U trenutku kada se ceo svet, pod plaštom globalnog mira i diplomatske dvoličnosti, opasno približava novim žarištima i revizijama granica, predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev, daleko od opštih floskula i poziva na mir koji nikome ne znače ništa, izričito i svesno poručuje svom narodu, ali i svima koji Azerbejdžan posmatraju kao privremeno pobednika: „Moramo uvek biti spremni za rat.“ Nije to poruka izrečena u momentu slabosti, niti u cilju unutrašnje mobilizacije, već hladna i promišljena procena čoveka koji dobro zna da se geopolitička sudbina ne gradi na uverenjima već na snazi.
Govoreći u regionu Kalbadžar, prostoru koji je do pre nekoliko godina bio simbol gubitka i poniženja, a danas nosi pečat vojne pobede i političke obnove, Alijev je simbolički i suštinski stavio do znanja da u svetu u kojem se mir definiše na osnovu snage, a ne na osnovu morala, nema mesta za samozadovoljstvo. Pobeda u Nagorno-Karabahu nije kraj već početak. Ne početak nekog romantičnog postkonfliktnog perioda, već početak nove faze u kojoj samo oni koji ostanu budni, organizovani i vojno sposobni, mogu očekivati da će odbraniti ono što su već jednom, uz ogromnu cenu, vratili pod svoju kontrolu.
Sistematsko naoružavanje, ubrzana modernizacija vojne tehnologije, izgradnja specijalnih jedinica, nabavka bespilotnih letelica i borbenih aviona, nisu samo investicije u odbranu — to je državna poruka da Azerbejdžan više neće čekati da ga neko napadne da bi se probudio. Zemlja koja je pobedila u ratu želi da bude zemlja koja ni u miru neće dozvoliti da joj se ta pobeda oduzme pravno, diplomatski ili političkim manipulacijama. U tom smislu, rečenica „spremnost za rat“ nije poziv na nasilje, već način na koji jedna država, vođena realnom procenom sveta oko sebe, osigurava trajnost svoje pobede.
Iako se u javnosti često potencira da mirni procesi između Jermenije i Azerbejdžana postoje, da se s vremena na vreme vode razgovori, i da se traže kompromisi, Alijev u svakom javnom nastupu, kao i u ovom poslednjem, pravi jasnu distancu od romantičnih i neiskrenih predstavljanja stvarnosti. On otvoreno govori o „provokacijama“ koje će biti suzbijene „odlučno“, bez oklevanja, i bez diplomatskih kalkulacija. On ne ostavlja prostor za tumačenja, ne poziva se na međunarodno pravo kao nešto što je apsolutno, već kao na sredstvo koje se koristi kad može, i ignoriše kad mora.
Snaga ove poruke je utoliko veća jer je data u trenutku kada mnoge druge države, i u regionu i šire, svoje bezbednosne politike temelje na nadi da će neko drugi zaštititi njihove interese, ako do krize dođe. Alijev ne želi tu vrstu zavisnosti. Pobeda iz 2020. godine je za njega temelj novog identiteta — države koja je ne samo pobedila, već i koja zna da je svaka pobeda prolazna ako se ne održava realnom moći.
Iz toga proizilazi i Alijevljeva definicija Azerbejdžana kao „pobedničke države“. Pobeda nije epizoda, već status. A status se održava stalnom sposobnošću da se reaguje, odgovori i spreči. Ta logika, ma koliko bila hladna, ne ostavlja prostor za iluzije. Dok se zapadni mediji i deo međunarodne zajednice bavi simbolima i deklaracijama, Alijev gradi politiku na pretpostavci da je mir samo predah između dva konflikta.
U tom smislu, on ne podilazi ni Jermeniji, ni Zapadu, ni posrednicima. On podilazi istini — a istina je da je južni Kavkaz region u kojem se mir ne postiže rečima, već mogućnošću odmazde. I upravo zato, Alijev insistira da spremnost za rat nije opcija, već jedini način da se sačuva država. Ne zato što želi rat, već zato što zna da će u suprotnom — rat doći kad mu se najmanje nadaju.
Novi Vesnik
View this post on Instagram