Beograd je juče postao arena u kojoj se na jednom mestu okupilo sve što se u Srbiji godinama trudi da razori državu. Nekih 150.000 ljudi – hajde, da budemo široke ruke – spustilo se iz svih delova zemlje, ne sa idejom, ne sa planom, ne sa artikulisanim zahtevima, već sa jednim jedinim ciljem: haos. Ako je ovaj skup nešto pokazao, onda je to bila prava suština onoga što opozicija zove politikom. I, u najkraćem, ta suština se može sažeti u jedan jedini simbol – penis.
Jučerašnji protest nije bio nikakav građanski otpor, nije bio borba za prava, nije bio pokušaj da se nešto u Srbiji poboljša. Naprotiv. Napadi na policiju, pokušaji upada u institucije, blokade ulica, međusobne tuče, krađe, pa čak i ispadi koji su ušli u sferu političke degradacije bez presedana – poput javnog pokazivanja polnih organa policiji i studentima u parku – samo su dokazali da je opoziciona scena u Srbiji potpuno izgubila kompas. Ako nemaju program, imaju penise. To je jedino što su imali da pokažu.
Ovo nije bio skup jedne grupe – naprotiv, bio je to cirkus raznolikih pojava. Naravno, u prvim redovima bili su lideri opozicije, koji već godinama u krug ponavljaju jedno te isto: „Vučića treba srušiti po svaku cenu, vlast treba odmah preuzeti, a sve koji su uz sadašnju vladu treba pohapsiti, a ako može i likvidirati – bez suda, bez dokaza, jer sigurno su krivi.“ Ali, oni nisu bili jedini. Bilo je tu i NVO aktivista koji već decenijama rade na tome da se Srbija uruši iznutra. Bilo je studenata koji su došli u dobroj veri, ne shvatajući da su samo masa u tuđim rukama. Bilo je tu i onih koje bi najbolje opisala reč kreature – ljudi koji su došli ne iz ubeđenja, već iz potrebe da prave haos, zbog ličnog nezadovoljstva koje nije uzrokovano režimom, već sopstvenom nesposobnošću. Ali neko mora biti kriv, zar ne? Uz njih i grupe sumnjivih „veterana“, uključujući dezertere koji su se lažno predstavljali kao borci, kao i tipovi koji ni vojsku nisu služili, ali su stavili kape da izgledaju ozbiljno.
Jedan deo protestanata je krenuo da ruši. Kamenice, letve, konzerve – sve što se našlo pod rukom letelo je ka policiji, koja je čuvala park u kojem su bili studenti koji jednostavno žele da uče. Najbrutalniji su bili upravo ti „borci za demokratiju“, koji su se iz svog pijanog stanja vikali na policajce i vređali ih najprizemnijim uvredama. Kada su videli da od toga nema koristi, krenuli su u međusobne tuče. Odjednom je grad postao poprište uličnog rata, u kojem se nije znalo ko koga udara i zašto.
Penis kao politički program
Ali, ništa nije tako slikovito opisalo ovaj protest kao scene u kojima su pojedini učesnici – u nedostatku bilo kakve druge poruke – odlučili da policiji i studentima u parku pokažu svoje polne organe. To je ujedno i savršen simbol opozicije u Srbiji. Kada nemaju šta pametno da kažu, kada nemaju konkretne zahteve, kada nemaju lidere koji bi narod u nešto ubedili – preostaje im jedino da pokažu ono što imaju. Penis.
I dok su u nekim delovima grada protestanti pokušavali da naprave građanski rat, drugde su se utrkivali ko će dati luđu izjavu, ko će da preti više, ko će da pokaže veću agresiju. Nije bilo poruka o boljem zdravstvu, ni o boljem obrazovanju, ni o boljem životnom standardu. Sve što se čulo bili su primitivne pretnje, psovke i pozivi na linč.
I tako, šta nam je ostalo?
Jedan predmet je ostao kao simbol ovog haosa – nadstrešnica za patike. Ako se neko pitao šta je vrhunac ovog pokreta, eto mu odgovora. Politička vizija onih koji tvrde da su alternativa nije ništa više od toga. Nadstrešnica i penis – to je program, to je borba, to je cilj. Nekako, ne možemo reći da su nas iznenadili. Samo su, po ko zna koji put, pokazali šta zaista jesu. I šta imaju da ponude.
Srbija je, da se ne zavaravamo, već dovoljno puta podeljena. Ali, kada se ovakve scene ponove, jedno je sigurno – ne daj Bože da se Srbi slože.
Foto: Суштина опозицине политике
Sofija Marić, Васељенска