U čijoj fioci su bili arhivirani dokazni materijali o ubistvu gardista na Topčideru, i likvidaciji drugih – nepodobnih i previše informisanih pripadnika srpskih bezbedosnih struktura? Imate pravo na jedan pokušaj.
Bio je 5. oktobar 2004. godine – dan kada su demokrate planirale obeležavanje godišnjice rušenja režima Slobodana Miloševića koje je „Srbiji donelo slobodu i novi početak“. Dok su listom sve televizije podsećale da živimo „novo doba“, na beogradskom brdu Topčider, ispred podzemnog vojnog kompleksa „Karaš“, dogodilo se jezivo ubistvo koje je DOS ogolilo do kosti, pokazavši, u punom svetlu, kako izgleda iskeženo lice najmračnijeg režima u novijoj istoriji Srbije.
ZVANIČNA VERZIJA I ZATAŠKANA ISTINA
Tog jutra, oko devet sati, kroz betonske zidove čula se kratka pucnjava. Nekoliko minuta kasnije, na hladnom podu pred ulazom u podzemni prolaz, pronađena su tela dvojice gardista, Dragana Jakovljevića iz Kraljeva i Dražena Milovanovića iz Vranja. Srpski vojnici stradali su dok su obavljali stražarsku dužnost usred Srbije, u srcu Beograda. Jakovljević je bio mrtav na licu mesta. Milovanović je izdahnuo na putu ka VMA.
Bili su u uniformi, sa oružjem koje im je povereno nekoliko meseci nakon što su završili obuku u kasarni u Topčideru. Primljeni u junu 2004. godine, svrstani u elitnu Gardijsku brigadu, važili su za mirne, poslušne i odgovorne mladiće. Niko u vojsci nije imao ni najmanji prigovor na njih. Jedan je bio sin radnika, drugi – poljoprivrednika. Obojica su sa ponosom služili vojni rok, onako kako se to nekada radilo, sa spremnošću da jednom, ako zatreba brane državu.
Prvi koji je stigao na lice mesta bio je stariji vodnik Marko Kovačević.
„Prišao sam bliže. Jedan vojnik je ležao na stomaku, drugi na leđima, još je mrdao prstima leve ruke“, svedočio je kasnije pred Nezavisnom komisijom. „Pitao sam ga: sine, odakle je pucano? On mi je tiho odgovorio. Iznutra, iznutra.“
Ta rečenica, izgovorena poslednjim dahom, postala je najstrašnije svedočanstvo jednog vremena, i najveća osuda države koja će ubrzo početi da zataškava sve tragove koji bi mogli da ukažu na to šta je prethodilo ubistvu gardista.
Samo nekoliko sati kasnije, iz vojnog tužilaštva stiglo je zvanično saopštenje koje su preneli režimski mediji: „Jedan vojnik je ubio drugog, a zatim izvršio samoubistvo.“
Saopštenje se nije oslanjalo na istragu, dodatna ispitivanja, i, kako se kasnije ispostavilo, bez da su, ijednoj osobi koja se tada nalazila u tajnom vojnom kompleksu, uzete parafinske rukavice. Režim je imao spremljenu konačnu verziju događaja, i to na dan kada se „slavila“ „pobeda demokratije“. Zvanična „istina“ je glasila: Reč je o vojnicima ubicama i mentalno nestabilnim mladićima.
VBA ISKLJUČENA IZ ISTRAGE
Iako je zvanična verzija maltene dovela javnost pred svršen čin, roditelji, porodica ali i pojedinci, nisu dozvolili da se na slučaj s takvom lakoćom stavi tačka. I istraga je pokrenuta.
U tom periodu, vojno pravosuđe nije pripadalo redovnom pravosuđu, već je bilo deo strukture tadašnje Vojske Srbije i Crne Gore, a kompletnu istragu u vezi sa smrću dvojice gardista vodio je vojni istražni sudija Vuk Tufegdžić.
Tadašnji ministar odbrane Prvoslav Davinić kasnije je priznao da je bilo „važno da se u istragu uključi i VBA (Vojno-bezbednosna agencija)“, ali da je upravo ta agencija „odbila učešće, pod obrazloženjem koje mu je bilo potpuno nerazumljivo.“
Naime, on je za Insajder izjavio da se nije radilo o terorističkom aktu ili nekoj sabotaži i da samim tim to više nije bilo u njihovoj nadležnosti.
„A polazimo od pretpostavke, one koju je jedan deo, ili veći deo javnosti prihvatio, da se radi o trećem licu koje je ubilo. Onda je bilo mesta i angažovanju i vojnih bezbednosnih organa.“
Drugim rečima, demokratski režim je imao strukturu koja je mogla da deluje, ali joj nije bilo dozvoljeno.
Dvanaest godina kasnije, načelnik VBA general Svetko Kovač otkrio je da je VBA htela da se uključi u istragu, ali je tužilac to sprečio:
:„Odmah posle pogibije dvojice vojnika mi smo predlagali da se slučaj okvalifikuje kao teroristički akt, jer bi u tom slučaju VBA mogla da koristi sve mere i prikuplja dokaze. Međutim, tužilac nije mogao da nađe nijedan argument koji bi ukazivao na to da je to teroristički akt, i nije ga tako okvalifikovao, nego kao akt ubistva.“
Tako je jednom odlukom tužioca, Vojno-bezbednosna agencija isključena iz istrage, a slučaj zatvoren u uskom krugu vojne policije i kabineta Ministarstva odbrane.
ONI SU UBIJENI
Pod javnim pritiskom i sve glasnijim pitanjima medija, Vrhovni savet odbrane Srbije i Crne Gore formira Nezavisnu državnu komisiju. Na njenom čelu bio je ministar Davinić, a u njenom sastavu, dvanaestoro stručnjaka: balističari, patolozi, psiholozi, vojni analitičari.
Jedan od njih, Branko Sbutega, godinama kasnije opisao je atmosferu u kojoj su radili.
„Meni nijednog trenutka nije bilo jasno zbog čega smo mi u tom vrhu državnog razmatranja, jer ovo jeste ubistvo „par ekselans“, gde država stoji iza toga. Prema tome, nije tu bilo nikakve saradnje. Bilo je više nekakvog nepoverenja i podozrenja.“
Na pitanje novinara u čemu se to nepoverenje ogledalo, Sbutega je odgovorio rečenicom koja je najbolje opisala oblik demokratije koji je sprovodio režim Borisa Tadića:
„Mi kao članovi komisije bili smo izloženi posebnoj vrsti pritisaka koji nisu bili nimalo prijatni. Ne znam kako biste se vi osećali kada vam noću zvoni telefon i kada vam se nepoznati glas javi i kaže da zna kojim putem vaša deca idu u školu. Ili kad vas, po staroj, oprobanoj terminologiji još iz vremena Slobodana Miloševića, neki drugi glas proglasi državnim izdajnikom i stranim plaćenikom.“
Takav pritisak, dodao je, bio je poruka – da država ne želi istinu:
„Naš ceo rad smatran je kao atak na vojsku,“ rekao je Sbutega, „a mi smo samo pokušavali da odbranimo istinu.“
Komisija je, uprkos svemu, izvela zaključak da nije bilo samoubistva. Dr Ivanka Baralić, patolog sa Instituta za sudsku medicinu, izjavila je:
„Mi smo decidirano rekli, kada je izlagao kolega Savić, da smo isključili samoubistvo sa sigurnošću i Milovanovića i Jakovljevića. Znači, nijedan vojnik nije izvršio samoubistvo. Oni su ubijeni.“
U izveštaju iz decembra 2004. godine, komisija je jasno navela da je „pucano iz različitih uglova i sa male udaljenosti“ i da su obojica gardista „usmrćena hicima iz neposredne blizine“.
Ali kada je taj izveštaj stigao do državnog vrha, više ga niko nije video. Baš kao i brojni slučajevi ubistava i očiglednih likvidacija, spakovan je u fioku. A komisija je raspuštena, bez ikakvog objašnjenja.
LOVCI NA GLAVE I SENKE STRANIH SLUŽBI
Da bi se razumeo slučaj Topčider, neophodno je vratiti se korak unazad, odnosno godinu dana ranije – mart 2003. godine, kada je ubijen premijer Srbije, Zoran Đinđić. Posle njegovog ubistva, Srbija je utonula u mrak, kasnije imenovan kao „Operacija Sablja“. Vreme kada je režim hapsio sve, od kriminalaca, pripadnika bezbednosti, novinara, pa čak i običnih ljudi koji su se zadesili u „pogrešno vreme na pogrešnom mestu“, bio je najmračniji period vladavine koalicije DOS, i vreme kada je Srbija uvedena u vanredno stanje čije se posledice i dalje osećaju.
Umesto da uvede red, Sablja je ostavila pustoš. Hiljade ljudi uhapšeno je bez ikakvih dokaza, a među njima i desetine pripadnika vojnih i policijskih struktura. Operacija koja je trebalo da razbije organizovani kriminal unutar države, u praksi je samo potvrdila da su država i kriminal duboko isprepletani. Mnogi koji su imali veze sa službom, a da su nešto znali, nestali su iz sistema. Neki su napustili zemlju, neki su ubrzo ubijeni. Sablja nije bila samo kadrovsko čišćenje od starog sistema, već je na taj način demokratski režim, širom otvorio vrata zapadnim službama u svim državnim sektorima.
Od 2003. do 2006. godine, Beograd su preplavili stranci sa službenim akreditacijama, „konsultanata za reformu sektora bezbednosti“, „logistički savetnici“ i „oficiri za saradnju sa Haškim tribunalom“. Generalštab, službe bezbednosti, pa čak i veće policijske stanice ustupale su kancelarije zvaničnim „oficirima za vezu“ iz NATO, Evropske unije. Pod obrazloženjem brige o bezbednosti građana, sve je predato u ruke onih koji su nas nekoliko godina ranije zasipali bombama sa obogaćenim uranijumom.
U međunarodnim izveštajima, a posebno u francuskim i britanskim medijima, nije se čak ni skrivalo da je Srbija tih godina postala „otvoren sistem“, mesto na kojem se ukrštaju interesi velikih sila, ali i bivših republičkih bezbednosnih aparata.
Britanski „The Guardian“ je u aprilu 2004. objavio tekst u kome stoji da se „balkanski prostor ponovo koristi kao logistička baza za različite obaveštajne operacije u senci, u kojima se mešaju ljudi sa Istoka i Zapada“. U tekstu se navodi i da je „Srbija posle Sablje u stanju bezvlašća u kojem se pojavljuju paravojne i paraobaveštajne grupe pod kontrolom stranih struktura“. Slično je pisao i francuski „Le Monde diplomatique“, ističući da je „Srbija posle 2003. podeljena na dva sveta, onaj zvanični, koji govori o reformama, i onaj nevidljivi, u kome se odvija pravi sukob za kontrolu bezbednosnog aparata“.
NIKAD RAZJAŠNJENE LIKVIDACIJE
I upravo u tom nevidljivom svetu, negde između Sablje i oktobra 2004, pojavljuju se ljudi koji će kasnije biti opisani kao „lovci na glave“. Oni su, često pod zaštitom diplomatije zapadnih ambasada, defilovali kroz kasarne, vojne krugove, bez zvaničnih evidencija. I niko nije postavljao pitanje – jer nije imao ni kome.
U to vreme vodila se i intenzivna potraga za generalom Ratkom Mladićem i Radovanom Karadžićem, ali pitanje je bilo, ko zapravo traži koga.
Profesorka Smilja Avramov je u jednom od svojih javnih nastupa, govoreći o Srbiji koja je preko demokratskog režima pretvorena u koloniju, ukazala na činjenicu da su „strane obaveštajne strukture pod izgovorom saradnje sa Haškim tribunalom imale odrešene ruke da deluju unutar Srbije“. Avramov je čak navela da je jedan srpski oficir imao i audio dokaz o učešću hrvatskih obaveštajaca u slučaju Topčider, ali zbog bezbednosti svoje porodice, nikada nije pustio u javnost.
Njene reči, iako tada ignorisane, danas, nakon što su počele da se isplivavaju senke prošlih događaja, zvuče uverljiije nego ikad. Jer upravo u tim godinama desilo više desetina nikada razjašnjenih likvidacija ljudi iz sektora bezbednosti – od oficira, do inspektora i novinara. Ništa nije dokazano, nijedan od tih slučajeva nije do kraja rešen, ali ono što čini poveznicu između njih jeste vremenski okvir koji ih sve stavlja u period između Sablje i pada Tadićeve vlasti.
KAMPANJA KAO PODLOGA ZA HAPŠENJE
Kada su najzad i rezultati američkog FBI nedvosmisleno ukazali da se ne radi o samoubistvu, već da postoji treće lice, demokratski režim je to vrlo vešto iskoristio usmeravajući rezultate istrage u potpuno drugom pravcu.
U vreme kada je državni vrh bio pod sve većim pritiskom da isporuči Ratka Mladića i Radovana Karadžića, režim Borisa Tadića nastojao je da smiri javnost i smanji tenzije koje bi bile izazvane tim hapšenjima, jer za većinu građana Srbije, Mladić i Karadžić bili su heroji, simbol otpora i stradanja naroda u ratovima devedesetih.
Da bi se predstojeća hapšenja prikazala kao nužan i „legitiman“ korak ka bezalternativnom evropskom putu, državni vrh je preko svojih medija postepeno oblikovao atmosferu u kojoj su ti ljudi prestali da budu branioci naroda, a postali „razlog tragedije“.
Tako se i u slučaju „Topčider“ pojavila nova tvrdnja da su gardisti ubijeni zato što su otkrili da se u objektu Karaš krije neko od haških optuženika. Ta priča nije se prvi put pojavila 2007. godne, uoči završetka FBI veštačenja, ali je tada dobila jasne konture i zvanične optužbe. Naslovi poput „Poginuli jer su otkrili Mladića“ i „Tajna Topčidera – trag do Karadžića“ pojavljivali su se u istim medijima koji su godinama kasnije najglasnije podržavali hapšenja.
U praksi, to je bila politička operacija koja je imala dvostruki efekat. Sa jedne strane, prikrivala je rezultate stvarne istrage koji su ukazivali na treće lice i krvave ruke režima Borisa Tadića, a sa druge, služila je da pripremi javnosti za hapšenja dvojice najtraženijih Srba.
U trenutku kada su nalazi FBI-a bili završeni, krajem 2007, državni vrh je već sprovodio pripreme za hapšenje Karadžića. To se dogodilo 21. jula 2008. godine, samo nekoliko meseci nakon što je dr Ljubiša Dragović dostavio svoj nalaz.
Time je slučaj „Topčider“ prestao da bude pitanje istine i postao je alat u stvaranju političkog i medijskog oruđa za „novu, evropsku Srbiju“.
EPILOG ILI POVRATAK U MRAČNO DOBA
Dvadeset jednu godinu kasnije, ime ubica dvojice vojnika još uvek nije obelodanjeno, ali je slika daleko jasnija. Režim Borisa Tadića nije krio haške optuženike, kako su godinama tvrdili režimski mediji, već strane agenture koje su po Srbiji delovale pod zaštitom „demokratskih promena“. Pod izgovorom evropskih integracija, zemlja je pretvorena u eksperimentalni poligon, a ljudi iz vojske i službi koji su znali više nego što je bilo dozvoljeno, nestajali su, jedan po jedan.
Da to nije samo insinuacija i pretpostavka, nedavno je potvrdio i Dušan Janjić, koji dolazi iz kruga ljudi koji su doneli petooktobarske promene, rekavši da je režim Borisa Tadića imao preko 14 političkih likvidacija, a da ih je vrhovna tužiteljka Zagorka Dolovac samo pakovala u fioke.
Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović bili su, vrlo verovatno, slučajne žrtve tog sistema. Smrt gardista nije bila tragedija dvojice mladih vojnika, već simbol jednog mračnog sistema koji je ubijao sopstvene čuvare kako bi sačuvao marionetsku vlast.
Istraga je zaustavljena onog trenutka kad je pokazala da pucnji nisu došli između vojnika, već iznutra sistema. Nastavljena je tek 2013. godine, kada je Ustavni sud Srbije prvi put priznao da je država prekršila pravo na život i nije sprovela delotvornu istragu.
Ali tek dvadeset jednu godinu, 9. oktobra 2025. godine, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu prihvatio je mirovni sporazum između porodica i Vlade Srbije. Tim činom država je zvanično priznala svoju odgovornost i obavezala se na novu istragu, pod nadzorom visokog tužioca.
Taj dokument, posebno danas, nije samo pravni epilog, već i presuda jednom mračnom vremenu…Objavljen na godišnjicu promena, u času kada Srbiji opet preti još jedan prevrat, i opasnost da se vrate isti mehanizmi i isti ljudi, možda pod novim imenima,u novom ruhu, ali sa starim namerama.
Vesna Veizović / eagleeyeexplore.com