Ma koliko se radovale naše drage komšije, ipak neće goreti Beograd, neće se desiti srpski Majdan, niti će biti bratoubilačkog rata, iako braće i nema. Ali zato ima mržnje i besa, jednog te istog naroda koji je toliko podeljen među sobom, da od te magle gneva koja mu se spustila na oči i ne uviđa ko mu je stvarni neprijatelj.
Izbori su raspisani pre dva meseca, ali je izborna kampanja dveju najvećih stranačkih opcija započela nedelju dana nakon tragedije koja se desila u Ribnikaru.
Instrumentalizovani lideri prozapadne opozicije zloupotrebile su opravdani narodni gnev zbog zločina i polako su preuzeli proteste i ukrale naziv protest Srbija protiv nasilja.
Mesecima je proevropska opozicija šetala masu, zaustavljala saobraćaj, izvodila performanse koje su kod običnog naroda izazivali prirodan bes. Sa separatističkim zastavama, kontraverznim učesnicima protesta koji su nekim čudom uvek bili antisrpski orjentisani, i baš ti likovi su dolazili u prvi plan. Masa je vremenom počela da se rasipa, ali potezi koje su činili lideri ovog protesta, koji se u jednom momentu pretvorio u koaliciju „Srbija protiv nasilja“, nisu prestajali da izazivaju pažnju javnosti. Otvoreni poziv za priznanje nezavisnosti tzv Kosova, pozivanje da se prizna genocid u Srebrenici, da se uvedu sankcije Rusiji, namerno umanjivanje broja srpskih žrtava u Jasenovcu, i sve ostale populističke parole koje se protive srpskim nacionalnim interesima, obeležile su njihove performanse.
Sa druge strane nije se nalazio samo Aleksandar Vučić, nalazio se čitav srpski narod. U odnosu na jednog Dragana Đilasa, Mariniku Tepić, Čedomira Stojkovića, Biljanu Stojković ili šiptarskog lobistu Bobana Bogdanovića, sam Aleksandar Vučić delovao je kao primer jednog srpskog patriote koji „ne da Kosovo“, bori se za Rusiju i brani Srbiju od ovog „ološa koji se godinama finansira na Soroševim jaslama“.
I kada tako postavite stvari, nema neke posebne dileme. Imate samo jednog vidljivog lešinara koji je na pobijenoj deci izgradio političku kampanju, ali ne vidite onog drugog koji je na toj istoj deci, gajeći svog neprijatelja, istovremeno radio i na svojoj kampanji. Svi ostali oponenti nisu imali nikakve šanse. Prosto, u toj borbi bili su nevidljivi!
Za narod nije postojao program stranaka, nije postojao niko, samo atmosfera referenduma – Da li ste za Vučića, koji je sebe putem svih raspoloživih resursa(koji su neograničeni) predstavio kao sinonim za državu, ili protiv?!
Ipak, ma koliko da deluje kako naše službe ne rade ništa, nije baš tako. U svakoj službi postoji više sektora analitičara. Jedan takav sektor služi kako bi se predviđali potencijalni scenariji i na osnovu njih izrađivala moguća rešenja i to na osnovu potreba naroda. Tako je i kod nas. U ovom slučaju analitičarima treba dati najveći ocenu, jer su ovog puta tako dobro odradili posao, da je narod rezultatima izbora i više nego zadovoljan, samo mu još treba jedna sitnica pa da proguta unapred dogovoreni scenario.
Pokušaj Majdana
Veče nakon izbora prozapadna opozicija je izašla na ulice ispred RIK-a i navodno nezadovoljna rezultatima izbora, koji su pokradeni, tražila poništenje, ali ne u celoj Srbiji, već isključivo u Beogradu. Krivi su im najviše glasači iz Republike Srpske, ali ne i pola Crne Gore uhlebljene na državni jaslama već decenijama a koja predstavlja tu tzv. elitu kruga dvojke, krivi su im i fantomski glasači jedva čitljivih imena koji su dobili pravo glasa po nepoznatim osnovama, mada ti glasači migrantskog porekla sa Bliskog istoka nisu im bili problem do pre nekoliko meseci kada su se borili za njihova ljudska prava.
Već sutradan, nosilac liste najvećeg iznenađenja na izborima, na čemu službi treba dati gromoglasan aplauz, Branimir Nestorović izjavio je da se u Srbiji sprema Majdan i da će njegova lista ući u koaliciju sa SNS-om, samo ukoliko bude bilo potrebno spasiti Srbiju od krvoprolića.
Isto to, samo drugim rečima ponovio je i na izuzetno posećenoj konferenciji za štampu. Sa odličnim osećajem za narodnu volju, sa grupom iskusnih i prekaljenih analitičara, ispreskakali su novinare Nove S i N1, pobrali gromoglasne aplauze, proturili brojne floskule koje je narod jedva čekao, ono najvažnije ostalo je u senci. Oni su pobednici. Narod ih je jedva dočekao, samo da li će narod odlučiti da bude glup i zadovoljan ili će im naplatiti buduće poteze.
Protesti su se nastavili, Marinika Tepić je nastavila štrajk glađu, odnosno nastavila je da potrebnu hranu uzima preko igle, ali na tu patetiku nije bilo posebne reakcije. Ipak smo mi imali i Tomu Nikolića, Boška Obradovića, Miladina Ševarlića, a i sam narod je gladan, štrajkuje glađu, a jeo bi.
Najave o radikalizaciji protesta su se usijale. Sve do večeras. „Srbija protiv nasilja“ izvršila je nasilje. Iako su mesecima vršili nasilje, i imali i više nego agresivnu kampanju i u praksi ali i preko društvenih mreža, večeras je sve kulminiralo. Barjakom su razbijali stakla na gradskoj skupštini. Nekoliko hiljada građana iz cele Srbije došlo je da brani izborne rezultate Beograda. Ljudi iz Kruševca, Vranja, Niša, Subotice, Novog Sada, studenti, svi oni su se skupili ispred gradske skupštine Beograda i odlučili da je polupaju, nasilno uđu jer izgleda zdravog razuma više nema. Nije bitno što je krađe bilo u svakoj mesnoj zajednici, bitno je samo odbraniti Beograd.
Sa jedne strane prozapadni mediji izveštavaju sa stanovišta oslobodioca koji bodre ove aktere, njihove junake nad kojima je izvršeno SNS nasilje, a sa druge iz pozicije žrtve i ljudi kojima je „Srbija na prvom mestu“, plaču Brnabićka i Vučić kako će morati da menjaju prozore na skupštini, umesto da taj novac daju nekim majkama.
A sa treće opet zbunjeni narod kojima je mesecima unazad u prvom planu bila servirana „druga Srbija“ baš onakva kakva jeste, skupina autošovinista, iskompleksiranih jadnika inferiornih u odnosu na Zapad koja mrzi svoje poreklo, i u želji da se dokaže da nije takva ubiće i poslednji znak srpskog u sebi i oko sebe.
Tužno je što niko ne uviđa, a posebno ljudi koji sa pravom mrze Vučića, a još više mrze ove ustaše, da ga nakon svega brane. I na tom antagonizmu prema drugosmrdijancima, se od Ribnikara i zasnivala njegova izborna kampanja.
Narod sedi i navija, a Hil se smeška. Iako je, kao jedini strani ambasador ikad, za vreme izbornog dana obilazio izborna mesta i konstatovao da nema nepravilnosti, poslao je čak i video poruku u kojoj poziva svoju dečicu da se smire i prihvate rezultate, jer po njemu nepravilnosti nije bilo. Ali kako će dečica koju prati epitet Hilove opozicije lakše da se oslobodi tog repa, i kako će Nestorović ući u koaliciju sa Vučićem i formirati beogradsku vlast ako se posluša namerna poruka Kristofera Hila?
Da li postoji iko ko misli da ovi iz SPN koji se direktno finansiraju od Hila ovo rade bez njegove koordinacije? To je isto kao što Zapad kao ne može da kontroliše Šiptare na Kosovu i Metohiji.
Zaista, čak i sa pozicije potpuno politički neobrazovanog posmatrača bilo bi jako naivno misliti da svi oni koji su redovno na kanabetu kod zapadnih ambasadora su večeras samoinicijativno, i to sa sve zastavama EU, izašli. Svako ko ima poznanika među ovom grupacijom ljudi, poznato mu je da oni ne bi smeli kantu u parku da prevrnu bez nečije dozvole, a kamoli da izvrše desant na zgradu jedne državne institucije.
Policija je konačno krenula sa hapšenjem. Često iza rešetaka završe oni koji nisu ni svesni da su namagarčeni u performansu jednog čoveka čije su marionete i Vučić i Đilas, a posebno nisu svesni da je njihova borba usmerena da se zaštiti kolonijalni status Srbije. Gnev zbog pohapšenih neće se zaustaviti sve dok se se ne učini već najavljena žrtva doktora Nestorovića, koji će isključivo „radi višeg dobra“ za narod Srbije, da ga spasi bratoubilačkog rata ući u koaliciju sa SNS-om. Narod će to prihvatiti, shvatiće da „ni njemu nije lako“ ali da je to morao učiniti da bi spasao Srbiju.
Naravno da neće shvatiti da je upravo zato formirana GG „MI – Glas iz naroda“, jer je i pre izbora bilo očigledno da jedina stvarna opozicija formirana u koaliciji između Zavetnika i Dveri u vidu Nacionalnog okupljanja neće pristati na taj korak, koji je Srpskoj Naprednoj stranci bio neophodan.
Upravo tu su naše službe odradile verovatno najbolji posao ikad. Doktor je Dveri uveo u skupštinu, doktor je toliko omiljen lik da je i za vreme odsustva iz kriznog štaba bio gotovo svakodnevno gost na televizijama sa nacionalnom frekfencijom. Sa druge strane formirana je proruska ekipa ozbiljnih analitičara takođe na televiziji sa nacionalnom frekfencijom. Ne postoji bolja kombinacija. Samo je trebalo oslušnuti šta narod želi, i znati da postoje ljudi koji slušaju Dejana Lučića, Jovanku Jolić i Milana Vidojevića, ne samo jer su zabavni, već zato što veruju u sve ono što oni pričaju. Njima kampanja nije trebala, trebalo je samo da ljudi čuju da oni postoje i da izlaze na izbore.
Ovako, Vučić je opet pobedio, kraj sebe će imati jednu ekipu „novih ljudi“ ali svojih ljudi. Đilas je uzeo novac, neki ljudi će možda shvatiti da su izigrani, neki možda neće, američki ambasador je zadovoljan a narod takođe, jer kako da ne bude kada će ga od sada u skupštini zabavljati najvoljeniji i najsmešniji doktor ikad.
Nema veze što će se o francusko-nemačkom planu odlučivati na referendumu, koji je besmislen od kada ga je na ustavnim promenama uredila supruga Branka Pavlovića, sudija Dragana Boljević, kada ćemo svaki dan sa uživanjem moći da pratimo kako Nestorović odgovara novinarkama N1 i Nove S, to će i da nas nahrani i plati račune i vrati Kosovo i Metohiju.
Vesna Veizović / Vaseljenska