Rat je trajao već duže od dva meseca, NATO avijacija bombardovala je vojne i civilne ciljeve širom tadašnje SR Jugoslavije, a vojska je odlučno i uspešno branila granicu prema Albaniji. Tog 26. maja 1999. godine u zoru, oko 4.30 časova, snage tzv. OVK i vojska Albanije, uz podršku zapadne vojne alijanse, počele su napad na području planine Paštrik, na lokaciji Ćafa Prušit.
Iz Albanije je dejstvovala artiljerija, na šta je usledio odgovor haubica Vojske Jugoslavije (VJ). Oko 11 časova avijacija NATO je napala položaje branilaca. Borbe su počele i na drugim mestima.
„U komandu brigade tokom jutarnjih časova počeli su da stižu izveštaji o sve češćem dejstvu na naše položaje na Gorožupu. Bilo nam je jasno da su to pokušaji ubacivanja šiptarskih snaga sa prostora Albanije, preko Paštrika, na našu teritoriju. U toku prvog dana teroristi su napadali u više navrata. Napadi su bili siloviti”, seća se brigadni general u penziji Stojan Konjikovac, u vreme NATO agresije, u činu potpukovnika, načelnik operativnog odseka 549. motorizovane brigade VJ.
Tokom rata, ali i suzbijanja separatističke pobune na Kosmetu 1998. godine, bio je najbliži saradnik komandanta brigade pukovnika Božidara Delića, danas general-majora u penziji. Bitka za Paštrik predstavljala je poslednji pokušaj prodora neprijatelja na Kosovo i Metohiju, a odbijanjem tog napada stvoreni su povoljni uslovi za pregovore koji su doveli do Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i Kumanovskog sporazuma. U dvonedeljnoj bici poginulo je 26 pripadnika brigade,, a 126 ih je ranjeno. Gubici neprijatelja su bili višestruko veći. General Konjikovac napisao je knjigu „Prizrenska brigada”, u izdanju Medija centra „Odbrana”, posvećenu jedinici odlikovanoj Ordenom narodnog heroja, u kojoj je detaljno opisao njen ratni put i sa posebnim pijetetom naveo imena stradalih pripadnika jedinice.
Bitka za Paštrik upamćena je i po angažovanju američke strategijske bombarderske avijacije, bombardera B-52 i B-1, koji su „tepih” bombardovanjem zasipali položaje VJ. Ali, ni to nije slomilo branioce koji su ratovali hrabro i vešto, u najvećoj mogućoj meri izbegavajući napade iz vazduha i nanoseći protivničkim snagama na zemlji neočekivane gubitke.
Odmah po početku bitke, doneta je odluka da se na samoj liniji fronta, u selu Planeja, formira istureno komandno mesto brigade. Bili su to dramatični časovi, neprijatelj je uspeo da se probije na tri mesta, ali uglavnom do 400 metara u dubinu naše teritorije, a na jednom mestu oko kilometar.
„Stigli smo u Planeju. Vrhovi Paštrika ispred nas parali su plavetnilo neba. Kuća komande je bila velika, urađena od čvrstog materijala”, objašnjava Konjikovac.
Linija odbrane je stabilizovana na novim položajima, iz brigade su stigla pojačanja pa je do večeri Paštrik branilo oko hiljadu pripadnika VJ, sutradan i više. Napravljen je plan potiskivanja neprijatelja, a ovaj zadatak poveren je jedinici dobrovoljaca iz Srbije koji su imali iskustvo iz ratova širom bivše Jugoslavije i njihovih saboraca iz Rusije i Ukrajine. Razbili su snage neprijatelja, i VJ je ponovo bila na graničnoj liniji.
„Najteži dan je bio 31. maj 1999. godine. Tek što je svanulo, uz snažnu podršku haubica, višecevnih bacača raketa i minobacača, počeo je novi napad agresorskih jedinica sa teritorije Albanije. Agresor je napadao snagama jačine oko 1.500 ljudi. Teroristi su angažovali relativno jake pešadijske snage na uskom prostoru. To im nije pomoglo”, kaže Konjikovac.
Tog dana na lokaciji Vrapče, u blizini graničnog kamena D5, jedna jedinica VJ našla se pod snažnim udarima neprijatelja. Komandir voda, odličan i hrabar starešina, tokom popodneva je putem radio-veze tražio dozvolu za povlačenje na rezervni položaj. Starešine VJ su bile na stalnoj radio-vezi, a pre nego što je Konjikovac stigao da odgovori, preko uređaja za vezu čuo se glas komandanta Delića: „Nema nazad, iza je Srbija!”.
Ta legendarna rečenica postala je svojevrsni moto bitke za Paštrik. Povlačenje u tom trenutku uticalo bi na na druge položaje branilaca, pa je ugrožena jedinica dobila snažnu vatrenu podršku i zadržala liniju odbrane. I naredni dani su bili ispunjeni borbama, uključujući i dejstva američke strateške avijacije koja je poslednji put izvela napad u noći s 8. na 9. jun, dan pre kraja rata, pri čemu su poginula dvojica vojnika a više ih je ranjeno.
Pripadnicima VJ je teško palo povlačenje sa Kosmeta. Kako svedoči Konjikovac, nije bilo lako vojnicima objasniti zašto se napušta teritorija koja je tako odlučno branjena. Ipak, disciplinovana vojka prihvatila je političku odluku. Prizrenska brigada je dislocirana na područje Leskovca, grada iz koga su mnogi njeni rezervisti. Imala je značajnu ulogu u obezbeđenju Kopnene zone bezbednosti, a u sklopu reformi u vojsci slavna 549. motorizovana brigada, koju su zvali i „Car Dušan Silni” je 2007. godine – rasformirana.
Preživeo pakao „tepih” bombardovanja
Brigadni general Stojan Konjikovac (Foto Ministarstvo odbrane)
General Konjikovac je preživeo „tepih” bombardovanje američke strateške avijacije. Bilo je to 31. maja 1999. godine kada je pogođeno istureno komandno mesto u Planeji, zaselak Šeh Mahala, na čijem čelu se nalazio naš sagovornik:
„Odjednom je nastao mrak, prašina i gasovi od kojih se nije moglo disati. U delu zgrade koji je pogođen avio-bombom poginulo je osam, a ranjeno je devet vojnika. U jednom trenutku ugledao sam kako zračak svetlosti prodire ka nama. Rukama smo kopali i uspeli da napravimo uzak otvor. Krenulo je izvlačenje jednog po jednog”, seća se Konjikovac. Bombe su i dalje padale, iznad Planeje nadvio se dim u obliku pečurke poput onog koji se javlja posle atomske eksplozije. Neprekidno dejstvo avijacije otežavalo je spasavanje. Komandant Delić je iz Prizrena poslao sanitetske ekipe i timove za izvlačenje stradalih iz ruševina. Konjikovac je u ovom napadu kontuzovan i posle kratkog oporavka vratio se na prvu liniju.
Milan Galović / Politika
SVE NAJNOVIJE VESTI NA TELEGRAM KANALU
PRATITE NAS NA FEJSBUKU I TVITERU
BONUS VIDEO: