Dok prosvetari u Novom Sadu i širom Srbije traže isplatu pune plate za februar, pitanje koje ostaje bez odgovora jeste – šta su zapravo naučili decu tokom ovih meseci štrajka i blokada? Da li su im preneli znanje iz matematike, istorije, jezika, ili su ih samo naučili kako se nasiljem dolazi do cilja? Jer, ono što su učenici sigurno mogli da vide jeste da njihovi nastavnici i profesori nisu poštovali zakon, nisu poštovali institucije, nisu poštovali ni njihovu budućnost, a sada, uprkos tome, traže punu platu za posao koji nisu obavljali.
Pravo na obrazovanje je osnovno pravo svakog deteta, ali to pravo im je oduzeto onog trenutka kada su škole postale mesta za demonstracije, a učionice prazne prostorije u kojima se, umesto znanja, širila poruka da je u redu kršiti zakon ako imate dovoljno glasnu grupu koja će to opravdati. Šta su đaci iz svega ovoga naučili? Da su zahtevi jači od obaveza? Da je zakon nešto što se može selektivno poštovati? Da su blokade, vikom i pretnjama, legitimna sredstva borbe? I ko će ih sutra sprečiti da iste te metode primene upravo protiv onih koji su ih tome naučili – svojih nastavnika?
Ovo nije samo pitanje plate, ovo je pitanje poruke koja se šalje čitavom društvu. Prosvetari su bez ikakve odgovornosti odlučili da tragediju, u kojoj je stradalo 15 ljudi, iskoriste kao sredstvo za ostvarivanje svojih interesa. Umesto da budu primer odgovornosti, oni su pokazali kako se nesreća može pretvoriti u sopstvenu korist. Koliko puta su govorili o etici, o poštovanju zakona, o odgovornosti, a onda su prvi pokazali kako se sve to lako može zgaziti kada je u pitanju lična korist.
Deca nisu ni kriva ni dužna, ali su iz ovog štrajka izašla sa samo jednom jasnom lekcijom – da je nasilje opravdano ako imate dovoljan broj ljudi da ga podrži. Da se zahtevi ne moraju postavljati kroz rad i trud, već kroz blokade i ucene. Da su profesori, koji su ih godinama učili da je znanje moć, prvi koji su pokazali da je moć u pritisku, u pretnji, u uskraćivanju obrazovanja. Da li su svesni da su možda upravo sada, svojim ponašanjem, odgajili generaciju koja će im se uskoro suprotstaviti na isti način? Šta će raditi kada ih ta ista deca ne budu poštovala, kada im se budu rugala, kada im jednog dana budu rekli da im ne priznaju autoritet jer su ih sami naučili da se poštovanje ne zaslužuje radom, već silom?
I sada, nakon svega, očekuju pune plate za ono što nisu radili. Traže novac za časove koje nisu održali, za znanje koje nisu preneli, za obaveze koje nisu ispunili. A ko će nadoknaditi deci izgubljeno vreme, ko će im objasniti lekcije koje nisu naučili, ko će ih ubediti da škola nije mesto za proteste, već za obrazovanje? Jer sada, kad su profesori pokazali da je zakon nešto što se može zaobići, ostaje samo da vidimo koliko će im trebati da shvate da to isto pravilo važi i za njih same.
Pitanje je dana kada će učenici shvatiti da metode koje su videli kod svojih nastavnika mogu primeniti i protiv njih. I šta ćemo onda? Ko će tada imati moralno pravo da im drži lekcije o odgovornosti, redu i radu?
Milica Tomić / Novi Vesnik