Кako se spolja u Srbiji uspostavlja paralelna država? Кako se ceo deo državnog aparata podjarmi i radi u interesu naših neprijatelja i na štetu naših državljana? Кako sve to mi plaćamo, a u Zagrebu se čelnici njihovih tajnih službi i predsednici Vlada smeju govoreći, poput hrvatskog legendarnog sportskog komentatora, Mladena Delića: “ Ma ljudi moji, ma je li ovo moguće“! Da li je moguće da Aleksandar Vučić ne vidi koliko mu je kofa kojom žednom narodu zahvata vodu bušna ili pak vidi ali ne može sve sam da potkrpi, ili je i ovo samo deo Makijavelijevskog scenarija u kojem za trenutak ulogu Alise u zemlji čuda umesto Vladimira Đukanovića preuzima poslanik Đorđe Кomlenski, i da li je i ko u ovoj zemlji lud, prosudite sami.
Da ne postoji dokument koji to jasno dokazuje, ne bi ste poverovali kako srpski zamenici Tužioca za ratne zločine u toku vršenja svojih funkcija, u radno vreme, legalno jer su obavezani pravnim aktom svoga šefa, tada Vladimira Vukčevića, da delaju za nelegalne interese hrvatskih ratnih zločinca i njihovih zaštitnika i na štetu njihovih žrtava.
Slučaj počinje ovako. Dana 13. oktobra 2006. godine Tužilac za ratne zločine Republike Srbije, Vladimir Vukčević, i Glavni državni odvjetnik Republike Hrvatske, Mladen Bajić, zaključili su „Sporazum o saradnji u progonu učinilaca krivičnih dela ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida“.
Odredbama tog Sporazuma je predviđeno je da će se Sporazum primenjivati u postupcima za krivična dela ratnih zločina koji su izvršeni na području Republike Hrvatske, odnosno prema državljanima Republike Hrvatske i Republike Srbije, a čiji izvršioci imaju prebivalište i/ili državljanstvo Republike Hrvatske, odnosno Republike Srbije. Ugovorena je saradnja u razmeni dokaza i drugih podataka u predmetima tokom celog krivičnog postupka sve do pravnosnažnosti odluke nadležnog suda države učesnice.
Nadalje je ugovoreno da će se učesnici u roku od 30 dana od dana potpisivanja tog sporazuma međusobno obavestiti o svim predmetima iz tačke 1. Sporazuma koje imaju u radu i da će u slučaju naknadnog otkrivanja izvršilaca učesnici Sporazuma o tome jedan drugoga obavestiti. Dalje je određeno da će učesnik Sporazuma koji dostavlja dokaze, odnosno druge podatke, uz obaveštenje dostavljati i kopije svih podataka, pismena, dokumentacije i stvari koje se odnose na izvršene ratne zločine koji su predmet Sporazuma, kao i da svaka ugovorna strana može na osnovu sopstvenog saznanja zatražiti dostavljanje kopija spisa i druge dokumentacije. Nadalje, učesnici Sporazuma su se obavezali da tražene podatke i dokaze predaju u što kraćem roku, a najkasnije u roku od 60 dana od dana podnošenja zahteva kao i da će učesnik Sporazuma koji je preduzeo krivično gonjenje na osnovu dostavljenih dokaza i podataka na zahtev drugog učesnika obavestiti ovoga o stanju i toku tog postupka. Dalje je ugovoreno da će učesnik kome su dostavljeni dokazi, dokumenti, obaveštenja i drugo, učiniti sve da ti podaci ostanu tajna, ako je takvu tajnost zahtevao drugi učesnik (tačka 12 Sporazuma), kao i da će po zahtevu drugog učesnika za utvrđivanje identiteta i mesta gde se neko lice nalazi preduzeti takvu proveru preko policije svoje države (tačka 20 Sporazuma).
Ovakvim Sporazumom Tužilac za ratne zločine je zapravo omogućio državnim organima Hrvatske da se upoznaju sa svim krivičnim prijavama, obaveštenjima, informacijama, podacima, ispravama i uopšte dokazima koje Služba za otkrivanje ratnih zločina MUP-a Srbije, Bezbednosno informativna agencija, Vojnobezbednosna agencija i drugi državni organi, ali i oštećeni i drugi podnosioci krivičnih prijava dostavljaju Tužilaštvu, čime se Tužilaštvo za ratne zločine Srbije javlja kao svojevrstan detašman tužilaštva druge države, ali verovatno i detašman hrvatskih obaveštajnih službi u Srbiji, budući da nikakvih delotvornih garantija nema da dostavljeni podaci ne završavaju u Sigurnosno obaveštajnoj agenciji i Vojno sigurnosno obaveštajnoj agenciji Hrvatske. A završavaju jer tako radi svaka normalna država kao i jer je ceo Sporazum njihova zamisao i operacija.
Sprovođenjem u praksi ovakvog Sporazuma dezavuišu se odredbe Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima koje propisuju oblike međunarodne pravne pomoći (član 2 Zakona) i pretpostavke pružanja pravne pomoći (član 7 Zakona), a naročito se izigrava odredba člana 7 stav 3 Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći koja ustanovljava pravo i dužnost Republike Srbije da preko ministra nadležnog za pravosuđe oceni da li bi pružanje konkretne pravne pomoći povredilo suverenitet, bezbednost, javni poredak ili druge interese od suštinskog značaja za Republiku Srbiju.
Sprečava takvu kontrolu i po potrebi zaštitu interesa Republike Srbije jer mimo tom Zakonom propisane procedure, i mimo znanja Ministarstva pravde, iz predmeta dostavlja stranom državnom tužilaštvu kopije spisa, obaveštenja, informacija, sva dokumenata i opise saznanja, čime na zaobilazan način čini ono što u pojedinim slučajevima može dovesti do povrede legitimnog zaštitnog dobra odredbe člana 7 stav 3 Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći. I sve to u proceduri suprotnoj imperativnim odredbama tog Zakona.
Nije bez značaja ukazati da se u praksi ovaj Sporazum uglavnom primenjuje jednosmerno. Po zahtevima državnog tužioca Hrvatske. To, neretko, dovodi do okolnosti da nadležna tužilaštva u Hrvatskoj, u saradnji sa Sigurnosno obaveštajnom i Vojno obaveštajnom službom, na osnovu ovako ustupljenih dokaza i podataka ocene da bi vođenje postupka u Srbiji bilo okončano pravnosnažnom osuđujućom presudom, pa pokreću postupak u Hrvatskoj i pravnosnažnim presudama oslobađaju okrivljene svoje državljane što primenom pravila „ne dva puta u istoj stvari“ spašava izvršioce najtežih krivičnih dela od osude. Ili se pak blagim osudama njima pogoduje.
Eklatantan primer je hitno ustupanje po ovom Sporazumu dokaza iz predmeta „Alfa“ u kojem je kod našeg tužilaštva okončana istraga protiv pripadnika specijalne jedinice Hrvatske vojske zbog masakra nad ratnim zarobljenicima na prevoju Mali Alan na Velebitu i pripreman tekst optužnice, nakon čega je u Hrvatskoj već 14 godina u fazi istrage.
Za to vreme srpsko Tužilaštvo za ratne zločine i Sud za ratne zločine 24 puta traže (da, dobro čitate, 24 puta) preko redovne međunarodne pravne pomoći, preko Ministarstva pravde, da se u Hrvatskoj sasluša osumnjičeni Željko Marić, ali uzaludno, odgovora nema. Četiri puta traže da se sasluša osumnjičeni Branko Tunić za ubistvo i zverstva u logoru Rakitje u Zagrebu 1991. godine ali sledi odgovor: „Nećemo vam pružiti pomoć u ovom predmetu, već smo vam to saopštili“. U predmetu Petrovačka cesta se odlazi i dalje pa Ministar pravde izdaje javno saopštenje da Srbiji neće biti pružena međunarodna pravna pomoć te neće biti uručeni pozivi za suđenje hrvatskim pilotima. Кada takve odgovore primi, sprsko pravosuđe predmete za zločine nad sopstvenim narodom stavi u fijoku.
Da stvar isteramo na čistac do kraja, taj Sporazum je i dalje na snazi. Eno ga na sajtu Tužilaštva za ratne zločine, a mi ga ovde prikazujemo.
Da li je ovde neko lud ili zapravo pametan? Gde su tu građani Srbije i zašto su tu gde jesu? Da li se Srbija kao organizovana država rastače? Da li je sve ovo delo političke vlasti ili samo od zakona i morala odmetnutih delova sprskog pravosuđa, odnosno nosilaca pravosudnih funkcija koji misle da su nedodirljivi u svojim perfidnim igricama i poganim mozgalicama kojima državna vlast ne može da doskoči, prosudite sami.
Jedno je sigurno, narodni poslanik Đorđe Кomlenski izgleda nije ni svestan da je terao miša, a isterao medveda.