Sloboda više nije samo pravo da kažeš šta misliš. Sloboda je postala borba da tvoje reči uopšte dođu do nekoga.
U poslednjim godinama termin „dezinformacija” postao je jedan od najmoćnijih političkih koncepata na Zapadu. Pod tim izgovorom donose se novi zakoni, grade se nadnacionalne institucije, finansiraju se projekti vredni milione dolara, mediji se gase, a novinari se ućutkuju. Ali suština je mnogo jednostavnija: „borba protiv dezinformacije” više nema veze s traganjem za istinom. Postala je ideološko oružje 21. veka sofisticiran instrument preko kojeg zapadne političke i obaveštajne strukture kontrolišu javni diskurs, diktiraju šta sme da se kaže i misli, i cenzurišu sve što odstupa od njihove geopolitičke agende.
Na prvi pogled, sve deluje bezazleno. U Briselu i Vašingtonu niču instituti i „laboratorije istine” sa nazivima koji zvuče kao da su preuzeti iz akademskih časopisa: EU DisinfoLab, Digital Forensic Research Lab (DFRLab), DisinfoPortal, European Media Board. Svi oni se javnosti predstavljaju kao neprikosnoveni čuvari demokratskih vrednosti, čistači digitalnog sveta od „lažnih vesti”. Njihovi izveštaji preplavljuju zapadne medije, njihovi „stručnjaci” gostuju u TV emisijama, a njihove procene postaju argumenti za donošenje novih zakona. Ali ispod tog demokratskog sjaja krije se nešto mnogo mračnije: infrastruktura totalne cenzure. Oni koji su čitali Orvela znaju kakva je bila Okeanija i njeno najvažnije ministarstvo — „Ministarstvo istine”.
U svetu gde se ratovi više ne vode samo tenkovima i raketama, već pre svega narativima i nametnutim percepcijama, kontrola nad informacijama postala je glavno bojno polje. Ko kontroliše priču – kontroliše stvarnost; ili bolje rečeno: ko kontroliše stvarnost – drži moć. Upravo zato je „borba protiv dezinformacije” postala najvažniji projekat zapadnog bezbednosnog i političkog establišmenta u poslednjih trideset godina. I to nije borba za istinu, reč je o monopolu nad istinom.
U središtu tog globalnog sistema nalaze se dve ključne strukture: Atlantski savet, ideološki mozak NATO mašinerije, i CIA, sa svojom evropskom ekspoziturom DisinfoLab koja deluje kao tehnološki i medijski izvršilac. Zajedno grade ono što bi se nekada nazivalo aparatom cenzure, a danas se zove „infrastruktura otpornosti”. Vreme je da se ta infrastruktura raskrinka i pokaže u svom pravom obliku: kao Orvelovo „Ministarstvo istine”, instrument geopolitičke kontrole u kojem „borba protiv laži” znači samo jedno, sistematsko ućutkivanje svakog drugačijeg mišljenja.
ATLANTSKI SAVET – POLITIČKI MOZAK INFORMACIONOG RATA
Ako bismo morali da ukažemo na jednu instituciju koja služi kao centralni nervni sistem zapadne strategije u „ratu narativa”, to bi bez sumnje bio Atlantski savet. Na papiru, reč je o tink-tenku sa sedištem u Vašingtonu, osnovanom još 1961. godine s ciljem da „unapređuje evroatlantsku saradnju.” U stvarnosti, međutim, to je mnogo više od toga. Atlantski savet je ideološki komandni centar NATO sveta, doslovno laboratorija za osmišljavanje strategija, narativa, analiza i politika koje se potom sprovode preko medija, institucija i NVO sektora širom sveta.
Od samog početka, ova organizacija je duboko ugrađena u strukture američke moći. Njeni članovi i osnivači uključuju bivše državne sekretare, direktore CIA, generale Pentagona, ambasadore, senatore i korporativne lidere. Njen savetodavni odbor čine imena poput Henrija Kisindžera, Džejmsa Bejkera, Madlen Olbrajt i Kondolize Rajs. Njenu finansijsku osnovu čine najveći vojno-industrijski giganti kao što su Lockheed Martin, Raytheon, Northrop Grumman i Boeing, kao i tehnološki kolosi poput Meta, Google, Microsoft i Amazon. U praksi, to znači da isti oni koji proizvode rakete i sisteme za nadzor finansiraju i ideološku infrastrukturu koja oblikuje javno mnjenje.
Atlantski savet nije samo analitičar događaja, on je arhitekta politike. Njegovi izveštaji, studije i preporuke direktno utiču na odluke američkog Kongresa, Evropske komisije, NATO saveta i institucija kao što su Svetska banka i MMF. Ono što on označi kao „rizik”, ubrzo postaje zakon u EU, SAD ili pojedinačnim zemljama. Njegove „preporuke” za borbu protiv dezinformacija postaju šabloni za nove regulatorne mehanizme u Briselu. Drugim rečima, Atlantski savet ne prati politiku – on je stvara.
Jedna od najznačajnijih jedinica u okviru ove organizacije je Digital Forensic Research Lab (DFRLab), „digitalna laboratorija” koja analizira onlajn sadržaje, označava „propagandne mreže” i „informacione operacije” i kreira narative koji se potom plasiraju u medijski prostor.
Upravo je DFRLab jedan od ključnih arhitekata globalnog projekta DisinfoPortal, koji je postao centralna tačka za označavanje „lažnih vesti”, „nepoželjnih sajtova” i „stranih uticaja.” Taj portal nije samo baza podataka, to je mapa ideoloških neprijatelja koja se kasnije koristi kao opravdanje za uklanjanje sadržaja, obustavu finansiranja ili diskreditaciju medijskih kuća.
Malo poznata činjenica, gotovo nikada spominjana u Srbiji, jeste da Atlantski savet ima svoju ispostavu u Beogradu, „Atlantski savet Srbije”, sa kancelarijom u Bulevaru oslobođenja 83. On funkcioniše kao „lokalni partner” i platforma za povezivanje domaćih analitičara, NVO-a i medija sa centralnim strukturama u Vašingtonu i Briselu. Njihove aktivnosti uključuju organizovanje panela, saradnju sa redakcijama, obuke za „detekciju dezinformacija” i umrežavanje sa evropskim fondacijama. Suštinski, ta kancelarija služi kao operativno produženo krilo američke strategije u Srbiji, sa zadatkom kontrole protoka informacija i oblikovanja javnog diskursa u skladu sa evroatlantskim interesima.
Zato je razumevanje uloge Atlantskog saveta ključno za razumevanje čitavog sistema. On nije samo tink-tenk – on je političko-ideološki štab. Njegovi izveštaji služe kao direktive svim državama pod uticajem Brisela, Londona ili CIA, a njegove inicijative često postaju temelj novog zakonodavstva. Drugim rečima, Atlantski savet je generalštab koji odlučuje šta je istina, šta je laž i ko ima pravo da govori.
DISINFOPORTAL I EU DISINFOLAB – NOVA INKVIZICIJA INFORMACIJA
Ako je Atlantski savet mozak ove operacije, onda su DisinfoPortal i EU DisinfoLab njene ruke i noge, operativni aparat koji svakodnevno obavlja zadatke klasifikacije, etiketiranja i „neutralisanja” svih nepoželjnih narativa. Te organizacije su ono što bi se tokom Hladnog rata nazivalo „ideološkim odeljenjima”, danas, u digitalnoj eri, to je digitalna inkvizicija koja na virtuelnom lomači spaljuje svakoga ko se usudi da odstupi, makar i minimalno.
Godine 2018, Atlantski savet pokreće projekat pod nazivom DisinfoPortal, predstavljen kao „centralni hab za borbu protiv dezinformacija.” Portal okuplja više od 20 organizacija i preko 80 analitičara širom sveta sa ciljem „identifikovanja i praćenja” kampanja dezinformacija. Ali prava suština projekta nije bila praćenje , već etiketiranje svih aktera koji odstupaju od NATO-prihvatljive linije narativa.
Na tom portalu nalaze se liste medija, pojedinaca, novinara i tink-tenkova označenih kao „rizični”, „propagandni” ili „oruđa Kremlja.” Njihove publikacije ostaju trajno označene, analize diskreditovane, a njihovo delovanje se uopšteno gura na margine informacionog ekosistema. U mnogim slučajevima, te etikete se koriste kao opravdanje za trajnu zabranu na društvenim mrežama, ukidanje monetizacije ili uskraćivanje pristupa grantovima i partnerstvima.
Ovaj operativni mehanizam postaje posebno vidljiv uoči predsedničkih izbora u SAD 2020. godine i godinu dana pre toga, kada se po prvi put testirala infrastruktura koju je Atlantski savet godinama gradio. Ali pravi uticaj postaje globalan tokom pandemije COVID-19. U tim trenucima, „borba protiv dezinformacija” prerasta u alat političke manipulacije. Svaki sadržaj koji se nije uklapao u ono što bi se moglo nazvati NATO agendom, bilo da se tiče Džo Bajdena, Trampa, pandemije, ili 2021. godine, ruske vojne operacije, proglašavan je lažnim i nestajao je.
Ključnu ulogu u toj operaciji igrale su društvene mreže. Posebno je Facebook ograničavao domet čitavih medija samo na osnovu određenih reči ili slika, gasio stranice koje su objavljivale informacije nepoželjne za one koji kontrolišu digitalni prostor. S druge strane, Google je menjao algoritam tako da su kritički portali padali na četvrtu ili petu stranicu rezultata, mnogi su potpuno nestali. Nedugo nakon početka Specijalne vojne operacije, sajtovi koji su objektivno izveštavali o ratu u Ukrajini ne samo da su nestali iz Google pretrage, već im je i monetizacija trajno onemogućena. Neki nisu mogli ni da dele linkove preko Messenger-a. Slična situacija dogodila se na Tviteru (pre nego što ga je kupio Elon Mask), Instagram-u i čak TikTok-u, gde su takođe razvijeni mehanizmi cenzure.
Ova „nevidljiva” forma cenzure imala je jedan jasan cilj: eliminaciju bilo kakve mogućnosti da alternativni narativ dospe do javnosti.
Ipak, takva situacija naterala je mnoge zemlje da razvijaju sopstvene društvene mreže, ili da podržavaju postojeće.
Model „Ministarstva istine”, međutim, funkcionisao je besprekorno i, po mišljenju mnogih analitičara, bio je jedan od ključnih razloga za pobedu Džo Bajdena i uspešno sprovođenje „operacije pandemije COVID-19.”
U januaru 2025. dogodio se presedan koji je u početku delovao kao ozbiljan udarac infrastrukturi digitalne cenzure. Nakon povratka Donalda Trampa u Belu kuću i političkog pritiska nove administracije, kompanija Meta objavila je da ukida ceo svoj partnerski program sa nezavisnim proverivačima činjenica na Facebook-u, Instagram-u i Threads-u. Umesto njih, uveden je sistem „Community Notes”, gde sadržaj ocenjuju sami korisnici kroz zajedničke napomene i kontekstualne povratne informacije, a ne više NVO strukture finansirane od strane EU DisinfoLab-a i sličnih.
U početku se u zemljama u kojima su ove platforme dominantne osetio dah olakšanja. Ali… zašto bi Tramp napustio tako moćno oružje ako bi mogao da ga koristi u svoju korist?
U zemljama poput Srbije, Mađarske i Češke, gde tehnološke korporacije nisu imale direktnu infrastrukturu, zadatak su preuzele lokalne takozvane proverivačke organizacije, koje su u potpunosti zavisile od izveštaja EU DisinfoLab-a i DisinfoPortal-a. Pod plaštom „provere činjenica”, one su cenzurisale politički nepoželjan sadržaj, čime su na nacionalnom nivou potiskivale medijski pluralizam.
U Srbiji, ulogu kontrolora činjenica obavlja čvrsto centralizovana struktura koja deluje pod različitim imenima: Raskrikavanje, Istinomer, Tragač za lažnim vestima, CINS, BIRN, Faktograf i drugi, ali sa istom misijom, istim finansijerima i istim geopolitičkim mandatom.
JOŠ OPASNIJE OD FINANSIJSKIH IZVORA JE ČINJENICA DA OVA MREŽA NIJE SAMO ARBITAR ISTINE — VEĆ I NJEN PROIZVOĐAČ
Ovi „proverivači činjenica” najpre aktivno učestvuju u kreiranju narativa koji su u skladu sa zapadnim interesima — bilo da se radi o opravdanju NATO intervencija, minimiziranju uticaja stranih aktera, demonizaciji Rusije ili diskreditaciji bilo kog kritičkog glasa — a zatim sve što odstupa od te linije etiketiraju kao „lažne vesti” ili „dezinformacije.”
Kada se sve ovo uzme u obzir, postaje jasno da DisinfoPortal nije samo baza podataka, već „crna lista” modernog informacionog poretka. Ako se na nju dospe, više niste novinar, istraživač ili analitičar, postajete „operater ruske propagande,” trajno diskvalifikovan iz medijskog prostora.
EU DISINFOLAB – TEHNOLOŠKA POLICIJA „ISTINE”
Dok DisinfoPortal deluje kao javna mapa, EU DisinfoLab funkcioniše kao operativna jedinica. Sa sedištem u Briselu, njegova misija je korišćenje digitalne forenzike, algoritamske analize i partnerstava sa platformama radi „identifikacije mreža dezinformacija” u realnom vremenu. U stvarnosti, ono što DisinfoLab radi je profilisanje sadržaja i označavanje svega što nije u skladu sa zapadnim geopolitičkim interesima.
DisinfoLab se predstavlja kao nezavisna NVO, ali njegova saradnja sa institucijama Evropske unije, NATO strukturama i privatnim tehnološkim korporacijama je otvorena i sveobuhvatna. Njegovi izveštaji se redovno citiraju u Evropskom parlamentu, koriste u kreiranju strategija Evropske komisije i služe kao „dokazi” za uvođenje novih regulativa.
DisinfoLab ne deluje samostalno. On je čvorište šire mreže koju čine tink-tenkovi, NVO, medijske fondacije i privatne kompanije. Ovaj sistem cenzure ima dobro ustrojenu hijerarhiju: Atlantski savet definiše strategiju, DisinfoPortal vodi registar „problematičnih” izvora, DisinfoLab vrši tehničku analizu, a platforme poput Meta ili X (bivši Tviter) sprovode sankcije na osnovu tih analiza. Ali proces se tu ne završava. Poslednji i najkritičniji nivo kontrole sprovode lokalni i nacionalni „proverivači činjenica.”
Upravo ova simbioza je ključ za razumevanje moderne cenzure, niko ne izdaje direktne naredbe, ali svi akteri deluju u koordinaciji. Politički interes stvara narativ, analitički centri ga oblikuju, NVO mu daju legitimitet, a platforme ga sprovode.
NOVI ZAKON EU IZ 2025. KAO „MEDIJSKA POLICIJA” POD MASKOM SLOBODE
Sve ono što su Atlantski savet, DisinfoPortal i EU DisinfoLab godinama radili kao neformalni instrumenti ideološke kontrole, Evropska unija je formalizovala u zakon 2025. godine. Ova regulativa je obavezujuća za sve države članice i ima potencijal da trajno preoblikuje prirodu javnog diskursa u Evropi. Novi Zakon o slobodi medija u Evropi (EMFA), koji je stupio na snagu 8. avgusta 2025, zvanično se predstavlja kao „istorijski korak u zaštiti medijskih sloboda,” iako u stvarnosti postavlja pravni osnov za stvaranje nadnacionalne medijske policije.
U srcu ovog zakona nalazi se novo telo Evropski odbor za medijske usluge, u javnosti već prozvan „Medijski odbor.” Ta struktura ima ovlašćenja koja su do sada bila nezamisliva u demokratskim sistemima: nadzor medijskih operacija u svim državama članicama, procena šta predstavlja „rizik po medijski pluralizam,” zahtevi za intervenciju protiv pojedinih medija ili sadržaja i izdavanje obavezujućih preporuka nacionalnim regulatorima.
Drugim rečima, Medijski odbor nije savetodavno telo već supervizorski organ koji ima moć da usmerava medijsku politiku u svakoj zemlji, bez demokratskog nadzora, sudskih naloga ili transparentnosti u donošenju odluka.
Najopasniji aspekt ovog zakona ne leži u njegovom tekstu, već u njegovoj nejasnoći. Izrazi kao što su „javna bezbednost,” „strani uticaj” i „rizik po državni ili javni interes” nalaze se u središtu zakona, ali nijedan od njih nije precizno definisan, što ostavlja otvoreno pitanje: ko odlučuje šta tačno predstavlja pretnju?
Na primer, medij koji objavi kritički tekst o širenju NATO-a može biti označen kao „potencijalno sredstvo stranog uticaja.” Sajt koji analizira finansijsku zavisnost Ukrajine od zapadnih donacija može biti klasifikovan kao „pretnja javnom poretku.” Čak i akademske debate o neuspehu sankcija mogu pasti pod kategoriju „ugrožavanja bezbednosti.”
Ujedinjeno Kraljevstvo je već usvojilo sličan zakon. Jedan nedavni događaj jasno pokazuje pravac u kom se kreće zapadni model kontrole javnog prostora: tokom protesta protiv vladine migracione politike, policija je privela nekoliko građana, ne zbog nasilja ili remećenja reda, već samo zato što su snimali događaje i delili ih na društvenim mrežama. Novčano su kažnjeni zbog „širenja dezinformacija” i „stvaranja neprijateljskog okruženja,” dok su brojni video snimci i objave uklonjeni sa interneta u skladu sa Zakonom o bezbednosti na mreži, koji zahteva od platformi da brišu sadržaj koji država označi kao „štetan.”
CENTRALIZOVANA KONTROLA: OD NACIONALNIH DRŽAVA DO BRISELA
Do sada su nacionalni regulatori imali barem neki oblik demokratske odgovornosti, odgovarali su parlamentima, javnosti ili sudovima. EMFA tu dinamiku potpuno menja. Sada supervizorsko telo u Briselu ima ovlašćenja da nadjača lokalne institucije. Nacionalni medijski saveti više ne donose konačne odluke, oni ih samo sprovode.
Umesto 27 različitih nacionalnih medijskih politika, EU sada teži ka ujedinjenom sistemu koji će omogućiti uniformnu kontrolu sadržaja širom kontinenta. A ta kontrola više nije u rukama izabranih predstavnika, već anonimnih „eksperata” i birokrata koji nikome ne polažu račune.
EMFA, međutim, ne deluje samostalno. Ona je usaglašena sa drugim zakonskim aktima poput Zakona o digitalnim uslugama (DSA) i Regulative o transparentnosti političkog oglašavanja, koji zahtevaju od društvenih mreža da uklanjaju sadržaj koji institucije označe kao „nelegalan,” „manipulativan” ili „rizičan.”
U okviru ove arhitekture, organizacije poput EU DisinfoLab-a, DFRLab-a i drugih „anti-dezinformacionih” centara služe kao operativni izviđači. Njihovi izveštaji i analize direktno se koriste kao osnov za odluke koje donosi Medijski odbor. Drugim rečima, NVO koje niko nije izabrao dobijaju moć da indirektno odlučuju šta je dozvoljeno reći u javnom prostoru Evrope.
Ovim se formira novi tip trougla: briselska birokratija, korporativne platforme, NVO sektor. Zajedno obavljaju ono što je nekada bila isključivo funkcija države: nadzor nad informacijama.
„ORVELIJANSKA EVROPA” 21. VEKA
Vreme je da se ovaj sistem sagleda onakvim kakav zaista jeste: kao jedinstven, sinhronizovan aparat kontrole informacija, izgrađen sloj po sloj, sa jasno definisanim ulogama i zajedničkim ciljem.
Ova infrastruktura, najpreciznije opisana kao „Ministarstvo istine”, rezultat je pažljivo planirane strategije koja se razvija već više od dve decenije. To je strategija u kojoj se politička moć, tehnološka dominacija i građanski sektor spajaju u savršeno koordinisan mehanizam za upravljanje javnim mnjenjem.
Kada je Džordž Orvel 1949. godine napisao roman 1984, nije mogao ni da sluti da će stvoriti proročko delo. Pa ipak, čak ni Orvel nije mogao da zamisli da će jednog dana najrazvijenije „demokratije” sveta stvoriti sistem nadzora i kontrole koji je sofisticiraniji, tiši i efikasniji od bilo čega što je postojalo u totalitarnim režimima njegovog doba.
Danas taj sistem nije fikcija. On postoji. I zove se: borba protiv dezinformacija.
Ovo nije totalitarizam kakav smo poznavali. On nema logore, niti cenzore sa crvenim olovkama. Delaje mnogo suptilnije, preko softvera, preko „preporuka”, preko platformi koje „brigu za demokratiju” pretvaraju u instrument kontrole.
To je hibridni totalitarizam, sistem koji vam neće zabraniti da govorite, ali će učiniti sve da vas niko ne čuje. Neće vam reći šta ne smete da mislite, ali će vam oduzeti sredstva da te misli podelite. Neće vas zatvoriti u ćeliju (iako se ide u tom pravcu), ali će vas zatvoriti u informacioni mehur u kojem ćete verovati da je istina samo ono što vam je dozvoljeno da vidite.
I upravo zato je ovaj sistem opasniji od svih koji su mu prethodili. Razotkriti ga ne znači samo kritikovati NATO, Evropsku uniju ili digitalne platforme. To znači shvatiti da se borba za slobodu u 21. veku više ne vodi u parlamentima niti na izborima, već na internetu.
Vesna Veizović / REST