Jedno je sigurnio. Treći Rajh, Drugi svetski rat i mnogi drugi traumatični događaji proizvedeni su u ljudskim glavama . Može li se desiti da tako nastane i Četvrti Rajh?
Da li je operacija Spajalica, tajno preseljavanje 1600 naučnika, inženjera i eksperata iz raznih oblasti stvaralaštva iz Trećeg Rajha u Ameriku, predstavljala produžetak trajanja jedne podmukle ideologije ?
Ko zapravo stoji iza Rajhova?
Zašto Džimi Mars u svojoj knjizi: „Uspon Četvrtog Rajha“ nakon detaljnih analiza upozorava da nastavljači Trećeg Rajha vrebaju iz svakog segmenta i skreće pažnju da se iza istorijski opšteprihvaćenih narativa kriju senke koje predstavljaju latentnu pretnju današnjem svetu?
Na šta ukazuju izjave ovih lidera?
Britanski predsednik vlade Bendžamin Dizraeli je još 1844. godine izjavio da „Svetom vladaju potpuno drugačije ličnosti u odnosu na ono što zamišljaju oni koje ne stoje iza scene.”
Vilijam Pit, također britanski predsednik vlade je 1770. rekao: „Ima nešto sakriveno iza prestola što je veće od samog kralja.”
Liza Tras, predsednik britanske vlade, je 2024. u razgovoru sa američkim podkasterom Stivom Benonom izjavila: „Kada sam došla na mesto predsednika britanske vlade mislila sam da ću, nalazeći se na vrhu stabla, moći da sprovodim politiku koju sam zamislila. … Ali sam brzo saznala da ja uopšte ne držim poluge vlasti. Poluge je držala Centralna banka Engleske. Predsednik vlade ili kancelar nemaju nikakvu vlast.”
Američki predsednik Džordž dabl ju Buš je radio reporteru Glenu Beku na pitanje kako misli da utiče na promenu politike Amerike rekao: Glen, ne sekiraj se, bilo ko od onih koji sede za ovim stolom će dobijati naloge od istog nalogodavca i shvatiće da predsednik nema nikakvu vlast.”
Nakon onog traumatičnog iskustva sa Trećim Rajhom, koji je svojom promocijom izazvao globalni rat, u istoriji poznat kao II svetski rat, i do tada nezapamćena stradanja desetina miliona ljudi, kao i potpuna razaranja nebrojenih gradova i naseobina, pa i čitavih država, preživeli savremenici tih vremena su, oporavljajući se od doživljenih strahota, osim ružnih sećanja u neizvesnu budućnost u svojim glavama poneli i misao: bilo, ne ponovilo se. A o sledećem, Četvrtom Rajhu, sigurno da niko od njih nije ni pomišljao. Ali je svakako moralo biti i onih koji su već tada u svojim glavama razmišljali, pa čak i pravili planove za sledeći rajh. Jer, kako to obično u istoriji biva, većina događaja od kojih je satkano njeno platno se ne dešava slučajno, već kao posledica planova i projekata, koji se prave upravo u ljudskim glavama. Ko stoji iza tih projekata nije baš lako dokučiti, ali nije ni nemoguće.
Proći će mnogo godina pre nego što se počne glasno pominjati Četvrti Rajh, to jest, da se iz ljudskih glava preseli u stvarnost i postane predmet javno iznesenih promišljanja. Ako danas, tačno 80 godina od neslavnog kraja Trećeg Rajha, ukucate u internet pretraživač Gugl na engleskom jeziku te dve reči „Fourth Reich”, dobićete barem 15-tak knjiga, koje u svom naslovu sadrže te dve magične reči, kao i na stotine ostalih kraćih priloga i video zapisa.
Naravno, da se motivi, ideje, kao i sadržaji tih knjiga i ostalih priloga ne poklapaju u potpunosti, ali se mogu naslutiti neke zajedničke niti u svim tim pričama inspirisanim Četvrtim rajhom.
Uspon Četvrtog rajha Džima Marsa
Možda je te sve zajedničke niti na najbolji način sažeo u osmišljenu celinu Džim Mars u svojoj knjizi: „Uspon Četvrtog Rajha – Tajna društva koja prete da preuzmu Ameriku”, koja je objavljena još 2009. godine. U toj knjizi Mars iznosi svoje mišljenje da mračne ideologije i strukture moći nacističke Nemačke nisu nestale u ruševinama II svetskog rata, već su se na tajanstven način obnovile i ugradile u moderni globalni poredak. Analizirajući tajne posleratovske alijanse, sakrivene političke mahinacije i zakulisnu integraciju nacističkih ličnosti u uticajne američke i korporativne krugove, Mars je pažljivo naslikao tu šaroliku tapiseriju međusobnih veza koje nedvosmisleno sugeriraju da ti zloćudni nastavljači Trećeg rajha vrebaju iz svakog segmenta ugrađenog u strukturu savremene političke i finansijske moći. On skreće pažnju da se iza istorijski opšteprihvaćenih narativa kriju senke koje predstavljaju latentnu pretnju današnjem svetu.
Ključnu ulogu u presađuvanju i nastavljanju nacističke ideologija Trećeg Rajha je odigrala ona operacija Spajalica (Paperclip), koja je omogućila da se 1600 naučnika, inženjera i eksperata iz raznih oblasti stvaralaštva odmah posle rata tajno prebace u Ameriku, gde će mnogi od njih odigrati važnu ulogu u tehnološkom progresu Amerike u decenijama koje će uslediti. Ta operacija nije predstavljala samo relokaciju mozgova, od kojih će veliku korist imati posleratni razvoj vojnih, kosmičkih i drugih tehnologija, već i transplantaciju ideološkog kostura na kojem je počivao nacizam.
Ti mozgovi, koji su bili duboko integrisani u nacističku strukturu moći, su u posleratnu Ameriku preneli ne samo svoja tehnološka znanja i iskustva, već su na suptilan način u njen razvoj ugradili nacističku metodologiju iz ostalih ne strogo tehnoloških sfera. To se naročito odnosi na principe psihološkog rata, totalne kontrole, praćenja i manipulacija, u čijoj primeni je Treći Rajh bio daleko ispred svojih rivala, a koji će biti ugrađeni u razvoj američke obaveštajne i vojne strategije i koji će omogućiti američku dominaciju tokom čitavog posleratnog perioda.
Mars naglašava kako su se kroz ta integrisanja i transplantacije prenele skrivene agende, tako da su ti naučnici i eksperti ne samo doprineli američkoj strateškoj dominaciji, nego su omogućili da ideologija Trećeg Rajha preživi i da tako postane temelj sledećeg, Četvrtog Rajha, koji po njemu neće predstavljati političku organizaciju, već produžetak trajanja jedne podmukle ideologije. Na taj način će nacističko nasleđe, utkano u različite aspekte savremenih struktura moći, omogućiti metamorfozu ideologije Trćeg Rajha, koja će, ugrađena u sve moderne institucije, oblikovati sve ono što se danas dešava na globalnom nivou.
Kako je vreme odmicalo, oni takozvani demokratski principi, koji su glasno promovisani kao suština američke misije prosvećivanja čovečanstva, su se na suptilan način gubili u sve raširenijoj primeni unapređenih i sofisticiranih metoda propagande, širenja dezinformacija, a najviše straha, koji su bili temelj promovisanja ideologije Trećeg Rajha. U svrhu kontrole uma i manipulacije danas se koriste najnovije tehnologije, uključujući i onaj – High Frequency Active Auroral Research Program (HAARP), za koji se zvanično tvrdi da služi istraživanju jonosfere, a za koje Mars sugerira da bi se mogao koristiti i za kontrolu ponašanja ljudi. A da se ne govori o najnovijoj primeni digitalne tehnologije u identifikaciji i praćenju građana, koji su za Naciste predstavljali ključnu polugu za održavanje totalne kontrole. Tako da je prilično jasno da su senke svega onoga što se događalo tokom trajanja Trećeg rajha itekako vidljive i prisutne u Četvrtom rajhu, imajući čak, zahvaljujući tehnološkim dostignućima, mnogu dublji uticaj na njegove savremenike, nego što su imale na svremenike Trećeg rajha.
Ali svakako da je najveći napredak reinkarnacija Trećeg Rajha postigla na polju masovne manipulacije i propagnde, na kojem se kao pionir proslavio Jozef Gebels. Nacistička propaganda se temeljila na ponavljanju, izazivanju emocija i satanizaciji neprijatelja, što je sve trebalo da ujedini stanovništvo u prihvatanju zamišljene ideologije i eliminiše protivljenje. Neke od tih metoda se u sirovom obliku koriste u savremenoj reklami, oglašavanju, prezentiranju vesti i zabavi, ali se u daleko rafiniranijem obliku koriste u političkoj propagandi. Za razliku od prilično krute i sirove propagande iz nacističke ere, danas se u tu svrhu koriste unapredeđene psihološke tehnike manipulacije u kombinaciji sa tehnološkim dostignućima.
Sa specijalno skrojenim porukama se precizno ciljaju određeni delovi populacije u cilju oblikovanja percepcije i ponašanja, kako se to nikada u istoriji nije činilo. Uz pomoć medija se kreiraju kontrolisani narativi, koji usmeravaju javno mišljenje u pravcu željenih pogleda, dok se istovremeno marginalizuju alternativne perspektive. Na taj način medijski konglomerati u saradnji sa političkim i finansiskim centrima moći proizvode i nameću sadržaje koji će promovisati određenu ideologiju, na isti način na koji su Nacisti tokom trajanja Trećeg rajha održavali svoju vladavinu.
Međutim, Četvrtom Rajhu su za primenu tih naprednih psiholoških tehnika na raspolaganju mnogo moćnija oružja, kao što su pametni telefoni i društvene mreže, koji su omogućili da se uđe u novu eru praćenja i manipulacije. Platforme društvenih mreža preko algoritama, projektovanih da maksimiziraju individualno angažovanje i emocije, promovišu podele i polarizaciju, čineći tako individue još sklonijim manipulaciji. Kada se tome dodaju one psihološke operacije (psyops), i operacije pod lažnim zastavama, uz pomoć kojih se oblikuju i sučeljavaju stavovi pojedinih velikih grupa svetske populacije u odnosu na spoljnopolitička zbivanja, onda se može steći potpun utisak o superiornosti Četvrtog Rajha u odnosu na njegovog inspiratora i prethodnika.
Ko stoji iza Rajhova?
Džim Mars je u svojoj knjizi opisao način na koji su finansijski centri moći, otelovljeni u bankama, multinacionalne korporacije i tajna društva uticali na produžetak ekonomske sfere nacističke ideologije u posleratnom periodu. Pojedinci, zadojeni nacističkom ideologijom, udruženi u tajna društva su, infiltrirajući se u korporativne i bankarske strukture, uspeli da održe i prošire tu ekonomsku ideologiju porobljavanja čitavog sveta i njegovog potčinjavanja kontroli krupnog kapitala.
Ali pitanje ko stvarno drži poluge vlasti je mnogo tajanstvenije i starije od Nacizma i Trećeg Rajha. Da oni koji se formalno nalaze na položajima vladara i ostalih vlastodržaca nemaju u svojim rukama nikakvu moć sumnjalo se još od davnih vremena. Ostalo je zapisano da je britanski predsednik vlade Bendžamin Dizraeli (Benjamin Disraeli) još 1844. godine izjavio da „Svetom vladaju potpuno drugačije ličnosti u odnosu na ono što zamišljaju oni koje ne stoje iza scene.” A još dublje u prošlosti je Vilijam Pit (William Pitt), također britanski predsednik vlade, 1770. rekao: „Ima nešto sakriveno iza prestola što je veće od samog kralja.”
Slične izjave se mogu čuti i od naših današnjih savremenika. Tako je Liza Tras (Liz Truss), koja je također na kratko bila predsednik britanske vlade, februara 2024. u razgovoru sa američkim podkasterom Stivom Benonom izjavila: „Kada sam došla na mesto predsednika britanske vlade mislila sam da ću, nalazeći se na vrhu stabla, moći da sprovodim politiku koju sam zamislila. … Ali sam brzo saznala da ja uopšte ne držim poluge vlasti. Poluge je držala Centralna banka Engleske (Bank of England). Predsednik vlade ili kancelar nemaju nikakvu vlast.”
Sličnu priču je istog meseca ispričao politički komentator i radio reporter Glen Bek (Glenn Beck) u razgovoru sa drugim još poznatijim podkasterom Takerom Karlsonom. On je tom prilikom opisao svoj susret sa američkim predsednikom Džordžom dabl ju Bušom u ovalnom kabinetu Bele kuće. Na pitanje da mu objasni na koji način kao predsednik namerava da utiče na promenu politike Sjedinjenih država Buš je odgovorio: „Glen, ne sekiraj se, bilo ko od onih koji sede za ovim stolom će dobijati naloge od istog nalogodavca i shvatiće da predsednik nema nikakvu vlast.” Nakon tog razgovora, Glen je izašao iz Ovalnog kabineta zaprepešten, pitajući se: pa čemu onda služe izbori?
Nije potrebna neka duboka analiza da se shvati uzročno-posledična veza svih kriza i konflikata. Iza njih stoji međunarodni bankarski kartel, odlučujući faktor u oblikovanju sistema vladavine pod kojim funkcionišu savremene države. Čitav taj sistem je nekadašnji američki predsednik Džon F. Kenedi nazvao „monolitna bezobzirna zavera”. Zbog te i nekoliko sličnih izjava je, kako se videlo, morao da bude ubijen.
Jedan od članova pomenutog kartela je jednom prilikom izjavio: „Ako mi dozvoliš da štampam i kontrolišem novčane tokove jedne države, neće me biti briga ko pravi njene zakone.” To je bilo jasno i slavnom Napoleonu Bonaparti: „Kada vlada finansijski i novčano zavisi od bankara, onda oni, a ne predsednici vlada, kontrolišu situaciju.”
To je sve na najbolji način sažeo i definisao Kerol Kvingli (Carroll Quigley) u knjizi: „Tragedija i nada”, upozorivši: „Da je glavni cilj moćnika finansijskog kapitalizma da stvore takav sistem finansijske kontrole, skoncentrisane u rukama privatnika, koji će omogućiti dominaciju nad političkim sistemom svake države, kao i čitave svetske ekonomije. … Rast finansiskog kapitalizma je doveo do centralizacije kontrole svetske ekonomije, iz čega su korist imali bankarski moćnici na račun svih ostalih ekonomskih grupa.”
Na kraju te analize se dolazi do ratova, koji, kako je istorija pokazala, predstavljaju najlakši i najefikasniji način da se naprave pare, to jest izvuče pomenuta korist. A ta mudrost je na elegantan način iskazana u kratkoj rečenici „svi ratovi su bankarski ratovi.” Američki kongresmen Ron Pol (Ron Paul) je dobro primetio da nije nikakvo čudo da je vek, na čijem početku su centralne banke preuzele kontrolu nad finansijama svih država sveta, bio i vek totalnih ratova.
Drugi od tih totalnih ratova je, kao što je na samom početku ove priče rečeno, povezan sa Trećim Rajhom. Taj rat je, barem formalno, izazvao njegov vođa Adolf Hitler. A o vezi bankara i usponu Trećeg Rajha je napisano toliko priča i knjiga da čak i vrapci sa grana znaju da su Adolfa Hitlera i njegov Treći Rajh u svojim glavama smućkali bankari sa Vol strita, među kojima je bio i deda pomenutog predsednika Džordža dabl ju Buša, Preskot Buš, te da su multinacionalne korporacije, koje su oni kontrolisali, opremili i stvorili nemačku ratnu mašineriju.
Operator i izvršilac te operacije, koji je delovao iz senke, bila je pomenuta Bank of England i njen tadašnji guverner Montegju Norman (Montagu Norman), čiji najbolji prijatelj je bio njegov nemački kolega Halmar Šaht (Hjalmar Schacht). Samo da se usput napomene, da je glavni motiv militarizacije i nacifikacije Nemačke bio invazija na Sovjetsku Rusiju, čije tadašnje komunističke vlastodršce su finansirali i na vlast doveli, ko bi drugi nego bankari sa Vol strita. Kako su izgledale pripreme za tu operaciju može se videti iz jednog detalja, kada je engleski Lord Lotijan (Lord Lothian) još 1935, 4 godine pre početka invazije, uveravao sumnjičave nemačke ministre: „Ne plašite se, vi će te prodirati kroz Rusiju kao kroz puter.”
To što će nakon početka invazije Velika Britanija objaviti rat Nemačkoj nije ništa neobično. Za bankare nije važno ko protiv koga ratuje i ko gine, već je važno da se ratuje i da se prave pare. Sve u skladu sa onom engleskom krilatocom: „forever wars“ (večiti ratovi).
Šta će biti sa Četvrtim Rajhom?
Ukoliko bi se na kraju mogla kao očiglednom prihvatiti činjenica da je Četvrti Rajh otelovljen u Americi, na čijem tlu je uz pomoć operacije Spajalica presađena ideologija i mentalna matrica njegovog prethodnika, otelovljenog u nacističkoj Nemačkoj, a koja je primenom agresivne ekspanzionističke doktrine za samo nekoliko decenija ostvarila ideal dominacije čitavom planetom, rođen za vreme kratkog trajanja Trećeg Rajha, onda bi se, na osnovu onoga što se dešavalo poslednjih 80 godina, mogle pokušati naslutiti neke paralele između ta dva Rajha, te tako možda dokučiti kako bi mogao da izgleda nastavak te priče o Rajhovima.
To pravljenje paralela bi se na prvi pogled moglo učiniti ne baš lakim zadatkom, jer, bez obzira na velike sličnosti, postoje i velike razlike između ta dva Rajha. Kao prvo Treći Rajh je trajao veoma kratko, ni punu deceniju, dok je njegov naslednik premostio mnoge decenije, pružio se na dva veka i ne nazire mu se kraj. Ali to ne treba da obeshrabri one koji su se latili tog posla, jer je verovatno bilo tako i zamišljeno od strane režisera te predstave, to jest pomenutih bankara sa Vol strita.
Trebalo je sačekati da prođe onaj takozvani Hladni rat, na kojem su također dobro zaradili, bez obzira što to nije bio klasični rat, pa da se nakon njegovog kraja, simbolički označenog kao pad berlinskog zida, mada se ni tu nije radilo o pravom zidu, uz pomoć niza psyop operacija i operacija pod lažnim zastavama, reše i demokratije, koja je služila kao maska za zamajavanje masa, da bi se na kraju uspostavila globalna totalitarna diktatura, utemeljena na strahu, praćenju i kontroli građana, ista onakva kakvu je uspostavio Hitler tokom Trećeg Rajha. Hitleru je za to bilo potrebno samo nekoliko godina, ali tu se radilo samo o Nemačkoj, dok je, kako se pokazalo, da bi se taj projekat ostvario na globalnom nivou bilo potrebno skoro 8 decenija. Zbog toga je verovatno Četvrtom Rajhu produžen rok trajanja.
A koliko će još trajati nije tako teško proceniti, jer, na osnovu onoga što se događalo poslednjih nekoliko godina, kao i onoga što se trenutno dešava, naslućuje se da mu se približava kraj i da mu rok trajanja polako ističe. Čini se da su bankari sa Vol strita odlučili da prividni centar geopolitičke moći pomere sa zapada na istok. Jer, kao što se može lako primetiti, u toku je demontaža Četvrtog Rajha, u koju je uključena i nekadašnja zapadna hemisfera, iz čijih centara moći se poslednjih nekoliko vekova vladalo svetom.
Amerika kao njegov utemeljitelj još uvek glumi svetskog hegemona, ali to je sigurno deo scenarija, prema kojem, da bi se postigao bolji i upečatljibiji efekat na ne baš tako pažljive posmatrače, hegemona je najelegantnije srušiti kada je najmoćniji, jer na taj način ti posmatrači, navijački opsednuti slavljem, neće primetiti šta se stvarno dogodilo. Ta Amerika odavno ne predstavlja ni senku nekadašnjeg hegemona, već uveliko liči na kulu od karata, koja samo što se nije sama od sebe srušila, a finansijski i ekonomski liči na balon prenaduvan dugovima, koji se mere desetinama triliona dolara, a ako se kolaps uskoro ne desi vrlo brzo će se meriti kvadrilionima tih istih sve bezvrednijih novčanih jedinica.
Kao ilustracija njenog sve inferiornijeg statusa može poslužiti najnoviji statistički podatak da je planirani novi hegemon sa istoka, zvani Kina, prošle godine u svojim brodogradilištima napravila 1700 što trgovačkih, što vojnih brodova, dok je istovremeno sa američkih brodogradilišta u more porinuto samo 5 brodova. Taj budući hegemon je pre tačno 30 godina pokrivao 5% svetske brodogradnje, dok danas pokriva 50%. Australijski institut za stratešku politiku (Australian Strategic Policy Institute – ASPI) je prošle godine objavio podatak da se 80% istraživanja u sektoru najnovijih naprednih tehnologija u svetu obavlja u Kini.
Taj institutje pregledao 2,2 miliona naučnih članaka, verifikovanih i odobrenih od strane nezavisnih kolega naučnika, objavljenih između 2018-2022, i utvrdio da su 80% tih članaka uradili kinski naučnici, od toga 73,3% u oblasti hipersoničnih tehnologija i 56,9% o podvodnim dronovima, uključujući podmorske bežične komunikacije. Za poređenje u toj oblasti Amerika je druga sa samo 9,5% od objavljenih članaka. U 10% najcitiranijih članaka objavljenih u tom periodu kineski autori vode u 19 od 23 ključne tehnologije.
Zbog svega toga bi oni, koji su se napalili na onu krilaticu novoizabranog američkog predsednika Donalda Trampa MAGA – Make America Great Again, mogli da malo „olade”. Trebalo bi da im konačno bude jasno da je Amerika, kao motor uspona Četvrtog rajha, trenutno u fazi dekonstrukcije i da bi mogla veoma lako da završi kao njen prethodnik, čiji uspon su finansirali bankari ustoličeni u njenom najvećem i najslavnijem gradu Njujorku, na poluostrvu Menhetn.
Na to bi mogle da ih podsete i paralele između onoga što se trenutno događa na američkoj političkoj sceni nakon inauguracije novog predsednika i onoga što se događalo nakon inauguracije osnivača Trećeg Rajha. Donald Tramp je u svojim javnim istupima najavio da će poništiti svu onu sramnu zakonsku regulativu sa kojom je prethodna administracija ponizila svoje građane, te da će Amerikancima vratiti dostojanstvo. To je potvrdio vanrednim izvršnim naredbama koje je počeo da potpisuje i izdaje od prvog dana svog predsednikovanja. Sa priložene tabele se može videti da je prvog dana potpisao 26 izvršnih naredbi. Pre njega je jedino njegov prethodnik Bajden potpisao 9, on sam u prvom mandatu jednu i Bil Klinton jednu. Slična krivulja se može nazreti i u tabeli koja prikazuje brojeve istih naredbi u prvoj nedelji, što sve nedvosmisleno upućuje da će svojim predsednikovanjem Tramp poslužiti kao šlag na tortu opisanog totalitarizma. Tako će Amerikanci, proslavljajući iduće godine 250-tu godišnjicu postajanja svoje slavne zemlje, kao poklon dobiti klasičnu diktaturu, u kojoj će kongres i senat služiti kao ukrasni paravan, a o kojoj takozvani očevi nacije nisu mogli ni sanjati.
Na onoj pomenutoj istorijskoj paraleli 23. marta 1933. godine, nešto manje od dva meseca nakon što je Adolf Hitler 30. januara postao kancelar, nemački Rajhstag je izglasao Zakon o posebnim ovlaštenjima, poznat kao „Enabling Act”, ili na nemačkom „Ermächtigungsgesetz”, kojim su se vladi davala puna ovlaštenja da bez saglasosti parlamenta izdaje ukaze i uredbe u cilju sprečavanja nanošenja bilo kakvih neprijatnosti građanima rajha. Kako bi se reklo, zvuči poznato. A poznato je također kako su desetak godina kasnije prošli nemački građani, kojima je njihov kancelar pomenutim interventnim zakonom garantovao da im se ništa neprijatno ne sme desiti.
Ono što nije poznato, a možda bi se moglo naslutiti na osnovu drugih istorijskih paralela, je, šta bi se u bližoj budućnosti moglo desiti građanima Četvrtog Rajha. Njihova sudbina je, kao što je bio slučaj i sa sudbinom građana Trećeg Rajha, u rukama bankara sa Vol strita. Ukoliko su odlučili da Trampu dodele ulogu pokrovitelja sledeće pandemije i potpisnika još jednog u beskrajnom nizu izvršnih naredbi, ovaj puta o pokretanju operacije: Operation Warp Speed 2.0, a ujedno i pokrovitelja operacije Stargejt, u okviru koje će istraživanje i proizvodnju novih generacija univerzalnih vakcina preuzeti veštačka inteligencije, onda bi mogli da se nekako provuku.
Međutim, ukoliko se bankari odluče za totalni rat, koji nisu dugo koristili i na koji se čeka skoro čitav vek, onda bi Amerikanci mogli da prođu kao i Nemci 1945, i to na gotovo identičan način, da stradaju u milionima, nakon što im je njihov vođa obećao da „niko ne sme da ih dira.” Ali, na osnovu onoga što se desilo tokom prve pandemije, sa kojom su najavljene nesagledive mogućnosti vakcina u nanošenju povreda i ubijanju, i onoga što se dešava decenijama, tokom kojih su građani Amerike podvrgnuti medicinsko-farmaceutskom eksperimentu, čiji ishod je poznat, jer su su Amerikanci već postali ubedljivo najbolesnija nacija na planeti, nije baš najjasnije u kojoj varijanti propasti bi bolje prošli.
Šta je u stvari istorija
Svo ovo što je ispričano u ovoj priči i potkrepljeno svedočenjima ne baš nevažnih protagonista i učesnika u događajima od kojih je krojena moderna istorija, bi se moglo prihvatiti kao realna rekonstrukcija te istorije, ali i poslužiti za tumačenje sadašnjih događaja koji će činiti njena naredna poglavlja. Međutim, oni koji će pisati neku drugu istoriju, kao i oni koji u ulozi analitičara pišu tekstove i izveštaje o događajima na osnovu kojih će se ona pisati i na osnovu kojih će se ta istorija kasnije tumačiti, se sigurno ne bi složili sa takvom rekonstrukcijom. Jer se njihov zadatak, bili oni toga svesni ili ne, svodi na stvaranje takve slike realnosti, koja bi trebala da odvrati pažnju savremenika jednog doba od onoga što su zamislili kreatori istorije, a što sprovode u delo oni njima potčinjeni vladari, koji, poput Džordža dabl ju Buša, sede u Ovalnim kabinetima i predstavljaju obične glumce u predstavi čija je režija unapred napisana.
Oni će u svojim „dubokoumnim” geopolitičkim analizama potrošiti na hiljade stranica novinskih tekstova, na hiljade sati televizijskih emisija, u kojima će pričati svoje isfabrikovane priče, da bi o svemu tome neki od njih napisali i knjige, od kojih će neke postati bestseleri, a da niko od njih neće biti svestan da su svi oni, bilo da pripadaju glavnom ili sporednom toku, plaćeni, što direktno, što indirektno, iz istog centra iz kojeg se izdaju nalozi predsednicima, ministrima, direktorima i ostalim direktnim izvršiocima, šta da rade i kako da se ponašaju tokom sprovođenja onoga što im je naloženo, a o čijim vizijama, genijalnostima i oštroumnim potezima od dalekosežnog značaja za čovečanstvo su oni u svojim bajkolikom analizama morali da pišu, koristeći u tom pisanju ako zatreba i laži, kako bi se lakše uklopili u projektovani narativ.
A kako se piše istorija na slikovit način je objasnio Džordž Orvel u svom svedočanstvu o onome što je doživeo tokom Španskog građanskog rata u kojem je i sam učestvovao. Tokom rata je čitao novine u kojima je opisivano ono što nema nikakve veze sa onim što je sam mogao da vidi. Čitao je o velikim bitkama na mestima na kojima nije uopšte bilo nikakve borbe, dok se bitke, u kojima su ginule stotine ljidi, nisu uopšte pominjale. Gledao je hrabre vojnike koji su hrabro ginuli za ideale, o kojima su novine pisale da su kukavice i izdajnici, dok su one koji nikada nisu ispalili ni jednog metka proglašavali herojima izmišljenih pobedonosnih bitki. Čitavo vreme rata londonske novine su pisale gole laži i prenosile izjave poznatih intelektualaca, koji su u emotivnom zanosu pričali o događajima koji se nisu nikada dogodili. Video je da se istorija piše ne na osnovu onoga što se dogodilo, nego na osnovu onoga što je trebalo da se dogodi po partijskoj liniji.
Na osnovu tog Orvelovog svedočanstva bi se čak moglo pretpostaviti da onog rata između Ukrajine i Rusije, koji će biti okončan zahvaljujući državničkoj mudrosti Trampa i Putina, možda nikada nije ni bilo i da je potpuno izmišljen po partijskoj liniji.