR je postao institucija koja više služi za održavanje iluzije međunarodnog prisustva nego za ostvarenje stvarne bezbednosti na terenu.
Značajno je napomenuti da Turska u poslednjih nekoliko godina preuzima sve veću ulogu u sastavu KFOR-a, kako po broju vojnika, tako i po komandnim pozicijama. Prema zvaničnim podacima NATO-a, Turska ima jedan od najvećih aktivnih kontingenata u misiji, a nedavno je preuzela i rotaciono komandovanje čitavom operacijom. Suštinski, ovo nije tek puka smena u komandnom kadru, već dublja politička poruka, Ankara želi da učvrsti svoje geopolitičko prisustvo na Balkanu, koristeći upravo Kosovo kao ulaznu tačku. Time Turska, kao nekadašnji osvajač, a sada navodni partner u miru, zapravo nastavlja istorijsku politiku dubokog uticaja na prostore gde je islam politički instrument, a ne versko pitanje.
U vezi sa aktuelnim dešavanjima u Republici Srpskoj, gde se najavljuje referendum kao odgovor na nametnute i politički motivisane odluke Kristijana Šmita i neustavnog Suda BiH, jasno je da se čitav prostor Balkana ponovo gura u stanje kontrolisanog sukoba. Ista ona struktura koja je dovela do haosa na Kosovu, sada, preko lažnog visokog predstavnika i institucionalnog nasilja, pokušava da razori ustavni poredak u Srpskoj. Paralele su očigledne: Srbi na Kosovu i Srbi u Srpskoj su pod pritiskom istih aktera, EU, NATO i samoproglašenih institucija koje ne poznaju ni međunarodno pravo, ni realnu demokratiju.
KFOR danas ne predstavlja instituciju mira, već simbol međunarodne hipokrizije. On je tu ne da spreči sukob, već da osigura da Srbi ne mogu odgovoriti na nasilje. On je tu da pokrije nečinjenje. Da opravda produženu okupaciju. Da legalizuje teror koji se sprovodi u „ime mira“. I da, najzad, obesmisli samo postojanje Rezolucije 1244.
Ako je iko imao iluziju da je KFOR neutralan, dovoljno je pogledati koliko srpskih života je odbranio poslednjih dvadeset godina — a onda uporediti to sa brojem patrola, obuka i izjava koje služe isključivo da zatrpaju istinu. Istinu koju Srbi na Kosovu i Metohiji žive svaki dan – bez zaštite, bez pravde i bez mira.
NOVI VESNIK
View this post on Instagram