Ovo nije kraj simulakruma, ali inšalah da je početak kraja. Tužan i savršeno očekivan presek stanja:
1. jučerašnje oslobođenje Diznigrada donelo je nenormalnu količinu emotivnog i svakog drugog pražnjenja, a onda ih je dočekao kišni sivi dan, čak i pre „sranja“, energija je bila parastos u odnosu na sinoćnju, pa i na žurke u ostalim gradovima pre
2. za ova četiri meseca nigde nisam komentarisala same studente (iz mnogih razloga, o tome drugom prilikom), ali sada situacija primorava na sledeće: studenti su „pumpali“, i sami proizvodili i uzvikivali parole mržnje i podsmevanja, nikada i nigde se nisu ogradili od jezivih izjava prema neistomišljenicima već su ih i sami delili, a onda kada je krenulo „sranje“, skinuli su prsluke i pozvali kućama. da, dečije ponašanje, ali šta očekivati kada već četiri meseca svaka pozicija autoriteta u njihovim životima pada u nesvest i na kolena (prizori klanjanja od juče su možda nešto najneprijatnije što sam videla u životu, iskreno) zarad svakog njihovog treptaja; studenti: postoje, odrasli: studenti su bogovi
3. sada kada se videlo da su studenti ipak i dalje samo deca, starija, ali deca, odmah je deo protestanata krenuo da pizdi – na njih (zna se, ko te diže u nebesa, taj te i valja po blatu). dakle „odrasli“ su opet veća deca i od deca, ali ni sa jedne strane – ideja odgovornosti ne postoji
4. snimak šutiranja nepoznatog dečka dok nepomičan leži na podu u glavu od strane najvećih pičaka koje sam videla na ovim ulicama u poslednjih ne znam koliko je još strašnija kada se shvati da je oko njih xy hiljada ljudi i da niko, jbn niko, ne uleće da to spreči, taj snimak je jedino svedočanstvo hrabrosti, najnapumpanije laži ovih par meseci
5. i na kraju aplauz žandarmima i povici „uhapsite Vučića“ koji im je upravo izdao naređenje da se povuku je vrhunac fantastične karnevalske farse, a sad, opet pumpanje i skakanje, jer – ko ne skače, taj je ćaci, a ko skače – rimujte
#готовје
Foto: printscreen
FB status: Andrea Jovanovnić