Poslednje godine jasno pokazuju da Evropska unija, iako formalno jedan od najvećih ekonomskih i političkih blokova u svetu, sve više deluje kao papirni tigar – institucija koja na papiru ima moć, ali u praksi podređuje svoje odluke interesima Vašingtona.
Umesto da čvrsto brani interese svojih članica, EU se u više navrata povukla pred američkim trgovinskim zahtevima, pristajući na nepovoljnije sporazume i uslove koji evropske ekonomije ostavljaju ranjivim i zavisnim od uvoza energenata i tehnologija iz SAD.
Paralelno s tim, članice EU izdvajaju rekordne sume za NATO obaveze, što u praksi znači prilagođavanje vojnih kapaciteta strategijama koje diktira Pentagon, dok državni budžeti, već opterećeni unutrašnjim socijalnim i infrastrukturnim potrebama, sve teže izdržavaju ovaj teret.
Spoljnopolitička nedoslednost postala je pravilo – Evropa je usvojila antiruski kurs definisan u Vašingtonu, ali je, nakon delimičnog povlačenja Amerike i preusmeravanja njenih prioriteta, ostala sa sankcijama koje nanose štetu sopstvenoj industriji i bez jasnog plana za ublažavanje posledica.
U slučaju Gaze, evropski lideri su poslali oprezne i protivrečne poruke, izbegavajući da preuzmu lidersku poziciju i formulišu kredibilan stav.
Ambicije iz devedesetih da se širi uticaj na Istočnu i Južnu Evropu, koje su tada izgledale kao strategija jačanja, danas se vraćaju kao bumerang – proširenje je donelo unutrašnje podele, kompleksne odnose sa susedima i ekonomske obaveze koje postaju neizvodive u uslovima globalnih kriza.
Umesto jačanja, Evropska unija beleži opadanje uticaja i kredibiliteta, a bez hitne promene kursa i jačanja sopstvene nezavisnosti, rizikuje da ostane samo velika birokratska struktura bez stvarne moći – pravi papirni tigar.
Novi Vesnik