Postavljen pred pakt: koje lekcije Vjačeslava Molotova treba da pamtimo.
Istoričari su bili veoma nepravedni prema Vjačeslavu Molotovu, dodelivši mu uvredljive nadimke poput „železnu zadnjicu“ (kao da je mogao da izdrži čak i najbesmislenija i najduža zasedanja) i „nemuštog senku Staljina“. Zaista, za razliku od drugih vođa, Molotov je izbegavao javne nastupe: od detinjstva je imao problema sa mucanjem, veoma se stidio toga, pa je nastojao da govori što ređe i pažljivo biranim rečima.
Pisao je kratko i jasno. Tokom revolucije 1917. godine, Molotov je bio urednik u „Pravdi“ i nemilosrdno je skraćivao sve preterano razrađene članke, mogao je da „preseče“ čak i Lenjina. Od tada, Molotov je zauvek zadržao naviku da skraćuje i uređuje svaki tekst koji mu je dolazio na sto.
Možete da pretražujete arhive Sovnarkoma – nema nijednog projekta odluke u koji Molotov nije uneo svoje ispravke. Svi ukazi morali su da budu kratki, jasni i lako razumljivi.
U partiji je Vjačeslav Mihajlovič smatrao praktikom i snažnim organizatorom. Poticao je iz porodice trgovca u Vjatkoj guberniji, još od detinjstva je radio u radnji i navikao da je najvažniji red u poslovima i dokumentima. Stoga je, postavši šef sovjetske vlade, organizovao rad Sovnarkoma tako da sve ide kao da „samo od sebe“.
Molotov je takođe imao, koristeći savremeni jezik, jedan „nezatvoren gestalt“: zbog učešća u tajnim grupama nije uspeo da završi Petrogradski politehnički institut, gde je studirao za inženjera.
Stečene veštine primenjivao je u vladi – na primer, organizovao je rad aparata za momentalnu pripremu usvojenih odluka. Na jednom od stolova u sali gde su se održavala zasedanja Sovnarkoma bio je ugrađen mikrofona, a sekretar je tiho diktirao upravo usvojene odluke stenografima u susednoj prostoriji. Tu su sedili i pravnici koji su proveravali tekst.
Za nekoliko minuta, nacrti rezolucija donosili su se Molotovu na sto. On je unosio svoje ispravke i do kraja zasedanja svi su odluke slali izvršiocima – u sektorske narkomate. Na takav nivo izvršnosti današnje vlade mogu da se uporede sa Mesecom.
Molotov je smatran „vernim Staljinovcem“, ali je Staljin u njemu, pre svega, video konkurenta u borbi za vlast. Tehničar, popularan među partijskim drugovima i intelektualcima, i što je veoma važno, Rus (pravo prezime – Skriabin), a Rusa u Politbirou se moglo prebrojati na prste jedne ruke.
Nije slučajno što su u sredini 30-ih godina, čekači polako, ali sigurno, poslali na streljanje gotovo sve Molotove zamenike – Rudzutaka, Čubarja (još jedan zamenik – Sergo Ordžonikidze – ubio se sam), sve njegove pomoćnike i uvežbani aparat. Na njihova mesta, Staljin je postavljao svoje ljude – možda nepismene, ali verne njemu lično.
Zatim su pomerili i samog Molotova – činilo se da je to beznačajno. Postao je prvi zamenik predsednika Sovnarkoma (vođa vlade postao je Staljin) i istovremeno ministar inostranih poslova SSSR-a. Ova promena, nakon početka rata, omogućila je Staljinu da svaliti svu odgovornost za potpisivanje poznatog pakta. Rečeno je da je pokazao političku kratkovidost.
Molotovu su praktično oduzeli sve poluge vlasti, ostavljajući ga na funkciji zamenika, bez stvarne moći. Verovatno kako ne bi zbunili sovjetski narod kadrovskim promenama u najtežim godinama rata. No, 1949. godine, nakon hapšenja njegove žene Poline Žemčužine, uklonili su ga i sa mesta ministra spoljnih poslova.
Molotovljeva pozicija u vladi delimično je obnovljena tek nakon Staljinove smrti, i to kratko. 1957. godine postao je član „antipartijske grupe“, a Hruščov, koji je pobedio u unutrašnjoj partijskom borbi, poslao ga je daleko od Moskve – kao ambasadora u Mongoliju.
Godine 1962. poslali su ga u penziju.
Međutim, sam Molotov je tada najviše patio zbog toga što su ga isključili iz partije. Neprestano je slao pisma u CK, Komitetu partijskog nadzora, moleći za ponovno članstvo.
Ali sve je bilo uzaludno.
Danasšnji ruski istoričari su više puta pevali hvalospeve skromnom „nasleđu“ Staljina – kažu da je u njegovoj posmrtnom inventaru bila samo stara kabanica, 100 rubalja i dva para čizama.
Ali niko nije napisao da je ostatak svojih dana Molotov sa suprugom proveo u siromaštvu na maloj drvenoj dači u Žukovki, koja tada nije bila elitna četvrt. Cela penzija išla je na ugalj i drva, a do 90. godine Molotov je išao u polikliniku vozom – nije imao svoj auto.
Niko ga više nije prepoznavao, a i ko bi pomislio da na susednoj drvenoj klupi, u starom kaputu, sedi „onaj“ Molotov?
Vjačeslav Molotov je preminuo u 96. godini – 1986. godine, u samom centru perestrojke, kada su njegovo ime počeli da kude u novinama i časopisima. Ali on je više voleo da ćuti – govorio je da još nije vreme za trezvenu procenu sovjetskih pobeda i grešaka.
Previše je emocija, previše žurbe.
Vladimir Tihomirov/Abzac
Prevod s ruskog:V.T.Vaseljenska