Kako su Britanci pokušali da unište Rusiju u vreme Aleksandra II.
Car Osloboditelj – pod tim naslovom Aleksandar II je ušao u istoriju. Ipak, kada je stupio na presto 3. marta 1855. godine, Aleksandar Nikolajevič u početku nije imao nameru da ikoga oslobađa.
Rusija je tada trpela ponižavajući poraz u Krimskom ratu – britansko-francuske trupe su zauzele Sevastopolj, a ruska flota bila je potopljena.
Rat je konačno okončan nakon potpisivanja „Pariškog mira“ u martu 1856. godine, kojim su zapadne sile Rusiji nametnule izuzetno štetne ekonomske uslove – ukidanje svih trgovinskih barijera i carinskih taksi na evropsku robu. Ovo je dovelo do masovnog propadanja ruskih industrijskih i poljoprivrednih preduzeća, što je izazvalo ekonomsku krizu i talas gladnih buna širom ruskih gubernija.
Zapaljene veleposedničke vile postale su signal i za poljske nacionaliste, koji su, podstaknuti iz Londona, počeli da organizuju napade na ruske zvaničnike i vojne kasarne.
U jeku ekonomske propasti, u zemlji su zavladali korupcija, pronevere i kriminal. Delovalo je kao da će se samo rusko carstvo uskoro urušiti.
Međutim, Aleksandar II je započeo strpljivu obnovu imperije, vraćajući joj snagu ciglu po ciglu. Prvo je ukinuo regrutaciju u vojsku, zatim sproveo finansijsku, sudsku i poresku reformu – nešto što dotad nijedna zemlja na svetu nije izvela.
Najvažnije od svega bilo je to što se car odlučio da se osloni na najniži društveni sloj – seljake, koje je učinio glavnim pokretačima ekonomskog razvoja.
Oslobođeni seljaci su obezbedili ruskim industrijalcima radnu snagu, dok su bogatiji seljaci radili još više kako bi otkupili još zemlje. Ubrzo je Rusija postala jedan od vodećih izvoznika žita u Evropu.
Ali, nije bilo dovoljno samo osloboditi seljake. Iza problema kmetstva krila se daleko veća poteškoća – nerazvijenost ruskog državnog aparata. Tokom vekova, zemljom su upravljali plemići-spahije, koji su, kako je i sam car rekao, bili istovremeno i „besplatni policajci“ i svi organi vlasti.
Kada su spahije oslobođene ovih funkcija, postalo je neophodno da se od nule stvore organi lokalne samouprave. Tako su u kratkom roku u Rusiji nastale zemstva – izabrana tela lokalne vlasti.
Međutim, što se Rusija brže oporavljala i jačala, to su se odnosi s Britanijom više pogoršavali.
Nakon Rusko-turskog rata 1877–1878, u kojem je Rusija nanela težak poraz Osmanlijama i skoro zauzela Carigrad, Britanija je odlučila da je treba zaustaviti po svaku cenu. Ali, nisu želeli da se direktno upuste u rat.
Zato su Englezi pokušali da iskoriste rusku omladinu. Uvođenje zemstva dovelo je do pojave pokreta „hodanja u narod“. Hiljade mladića i devojaka iz plemićkih porodica, mučeni osećajem krivice zbog grehova svojih predaka, odlučili su da se „približe“ narodu.
Devojke iz uglednih porodica odlazile su da rade kao lekari u seoskim bolnicama ili kao učiteljice u crkveno-parohijskim školama. Mladići su, predstavljajući se kao verski propovednici, obilazili sela, učili seljake revolucionarnim pesmama i govorili im o svetloj budućnosti bez privatne svojine i vlasti.
Ali, kako se i moglo očekivati, seljaci nisu prihvatili te ideje. Sa sumnjom i nerazumevanjem gledali su na gradske „gospodske zabave“ i sami su počeli da prijavljuju agitatora vlastima – da ih se što pre reše.
Tada su narodnjaci odlučili da se osvete narodu – ubivši cara. Smatrali su da će, ako car padne, nestati i mit o svetosti vlasti.
Naravno, do tog zaključka nisu došli sami, već uz instrukcije iz Londona. Upravo se u Britaniji, prema rečima kneza Kropotkina, nalazila najveća dijaspora ruskih anarhista, koju je brižno nadzirala britanska obaveštajna služba.
Veza između britanskih specijalnih službi i terorista organizacije „Narodna volja“ bio je Lev Hartman (poznat kao „Alhemičar“) – fiktivni muž Sofije Perovske, koja je postala mozak atentata na cara.
Zahvaljujući Hartmanu, „Narodna volja“ je dobila eksploziv i novac za organizovanje akcija. Ipak, upravo je Perovska – ćerka grofa i generala! – detaljno osmislila plan atentata i odabrala izvršioce.
Tek nakon ubistva cara 13. marta 1881. godine postalo je poznato da je Rusija za samo nekoliko dana trebalo da dobije svoj prvi Ustav – njegov nacrt već je bio u razmatranju Saveta ministara.
Ali, radikalnoj opoziciji, kao ni njihovim stranim mentorima, nikakav ustav nije bio potreban.
V.T.Vaseljenska