Tvrd su orah i Srbi i Rusi

Da se od samog početka ima na umu: Srbi su početni narod-majka, Rusi su srbsko pleme, a srbsko je mnogo starije od slovenskog.

Ako se Srbi sa Helmskog poluostrva (danas poznatog jedino kao Balkansko) već vekovima nalaze na genocidnom udaru zapadnoevropskih rimokatoličkih zemalja, razlog je jednostavan: iako malobrojni i geografski vrlo blizu vatikanskom centru antisrbskog sveta, glavna su prepreka nameravanom rimokatoličkom prodoru prema Istoku.

Da bi prodro kud je naumio, isti taj Zapad već vekovima “upošljava” sebe da svim sredstvima, kako zna i ume – a zločincima ne nedostaju ni umeće ni znanje -, ukloni pomenutu prepreku.

Jedino ne znaju da je “tvrd orah – voćka čudnovata”.

Obično dobro (ne)baveštenom Srbinu dozlogrdilo je slušajući uveravanja zvaničnih “analitičara”, “istoričara”, “političara” i raznih drugih “bezbedničara” kako sve srbske nevolje proističu iz onoga što se dogodilo sutra, što znači da im nedostaje elementarno znanje o “preprečnoj” prošlosti.

Uveravaju tako jer ne znaju da je francuski slavist Siprijan Rober (1807-1865) još 1844. godine napisao da je srbski narod početni narod majka, a njegov jezik, srbski, jezik-majka. Dodao je tome da bi se “trebalo više baviti Srbima, ili Ilirima”, naročito zbog toga što svet naviknut “da vidi sedište slovenske moći samo u Rusiji”, ne prepoznaje istinu da su “prve slovenske mase zablistale” u Podunavlju koje je “njihova osovina i središte”.

To poodavno strano naučno priznanje znači da je ljudska civilizacija iznikla iz krila srbskoga naroda, što je vidljivo i iz činjenice da danas jedino srbski narod broji 7529. godinu.

Zbog toga, svi ostali narodi, duhovno jalovi i opterećeni kompleksom Agare, sluškinje koja je Avramovom bezdetnom, jalovom braku rodila dete, mnogo mlađi i nastajali na temeljima i tekovinama srbske civilizacije, već vekovima vrlo se trude da srbskoj civilizaciji dođu glave.

Tome valja navesti bar koju potvrdicu:

Papa Jovan VIII (872-882), u čije vreme je Metodije (815?-885) “razvio svoj misionarski rad” među Moravcima, 879. godine poziva Metodija da dođe u Rim prebacujući mu “upotrebu slovenskog jezika, koga mu je zabranio”.

Na to “iskustvo” naslonila se rimokatolička jeres u hrišćanstvu kada je, pet godina po odricanju od Hristove vere (1059), na jednom saboru svojih prelata u Solinu (kod Spljeta), srbsku ćirilicu nazvala “đavoljim izumom”.

Po “blagoslovu” vatikanskom, sa ciljem da se Helmsko poluostrvo (danas poznato kao Balkansko) porimi, ugarska država vekovima je “praktikovala” krstaške ratove protiv Srba, a u dva navrata bila je “oduhovljena” pokušajem da se protiv pravoslavaca uvede inkvizicija… Počelo se sa krstašenjem pri kraju 12. veka, pohodom ugarskog kralja Bele III (1172-1196), a do početka 15. veka bilo ih je još trinaest, od toga dva puta protiv cara Dušana, a jednom protiv cara Uroša. Poslednji pohod dogodio se kad je papa Grigorije XII (1326-1390-1417) novembra 1407. godine, “zadužio” ugarskog i poljskog kralja da malo krstaše protiv Srba u Bosni; bio je poslednji jer je Vatikan procenio da će njegov posao dovršiti Turci koji su dotle već uspeli da se razmile po Srbskoj Zemlji.

Kako je postalo vidljivo da Turci neće uspeti da obave ono što Vatikanu nije uspelo do početka 15. veka, trista godina kasnije na scenu su ponovo stupili Madžari. Te godine, za Srbe u krajevima severno od Save i Dunava izuzetno teške, obeležio je ugarski feudalac Franja II Rakoci (1676-1735) svojim ustankom protiv Habzburške monarhije (1703-1711). Nekako istovremeno, bez ikakve veze sa Rakocijevim pokretom, došlo je do srbske pobune u Baranji. Nezadovoljni verskim progonima, ekonomskim iskorišćavanjem i skoro nepodnošljivim uslovima ratne službe, Srbi su imali za cilj da poboljšaju svoj položaj, ali su, u trenutku kad se postavilo pitanje kojoj se strani privoleti, oni “gotovo jednodušno prišli caru”. Raskol po toj osnovi odredio je njihovu buduću sudbinu: od cara jesu dobili privilegije i izvesnu, vrlo skromnu nacionalnu samostalnost, ali je, prema pisanju madžarskog istoričara Ignaca Ačadija (1845-1906), tokom Rakocijeve borbe za prava madžarske vlastele i madžarsku nacionalnu ideju, u Bačkoj i Baranji izginulo, najvećim delom poklano, oko 120.000 Srba.

Kad su se Požarevačkim mirom iz 1718. godine (posle rata sa Turskom), Habzburzi privremeno “uvlastili” u severnoj Srbiji, car Karlo VI Habsburški (1685-1740), otac Marije Terezije, jasno je komandi Beograda stavio na znanje da “treba da vredi kao princip da se Srbi svedu na što manji broj; to mora ostati za uvek nepromenjeno”.

Narednih decenija, pošto je broj Srba u Bačkoj bio drastično smanjen, preduzeto je ubrzano naseljavanje Nemaca, uvek u srbska naselja. Takav vid naseljavanja bio je osmišljen namerom da se došljaci što više približe preostalim Srbima, da na njih utiču i, vremenom, sa njima orode, posle čega bi se lakše moglo otpočeti sa njihovim rimokatoličenjem i nemčenjem. Istovremeno, sprovođena je i sistematična madžarizacija, tako da je u vremenu od 1717. do 1850. godine asimilovano više od 1,700.000 nemadžara, među njima i Srba, a najviše Slovaka, od starine srbskoga plemena.

Klemens Meternih (1773-1859), od 1809. do 1848. godine austrijski ministar spoljnih poslova (i stvarni vladar), čvrsto se držao političke logike da “Austriji nikako nije u interesu da na svojim južnim granicama dobijemo slobodnu srbsku državu”, što je na samom početku svoga ministrovanja definisao u pismu caru Francu I (1768-1804-1835): “Srbija mora u našem najdirektnijem interesu ili Porti (Turskoj – IP) ili nama da pripadne… ali sama nikada – slobodna, nezavisna država”.

Revolucionarna 1848. godina i srbska Buna tokom njenog trajanja bile su, po mnogo čemu, tragične po srbski narod u Vojvodini Srbskoj, tako da je Miloš S. Milojević (1840-1897) mogao zapisati da je “za vreme dvogodišnje borbe Madžara i večne im braće i sajuznika, a u to vreme nebraće i krvnika srpskih, Poljaka… utamanjeno preko 100.000 duša Srba” i porušeno 115 “koje crkvi, a koje manastira”.

Bilo je to vreme koje je izrodilo socijalističku “misao” Komunističkog manifesta, teorijskog i stvarnog uputstva za uništenje Srba i Rusa, ruskog i srbskog pravoslavlja.

Naime, satanista i glavni “manifestant” Karl Marks (1818-1883) , kao i njegov pomoćnik Fridrih Engels (1829-1895), u vreme u kome su se svi socijalisti sa Zapada bili nacionalisti, samo se od Srba i Rusa tražilo da budu internacionalisti, “predviđali” su bar tri stvari:

Prvo, ukidanje porodice, što su preporučili kao “pozitivnu postavke o budućem društvu… Buržoaska ćaskanja o familiji i vaspitanju, o nežnim odnosima između roditelja i dece u toliko (su) odvratnija, u koliko više krupna industrija raskida familijarne odnose proletera i decu njihovu pretvara u proste trgovinske artikle ili u alate za rad”;

Drugo, ukidanje otadžbine, odnosno obezvređivanje i brisanje stvarnog i emocionalnog odnosa prema otadžbini, zemlji u kojoj je neko rođen i čiji je državljanin, oni su opravdali tezom da “radnici nemaju otadžbine. I ono što nemaju ne može im se oduzeti”. Mada je nejasno manifestno “obećanje” da “se proletarijat… kao nacija konstituiše”, njihovi docniji tumači objasnili su da “razume se, kapitalističke zemlje nisu otadžbina proletera. Ali sada proleteri celog sveta imaju otadžbinu – SSSR. Radnička klasa SSSR, izrađujući komunističko društvo i sistematski učvršćujući odbranu svoje socijalističke otadžbine, bori se za stvar proletera i ugnjetavanih trudbeničkih masa celoga sveta”. I zaista, ta nova otadžbina onih koji “kao radnici nemaju otadžbine” bila je konstituisana kao Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR), kao zemlja bez imena, kao država kojoj je ukinut svaki ruski predznak, a na skoro istom pravilu stvorena je i Socijalistička Federativna Brozovija;

Preporučujemo:  ERDOGAN: Nećemo dozvoliti ulazak Finske i Švedske u NATO

Treće, mada dvojica “manifestanata” premalo pažnje posvećuju religijskoj svesti čovekovoj, oni se čvrsto drže uverenja da “jedno određeno društvo proizvodi religiju, izopačenu svijest o svijetu, jer je ono samo izopačeni svijet”, da “komunizam pak ukida sve večite istine, religiju, moral”, sa jedinim ciljem da se čovek uvede u svet nereligioznog i nesvesnog, kako bi se tako stvorenom ličnošću moglo beskrajno manipulisati. Baš tako, ali samo u komunističkom poretku naturenom ruskom i srbskom svetu jer pojam religo, religare znači: biti u vezi, povezan, združen, složan, solidaran, a religiozno stanje – to je stanje ljubavi, stepen jedinstva.

Imajući sve to kao polazište, “manifestanti” su mnoge redove ispisali sa ciljem da dokažu kako su Rusi i Srbi “nužno kontrarevolucionarni”, da je istorija osudila “reakcionarne” Srbe na nestanak s istorijske pozornice, da je Marks tvrdio da “ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i potopiti je na dno, Evropa bi postala čistija”, te da su obojica “znali” da je ostvarena “revolucionarna” parola sa same sredine februara 1849. godine, koja je pozivala na fizičko, ili biološko, uništenje Slovenstva (“Neka tada bude borba, ‘neumoljiva borba na život i smrt’ sa Slovenstvom; borba do istrage i bezobzirni terorizam”). Pokazaće se, tako, da su drugovi Marks i Engels, kroz Komunistički manifest, bili ne samo ideolozi “naučnog socijalizma”, već i međunarodnog terorizma, što u sebi sadrži i genocidnu zamisao o uništenju srbskog i ruskog naroda.

Na manifestni terorizam i Marksovo potapanje mislio je Džordž Grajm Vatson (1927-2013), istoričar i književni kritičar, profesor na Kembridžu, kada je napisao:

“Možda mnogima nije poznato da su samo socijalisti otvoreno zagovarali genocid u 19. i 20. veku. To je malo poznata činjenica i zvuči šokantno… Kad izbije socijalistička revolucija, izbiće i klasna borba. U Evropi će postojati primitivna društva, zaostala za dve faze, jer ona još nisu kapitalistička. Engels je pri tome mislio na Baskijce, Bretonce, škotske gorštake i Srbe. Nazivao ih je ‘rasno smeće’ (volkerabfahle). Trebalo ih je istrebiti, jer kako su dve faze u zaostatku u istorijskoj borbi, bilo ih je nemoguće uzdići dovoljno da budu revolucionarni. Govorio je o vulgarnosti i prljavštini Slovena… ‘Klase i rase koje su isuviše slabe da se snađu u novim životnim uslovima moraju prestati da postoje’, objasnio je Marks. ‘Moraju nestati u revolucionarnom holokaustu’. Marks je bio otac savremenog političkog genocida. Ne znam nijednog evropskog mislioca modernog doba pre Marksa i Engelsa koji je otvoreno zagovarao rasno istrebljenje”.

Prvi među Srbima kome se dalo da prepozna stvarnu vrednost socijalističke misli, bio je Jaša Tomić (1856-1922), inače privržen toj ideji u ranoj fazi svoga “socijalizmovanja”. On je u jednom trenutku poverovao da bi nova socijalistička “nauka” morala služiti interesima onoga naroda u čijoj će se zemlji primeniti, ali je odmah naišao na otpor socijalističkih ideologa sa strane: nemački socijalista Vilhelm Libkneht (1826-1900) oštro je upozorio Jašu i njegove sledbenike da se “u ime internacionalizma i opštečovečanske pravde” moraju okaniti šovinizma, nacionalizma i patriotizma. To je upozorenje protumačeno i shvaćeno na pravi način, tako da je Jaša svoj razlaz sa socijalizmom i “okanjivanje” od njega vrlo uverljivo obrazložio: “Brzo smo se otresli opsene i nismo više dozvolili da nas vode socijalisti drugih naroda”, oni koji su, po prirodi stvari, u svojim zemljama bili nacionalisti.

Ako već 1848/49. nisu uspeli da “revolucionarno” unište Srbe iz krajeva severno od Save i Dunava, Madžari su 1910. godine pokušali da to učine administrativno. Naime, u ugarskom popisu iz 1910. godine, popisivači su “strog nalog dobili, da svaki stanovnik koji je i nešto znao mađarski, kao Mađara uvedemo u popisni arak, ma da ni po poreklu, ni po narodnosti niti je on, niti njegova porodica nikad Mađari nisu bili. Što više desilo se mnogih slučajeva, da je čitava porodica kao mađarska uvedena u popisni arak, premda jedan deo porodice ništa nije razumeo mađarski”.

Austrougarska je 1914. godine ušla u Veliki rat sa jedinim ciljem da uništi Srbiju. Možda je podstrek za taj genocidni poduhvat našla u onoj Marksovoj izjavi da bi Evropa postala čistija “ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i potopiti je na dno”, ali je, neposredno po Sarajevskom atentatu, stvarnu podršku dobila od Vatikana, u liku pape Pija X (1835-1903-1914, 20. avgust). Jer, na šta je sve Austrougarska računala na početku rata, uverljivo kazuje tajni izveštaj njenog ambasadora u Vatikanu, sačinjen 29. jula 1914. godine, na dan kad je objavljen rat Srbiji. U tome izveštaju našlo se i sledeće:

“U toku prošlih godina sv. Otac je više puta izrazio žaljenje zašto je Austro-Ugarska propuštala da kazni svog opasnog suseda na Dunavu. Papa i kurija vide u Srbiji rak koji će malo po malo prodreti do srži monarhije i koji će, ako mu se dade vremena, izgristi ga sasvim… Zato, isto tako kao što je direktna potreba za Austro-Ugarsku, zbog njezinog sopstvenog opstanka, da ukloni iz svog sklopa, ako treba i silom, ovo razorno zlo, isto tako je potrebno za katoličku crkvu da učini i odobri sve što se može učiniti da posluži tome cilju”.

Na istoj “liniji” našao se i njegov naslednik Benedikt XV (1854-1914 -1922), izjavom da “Srbi pravoslavni i Srbija ima da nestanu sa lica zemlje”.

Nemci su za izbijanje Velikog rata (1914-1918) okrivili Srbiju, mada memoari Karla Maksa Lihnovskog (1860-1928), nemačkog ambasadora u Engleskoj od 1912. do avgusta 1914. godine (koji se, suprotno politici nemačke vlade, zalagao za mir), kazuju da je, uprkos ruskim i engleskim naporima, pa i pristanku Srbije na skoro sve tačke austrougarskog ultimatuma, Nemačka bila ta koja je podstrekivala Austriju na rat. “Srbija je pristala na ultimatum, ali to nije bilo dovoljno – mi smo pritiskali da bude rat… da Srbija mora biti masakrirana… Uz dobru volju sve je moglo biti rešeno jednim sastankom, ili dva… Ja sam predložio da se sastanak pripremi bez odlaganja, u uverenju da je u suprotnom svetski rat neizbežan, rat u kojem možemo izgubiti sve i ne dobiti ništa. Uzalud! Rečeno mi je da je to protivno dostojanstvu Austrije, i da ne želimo da se mešamo u srpska posla, već da to ostavimo našim saveznicima… Bio je potreban samo nagoveštaj iz Berlina, pa da grof Berhtold (austrougarski ministar spoljnih poslova Leopold fon, 1863-1942 – IP) časti sebe diplomatskim uspehom tako što će prihvatiti odgovor Srbije. Naprotiv, mi smo pritiskali da bude rat”.

Konačno, Nemačka je dobila što je htela, a Čarls Albert Mekardi (1871-1941), autor knjige Berlin Insisted that Serbia Must Be Massacred : Gyilty! Prince Lichnowsky ¢s Disclosures, Berlin je insistirao da Srbija bude masakrirana : Krivi! Otkrića kneza Lihnovskog, London 1918, uz napomenu da se “nikada u istoriji nije desilo da ambasador neke velike sile tako strašnim rečima osudi svoju sopstvenu vladu”, zapisaće da se do kraja avgusta 1914. godine skoro sva Evropa našla u ratu, te da se “misija kneza Lihnovskog završila a nemački vladari su dobili što su tražili: trećina ukupne populacije Srbije, muškarci, žene, deca leže izmasakrirani u gigantskim masovnim grobnicama iskopanih zato što su nemački vladari to želeli”.

Preporučujemo:  Šta izlazi kada se skenira QR kod na grobu Milutina Mrkonjića

Tih su se godina u otvoren rat protiv Rusije uključile i Sjedinjene Američke Države. Jedan od ciljeva bio je da se zaustavi ekonomski i kulturni uspon carske Rusije i da se ukloni ruska “pretnja” da u svakom pogledu nadmaši sve vodeće države zapadnog sveta. Ono što su Sjedinjene Države započele 1905. godine, naj­pre finansi­rajući Ja­pan da uđe u rat i da Rusiju napadne s i­s­toka, a potom i DrugaLenjira da 1. maja iste godine pokrene re­voluciju, nastavljeno je i tokom ciljno pripremljenog Velikog rata. Zalaganjem američkog predsednika Vudrou Vilsona (1856-1924), u Rusiju je poslat Lav Trocki, Jevrejin Lav Davidovič Bronšajn, sa 275 (dvesta sedamdeset pet) sledbenika i nalogom DruguLenjiru da u Centralni komitet Komunističke partije Rusije uvede 90% Jevreja, kako bi Rusi posle “1000 go­dina pisali da su im Jevreji razorili državu i pobili stanov­ništvo, …a (za to) neće optuživati Vladu Sjedinjenih Američ­kih Država”. Amerikanci su taj “aranžman” napravili u dogovo­ru s engleskom i francuskom vladom i uz tesnu saradnju s Nem­cima koji su DrugaLenjira i njegova 32 (trideset dva) saradnika iz Švajcarske (u blindiranom vagonu, preko ratom zapaljene Ne­mačke) prepratili prema Švedskoj, pošto su se s njima pre­thodno dogovorili da će Rusija iz rata istupiti kad oni preuzmu vlast.

Njihov povratak u Rusiju 1917. godine, pošto je car abdicirao, a Pri­vremena vlada na čelu sa Kerenskim amnestirala sve bolj­še­vike, označio je definitiv­nu propast Rusije, što se odrazilo na si­stematsko pustošenje eko­nomije i uništavanje naroda.

Što se naroda tiče, bilo je i na Zapadu onih koji su pomno pratili šta se to u pr­voj zemlji komunizma dešavalo. Na osnovu tih saznanja, Pot­ko­mitet za unutrašnju bezbednost Amerike objavio je 1970. godine studiju pod naslovom “Cena sovjetskog komunizma u ljudski­m životima”, u kojoj se tvrdi da je “najmanje 21,5 miliona ljudi po­gu­bljeno ili umrlo u logorima Sovjetskog Saveza tokom 51 godi­ne vladavine komunizma”. A možda i više jer autor tog izve­šta­ja “tvrdi da je njegovo predviđanje konzervativno i da realna brojka iznosi čak 45 miliona”. (Ne računa se ovde podatak Andreja Kuliša iz knjige Genocid, Golo­domor 1932-1933: Pričini, žertvi, zločincii, Poltava 2000, da je samo u mnogo manjoj i manjeljudnijoj Ukrajini po­mrlo od gladi – 1921­-1923, 1932-1933, 1946 – dvadeset jedan milion ljudi). Nekim Amerikancima se činilo da je i to premalo, a Hariju Trumanu (1884-1972), prvom američkom predsedniku posle Drugog svetskog rata, “omaklo” se da kaže kako se “Rusija izdigla iz mračnog doba tek 1917”. Što će reći: svojim poluvekovnim stradanjem, Rusi su “nagrađeni ulaskom u svetlo doba”, a povelju o tome izdao je Frenklin Ruzvelt kad je 1933. go­dine priznao sovjetsku vlast “legitimizujući tako brutalni re­žim i, u suštini, odobravajući njihov metod postizanja kontro­le nad Rusijom”.

(Slično su prošli i Srbi, a ovde se daju samo četiri zbirna podatka: Srbska pravoslavna crkva saopštila je svojevremeno da je srbski gubitak tokom Drugog svetskog rata iznosio 2,400.000 duša; Nemci kao svoj “doprinos” tome priznaju ukupno 300.000 u celoj Jugoslaviji; hrvatski ustaško-komunistički “prilog” genocidu nad srbskim narodom bio je višestruko veći – beogradska Duga od 22. 2. – 7. 3. 1986, na 6. stra­ni citirajući Potvrdu komande mjesta Novska od 5. juna 1945. godine, kojom “Po­tvrđu­jemo primitak dokumenata koji su bili zakopani u logoru Ja­senovac koji je pronašao drug Isidor Levi i predao ovoj Ko­mandi, a koja dokumenta sadrže spisak po­bijenih lica u logo­ru Jasenovac”, objavljuje i svedočenje partizanskog poručni­ka Isi­dora Levija da je u tim spiskovima bilo više od mi­li­o­n imena; Aleksandar Ranković, bivši Srbin, dugogodišnji podrepaš JahačuSaČelaKolone, “hvalio” se da je u “revolucionarnom teroru” po Srbiji u kojoj su se komunisti ponašali kao okupatori, od 1945. do 1951. godine postreljano 586.000 “narodnih neprijatelja”).

Ne sme se zanemariti ni “uputstvo” Adolfa a (1888-1945?), autora nemačkog “novog poretka” (Neues Ordnung), dato uoči ulaska u rat 1939. godine da će jedan od minimalnih ratnih ciljeva biti da se spreči “dalji priliv slovenske krvi… Mora se razviti posebna tehnika istrebljenja… da uništim milione ove inferiorne rase koja se množi poput gamadi. Ja ih neću sve poubijati, nego sprečiti da se množe, a zato ću muževe rastaviti od žena. – Ima više motiva da se jedan narod uništi sistematski i bez krvi. To će biti plansko uništavanje naroda. Jedna od najvažnijih zadaća nemačke politike u buduć-nosti biće ta da svim sredstvima spreči dalji porast slovenskih naroda” – što je Sovjetskom Savezu nanelo oko dvadeset miliona ljudskih žrtava (devet miliona vojnih lica i jedanaest miliona civila).

Istom logikom vodio se i rabin Menahem Mendel Šnerson (1902-1994), američki građanin, jedan od najuticajnijih jevrejskih delatnika 20. veka, mesija za njegove sledbenike, čija je “programska misao” prvobitno objavljena u Ruskamu vzgljadu. Evo samo nekih “programskih” delića iz skraćene verzije “njegovog” jevrejskog plana za Slovene:

“Glavnu oštricu borbe mi ćemo usmeriti protiv Slovenstva… Slovenstvo je najnepokorniji narod u svetu. Nepokorni su zbog svojih psihičkih i umnih sposobnosti u koje su ugrađene mnoge generacije predaka, zbog gena… koji se ne mogu prepraviti… Ovo seme treba likvidirati a pre svega značajno smanjiti njegovu brojnost….Mi ćemo izdeliti sve slovenske narode… na male oslabljene zemlje sa međusobno pokidanim vezama… Potrudićemo se da te zemlje međusobno posvađamo i uvučemo ih u međusobne ratove sa ciljem – međusobnog uništenja… U tom ratu glupaka, slovenska stoka će sama sebe oslabiti i ojačati nas, glavne upravljače haosa koji ćemo tobože stajati po strani i ne samo da nećemo učestvovati u krvavim događajima, već se nećemo ni mešati u njih…”

A u našem vremenu, avgusta 1992. godine, papa Vojtila, Jovan Pavle II (1920-1978-2005) Poljak, pozvao je vojne snage Zapadnoevropske unije i NATO-a da povedu krstaški rat protiv Srba iz Bosne…

Dobro, tada nije poveden krstaški rat, ali su se dve upravo pomenute institucije, ona prva kao brojno “najvećinskiji” direktni naslednik hitlerovske fašističke sile, a ona druga oličena u Sjedinjenim Državama kao uspelom kopijom iste te sile (poznatijim i kao štamparija papirne mase bez pokrića), intenzivno bavile osmišljavanjem fašikratskih smicalica koje su dovele do toga da iz Republike Srbske Krajine i neoustaške Hrvatske bude prognano ili izbegne oko 800.000 (osamsto hiljada) Srba.
Na samoj sredini 1995. godine, pet nedelja pre no je pod američkom vojnom zaštitom ostvaren genocidni progon krajiških Srba, ovom potpisniku dalo se da u Narodnoj biblioteci u Beogradu sretne akademika Aleksandra Mladenovića (1930-2010), nekadašnjeg profesora na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a tada neke važne ličnosti u bibliotečkom Arheografskom odeljenju. Reče da se pre tri ili četiri dana čuo s jednom svojom koleginicom iz Sofije (možda članom bugarske Akademije nauka), koja povremeno putuje po Americi i tamo po nekim državama i slobodnim univerzitetima priča svoju nauku. Razgovarala je, kaže, sa brojnim svojim američkim kolegama-sociolozima i njihovim studentima i pitala ih kako oni tumače, i izučavaju, savremene prilike na Balkanu i njegovu budućnost. I evo šta je saznala: tamošnji sociolozi, ljudi koji iz savremenih zbivanja izvlače zaključke za posle, predviđaju da Balkan treba da postane “prazan prostor”. Na njeno pitanje šta se pod tom sintagmom podrazumeva, objasnili su joj da tamo treba stvoriti bezbroj malih, što sitnijih državica, bez ikakve ekonomske, političke i vojne moći, bez i minimuma samostalnosti i sopstvenog identiteta. Ukoliko bi između takvih državica i bili kakvih ratnih sukoba, nebitno kakvih, verskih, nacionalnih, graničnih ili ekonomskih, takvi sukobi će se “tiho” podržavati, pošto će se na taj način smanjivati ne samo broj stanovnika, već i problemi zbog kojih su, navodno, takvi ratovi izbili. Ponajviše i ponajpre odnosilo se to na Srbe koje je trebalo pretvoriti u bezličnu masu otuđenu od sopstvenog istorijskog, kulturnog i ljudskog bivstvovanja i, naravno, s usađenom krivicom za navodni zajednički zločin protiv čovečnosti. Pretpostavlja se da će se tako ostvariti sve jači američki uticaj u ovom delu Evrope, što je osobito značajno sa gledišta budućih odnosa sa Rusijom.

Preporučujemo:  Peskov: Plaćanje gasa u rubljama odlično funkcioniše

Ako zapadni fašikrati nisu 1992. poslušali papu, “iskupili” su se s proleća 1999. godine, kada je devetnaest zemalja Severnoatlantskog pakta poznatijeg kao NATO, krenulo u neobjavljeni “bombastični” rat protiv Srbije, s isključivim ciljem da Srbe, tvorce ljudske civilizacije, jednom za svagda zbrišu s istorijske pozornice. Zna li se da pomenutih devetnaest zemalja broje preko 882,000.000 (osamsto osamdeset dva miliona) stanovnika, a Srbija jedva stotinak hiljada više od sedam miliona (7,000.000), odnosno sto dvadeset pet (125) raznoraznih “zemljaka” na jednog Srbina, oni brojniji su sa sigurnošću računali da će nevidljivi “milosrdni anđeo” uspeti da Srbiju pretvori u prazan prostor.

Da se zaista uspelo u toj “pobedničkoj” nameri i od Srbije stvoren “prazan prostor” – ostalome svetu bilo bi “hrišćanski” objašnjeno da to nije bio genocid, taj bi besprimeran genocidni pohod bio imenovan kao “milosrdni anđeo”.

Dr Danica Grujičić (1959), hirurg, načelnik za neuroonkologiju Klinike za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije, zapisala je 2016. da je “natoovsko bombardovanje Srbije i Crne Gore 1999. godine, po svojim posledicama (bilo) tragično i genocidno”: lansirano je 415.000 različitih projektila ukupne mase 22.000 tona; broj poginulih civila kreće se od 2.700 do 3.500, a broj ranjenih oko 12.500; uništeno i oštećeno je oko 25.000 kuća i zgrada, oko 470 kilometara puteva i oko 600 kilometara železničke pruge; na 112 lokaliteta na jugu centralne Srbije i Kosova i Metohije izbačeno je približno petnaest tona osiromašenog uranijuma i neodređeno velika količina nuklearnog otpada – sve to sa nesagledivim posledicama; dve trećine gađanih ciljeva bili su civilne prirode; “bombardovana su hemijska i naftna postrojenja koja su izuzetno opasna kako po zdravlje ljudi tako i po kompletni ekosistem. Ova postrojenja se nalaze na mapama HAZARD-a i predstavljaju objekte koji se u slučaju rata ne bombarduju kako se ne bi izazvala trajna katastrofa”.

Danas, pomenute dve fašikratske institucije nisu direktno uključene u rat protiv Rusije, ali su uspele da delimično porimljene i pounijaćene Ukrajince “nauče” da je “Ruska Imperija i ruska država nastala tek na početku 18. veka”; da je “odlukom Petra Prvog 1721. godine, kad je Ukrajina bila okupirana od strane Moskve, on promenio naziv svoje države u Rusija ili Ruska Imperija”; da je Petar Prvi “pozajmio, zapravo ukrao” ukrajinsku istoriju i ukrajinski identitet; da je “savremeni literaturni ruski jezik stvoren na osnovu ukrajinske gramatike i crkvenoslovenskog tj. starobugarskog jezika, a 60-70% svih reči bile su ugrofinskog ili tatarskog porekla”… Sa takvim “znanjem”, oni već godinama terorišu rusko stanovništvo u Ukrajini zaboravljajući da su svoju državnost stekli baš blagodareći malo carskoj, a malo sovjetskoj Rusiji; sve to neodoljivo podseća na odnos rimokatoličke Hrvatske prema Srbima, na hrvatsku uljudbu, na navodnu hrvatsku povijest, na navodni hrvatski jezik…

Kao što je Hitler stvarajući svoje životno (ne)delo od marksista “pozajmio” ideju kroz koju je okupljao svoje pristalice, ali dajući joj drukčiju sadržinu, tako i tvorci američkog novog svetskog poretka nisu mogli pobeći od već poznatih politikoloških formi. U mnogo čemu, i američke su forme bliske nacionalsocijalističkim, prema tome i marksističkim (komunističkim, socijalističkim), ali im je sadržina, za razliku od one koju nudi Hitlerov Mein Kampf, i onih koje propovedaju programi raznih marksističkih (komunističkih, socijalističkih) partija, rasterećena sentimentalnosti, sanjarenja i praznih priča o “nejasnim i nestvarnim ciljevima” poput građanskih sloboda, ljudskih prava, poboljšanja životnog standarda i demokratizacije političkih odnosa i ustanova.

Ključni je, u svemu u tome, američki napor da se zakorači u ostvarenje onoga što predviđa neformalni manifest novog svetskog poretka. Za početak, Amerikanci su, silom svog vojnog, političkog i ekonomskog uticaja u Evropi (i svetu), ukinuli nacionalni suverenitet države Srbije na Kosovu i Metohiji i tu ustanovu već nepostojećeg međunarodnog prava ponudili takozvanoj šiptarskoj republici Kosovo. Manje je važno šta će Šiptari uraditi sa tom novom “svojinom”, Amerikancima je jedino bitno da u stvarnosti provere kako će funkcionisati njihov mehanizam namenjen ukidanju drugih nacionalnih suvereniteta; posle Srbije, u Rusiji, na račun ruskih autonomnih teritorija. Ako prođe eksperiment sa Kosovom i Metohijom, ima izgleda da sličan poduhvat prođe i na drugim stranama.

Drugo važno obeležje američkog novog svetskog poretka jeste da u njemu nema antisemitizma, on je tokom poslednjih dveju decenija zamenjen antisrbizmom, ideologijom prema kojoj je antisemitizam – dečja igra.

I, na samom kraju – preporuka da se dobro upamti ono što piše na samom početku ovoga teksta: Srbi su početni narod-majka, Rusi su srbsko pleme, a srbsko je mnogo starije od slovenskog.

Ilija Petrović / Vaseljenska

SVE NAJNOVIJE VESTI NA TELEGRAM KANALU

PRATITE NAS  NA FEJSBUKU I TVITERU

BONUS VIDEO:

Debata: Za i protiv predloga Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi i ustavnih promena

U petak, 24. decembra, sa početkom u 15 časova, Institut za evropske studije i Institut za uporedno pravo organizuju debatu [Opširnije...]

Aleksandre Vučiću, Zorana Mihajlović je ona koja ti radi o glavi!

Ne mogu da odolim a da se ponovo ne okrenem za Zoranom Mihajlović, kao što se okrećem na ulici kad [Opširnije...]

Kako je naprednjak Predrag Petrović iz Bajine Bašte stekao imovinu vrednu pola miliona evra za pet godina rada u državnoj službi?!?!

Кolaps ili pad sistema EPS-a, koji je nedavno bez struje i grejanja ostavio desetine hiljada domova i delova čitavih gradova, [Opširnije...]

AKO POČNE RAT, TE ZEMLJE ĆE BITI ZBRISANE: Strašno upozorenje beloruskog generala

ZAMENIK državnog sekretara Saveta bezbednosti Belorusije general-major Vladimir Arčakov ocenio je da će u slučaju velikog sukoba u Evropi baltičke [Opširnije...]

Vučić smenjuje Zoranu Mihajlović?!

Nakon što je ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović rekla da je v.d. direktor EPS-a, Milorad Grčić, odgovoran za raspad [Opširnije...]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *