Bog ti je dao mene kao oslonac tvog života, da te čuvam i štitim i ne napuštam do smrti. Ali si me odbacila. Sama si ubila onoga ko je trebalo da postane tvoj hranitelj u starosti. A sad ropćeš što si bespomoćna i usamljena. Zar ni sada nećeš reći dve reči: «Gospode, oprosti!»? Majko, zovu me, moram da idem. Nije mi dozvoljeno da vidim tvoju smrt i da znam, koja je tvoja sudbina. Saznaću za nju kad se sretnemo na Strašnom sudu da bismo se zatim zauvek rastali…
Zimska noć. Nebo je pokriveno crnom zavesom, kao da je obučeno u crninu. Iza zida jeca vetar – tako plače napušteno dete. Pljusak kiše i naleti vetra upadaju kroz razbijeni prozor. U sobi je hladno kao napolju. Na krevetu, pokrivenom gomilom prljavih rita umire poluluda starica. Pokraj uzglavlja je čaša vode i činija s hranom, koja se skorila. Retko ko svraća u ovu sobu koja liči na kućicu za pse ili zmijski brlog. Samo pacovi skaču po sobi kao gazde i insekti gmižu po licu žene na umoru.
Ova starica je žena koja me je ubila pre mnogo godina. Кako se promenila! U mladosti je bila lepotica. Njan glas je odzvanjao kao srebrno zvonce, a smeh je ličio na blistave iskre. Imala je sina, kojeg je bezumno volela i zato ni sa kim nije htela da deli tu ljubav. Zbog toga sam ja bio osuđen na smrt.
Videla si samo jedno svoje dete, klanjala si mu se kao paganin kumiru. Zaboravila si da sam i ja tvoje dete, da imam živu dušu. Idoli ubijaju duše onih, koji im se klanjaju i tvoje srce se pretvorilo u kamen. Majko, nisi znala za prednaznačenje Božije i tvoju buduću sudbinu. Za mene je bilo određeno da te čuvam i štitim i ne napuštam do smrti. Ali ti si ubila onoga ko je trebalo da čuva tvoju starost kao što majka čuva malo dete.
Često sam dolazio kod tebe, a da ti to nisi videla. Prolazile su godine. Tvoja nekadašnja lepota je venula kao cvet. Vetar vremena je otkidao latice s njega. Tvoje lice su brazdale bore kao duboki ožiljci. Umrli su tvoji rođaci. A tvoj voljeni sin te je omrznuo i ne želi da čuje za tebe ni da te vidi, kao što ti nekada nisi htela da vidiš mene.
Nekada si volela da se smeješ, ali sada ti nisu date čak ni suze da bi u njima našla izvesno olakšanje. U tvojim suvim očima je bezumlje i tuga. Pored tebe nema nikoga, samo je hladni vetar tvoj brat i noć tvoja sestra. Oko odra majke na umoru okupljaju se deca, a pored tebe su samo pacovi. Glad i bolest su kao dvojica drvoseča pretesterisale drvo tvog život. U bunilu dozivaš svoje rođake, izgovaraš reč «majka», ali te oni ne čuju, kao što ti nisi čula svoje dete. Na vetru i kiši samo jedan putnik ide ka tvom domu. Ime ovog putnika je smrt. Niko se neće dosetiti da ti dovede sveštenika, a ni sama se toga ne bi setila i zato usamljena krećeš na poslednji put, kao ja.
Nisi pevala uspavanke iznad moje postelje, nisi plakala nad mojim grobom i sad umireš sama, napuštena od svih. Samo će zimski vetar otpeveti nad tobom pogrebnu pesmu i kiša će oplakati tvoju smrt. Ljudima će tvoju smrt objaviti smrad, koji će se širiti od tvog leša. Ali ja se plašim drugog.
Ne vidiš da se demoni kao gavrani okupljaju oko tvog odra da bi uhvatili tvoju dušu kao svoj plen. Ne kaješ se, ne moliš se umirući, ropćeš i svađaš se s Bogom. Smatraš da si nepravedno kažnjena.
Zahtevaš od Boga odgovor: zašto je tvoj život tako nesrećan, a smrt usamljena? Ali, zaboravila si na mene – ja sam tvoj tužilac. Ako vapiješ ka Bogu kao prema Ljubavi, gde je tvoje milosrđe prema meni, gde je ljubav, makar ona koju vučica gaji prema svom vučiću? Ako zahtevaš pravičnost, gde je pravičnost – ubiti nevino dete?
Bog ti je dao mene kao oslonac tvog života, ali si ga ti slomila i odbacila. Sama si ubila onoga ko je trebalo da postane tvoj hranitelj u starosti. A sad ropćeš što si bespomoćna i usamljena. Trebalo je da ja zatvorim tvoje oči, ali si me slepih očiju bacila u večnu tamu. Ti umireš od gladi u zimskoj noći, ali nisi prosvetila moju dušu krštenjem, lišila si me nebeske hrane – Pričešća. Jer najstrašnije je što si me lišila Hrista: bolje bi bilo da me nisi ubila jedan, već hiljadu puta.
Zavija vetar. Negde u blizini počinje da zavija pas predosećajući nečiju, verovatno tvoju, smrt. Majko, kad si me ubijala demoni su iščupali iz tvojih grudi srce i umesto njega ubacili kamen. Nikad nisi bila srećna. Plašila si se da ostaneš sama sa sobom. Tražila si buku ovog sveta da ne čuješ kako Hristos kuca na vrata tvog srca. Smejala si se da bi smehom nadjačala tugu. Dobila si ono čega si se plašila – usamljenost.
Ali i za ovo si krivila sve osim sebe. U ovim trenucima nemo vičeš Bogu: «Nisam kriva», a demoni prilaze sve bliže i bliže tvojoj postelji. U sobi je mračno. Ali nju u prisustvu demona ispunjava drugo strašno crnilo. Ti već krkljaš, tvoje oči s užasom gledaju u nekoga, zar ni sada nećeš reći dve reči: «Gospode, oprosti!»? Majko, zovu me, moram da idem. Nije mi dozvoljeno da vidim tvoju smrt i da znam, koja je tvoja sudbina. Saznaću za nju kad se sretnemo na Strašnom sudu da bismo se zatim zauvek rastali.
Arhimandrit Rafail (Кarelin) / Prijatelj Božiji
BONUS VIDEO:
Jednom prilikom dok je išao sam trotoarom ulice Kralja Petra u pravcu Patrijaršije, patrijarha Pavla je susreo sveštenik jedne od [Opširnije...]
Žito je sastavni deo srpske tradicije i služi se u čast svetitelja koji se slavi, za zdravlje i napredak doma [Opširnije...]
Nemili izazov je devojčica izvodila na kružnom putu kod Čačka. Novi izazovi na društvenim mrežama dovode decu u opasnost. Ono [Opširnije...]
Sveti Nikola, ili Nikoljdanje najzastupljenija slava u Srbiji. Uobičajeno je da se kaže da "pola Srbije slavi Nikolu, a druga [Opširnije...]
Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Nikolu Čudotvorca, jednog od najvećih hrišćanskih svetitelja, zaštitnika putnika, moreplovaca, ribara i splavara. Procenjuje se [Opširnije...]