Od kada je inicijativa ProGlas krajem 2024. predstavila program „Mere za dan posle“, u kome se zalaže za formiranje tužilačke policije, postaje sve jasnije da ovaj predlog nije spontan proizvod unutrašnjeg institucionalnog razvoja, već korak ka daljem institucionalnom razvlašćivanju države. Ključne formulacije tog predloga preuzete su doslovno iz publikacije Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS), organizacije koja uživa kontinuiranu podršku stranih vlada i fondova, pre svega preko saradnje sa Beogradskom otvorenom školom i ambasadama zemalja EU.
U publikaciji „Korak bliže ka tužilačkoj policiji“ CEPRIS formuliše model po kome bi delovi policije radili isključivo pod komandom javnih tužilaca, bez ikakvog operativnog uticaja izvršne vlasti. Formalno bi pripadali MUP-u, ali bez ikakve kontrole ministra ili policijskih starešina. U suštini, radi se o stvaranju paralelne policijske strukture koja bi funkcionisala izvan domašaja političke i institucionalne odgovornosti.
Ovaj model podržan je od strane više političkih subjekata koji deluju kao eksponirani kanali uticaja zapadnih centara moći – Stranke slobode i pravde, Narodnog pokreta Srbije i pojedinih poslanika koji su otvoreno zagovarali tzv. tranzicionu vlast po uzoru na pržinski model iz Severne Makedonije. Upravo se severnomakedonski slučaj sve češće uzima kao model za primenu u Srbiji, što ukazuje da nije reč o domaćoj inicijativi, već o već isprobanom scenariju institucionalnog preuzimanja vlasti van izbornog procesa.
U međuvremenu, rumunski DNA model, sa Laurom Koveši kao simbolom, intenzivno se promoviše u domaćim medijima. CEPRIS, u svojim javnim nastupima, insistira da je tužilačka policija nužna kako bi Srbija ispunila evropske standarde. Međutim, upravo takav narativ prikriva činjenicu da su pojedini delovi pravosuđa, pod okriljem pseudo-reformi, već potpuno izmešteni iz ustavnog sistema i sve češće deluju kao izvršni organi spoljne politike Brisela.
Uvođenje tužilačke policije uklapa se u koncept tzv. „operativne nezavisnosti“ policije, koju Evropska komisija nametljivo zahteva u pregovorima iz poglavlja 23 i 24. Ali, dok se ta nezavisnost na papiru predstavlja kao pravna reforma, u praksi znači izdvajanje sektora bezbednosti iz nacionalne nadležnosti i prenos ključnih instrumenata državne prinude u ruke struktura bez demokratskog legitimiteta.
Problematično je što CEPRIS u ovom procesu nastupa ne kao neutralni istraživački centar, već kao aktivni operater geopolitičke agende, koja podrazumeva slabljenje izvršne vlasti, fragmentaciju unutrašnjeg sistema bezbednosti, i stvaranje pravosudne kaste koja ne polaže račune domaćoj javnosti. Putem reformi koje isključuju građane iz odlučivanja, država se rekonstruiše prema modelu tehnokratske uprave pod monitoringom Brisela, uz smanjenu ulogu parlamenta i birača.
Istovremeno, CEPRIS u javnim nastupima nastoji da svu odgovornost za neuspešnu borbu protiv korupcije prebaci na policiju i izvršnu vlast. Pri tome se ignoriše statistika koja pokazuje dramatično povećanje broja zastarelih predmeta u sudovima, uključujući i aferu „Indeks“, koja već 15 godina nema pravosnažan epilog. Podaci o gubitku poverenja u pravosuđe, kao i isplate odšteta građanima zbog povrede prava na suđenje, sistematski se prećutkuju.
Ceo proces prati ustavna transformacija tužilaštva, od 2011. godine do amandmana iz 2022. godine, tužilaštvo je dobilo samostalnost ne samo u odnosu na izvršnu vlast, već i unutar sopstvene strukture. Ukinuta je hijerarhija, pojedini tužioci dobili su status nezavisnih aktera, što otvara mogućnost za formiranje pravosudne oligarhije – zatvorene, politički motivisane, i dobro umrežene u globalne ideološke strukture.
Preko CEPRIS-a i srodnih NVO, tužilaštvo se sve otvorenije pozicionira kao alternativa izabranoj vlasti, sa otvorenim pretenzijama na kontrolu sektora bezbednosti. Stvaranje tužilačke policije bilo bi poslednji korak ka potpunoj realizaciji pravosudne kontrole nad aparatom prinude, bez demokratske veze sa građanima, bez nadzora, bez odgovornosti.
Uz podršku EU fondova, medijsku logistiku i domaće političke partnere, projekat tužilačke policije postaje više od pravne inicijative. On postaje instrument strateškog preuzimanja suvereniteta, u kome bi državna vlast, ona koja je legitimno izabrana, ali i ona koja je ustavno definisana, ostala samo u tehničkoj ulozi, dok bi ključne poluge sile i kontrole bile prenete u ruke onih koji odgovornost ne polažu građanima Srbije, već stranim centrima uticaja.