Afera Fajzergejt više nije tema tabloida ili teorija zavere, postaje zvanični predmet evropskog pravosuđa, ali samo do granice koju postave najmoćniji unutar samog sistema. Istraživački portal RΕSΤ otvoreno dovodi u vezu dve najmoćnije žene EU, Ursulu fon der Lajen i Lauru Koveši, sa nestankom tragova o načinu nabavke vakcina u vrednosti 35 milijardi dolara, ali i sa određenim srpskim tužiocima, čije ponašanje, kako pišu, podseća na istu šemu zataškavanja, institucionalne zloupotrebe i medijske manipulacije. Imena su različita, ali matrica je ista, u EU se gase istrage kad stigne novac, u Srbiji se sklanjaju krivci kad stigne nalog.
Nije ni prvi ni poslednji put da sam vrh Evropske unije krije istinu, ali jeste prvi put da nezamisliva količina novca, moći i laži koncentriše u privatnom telefonu predsednice Evropske komisije. Ursula fon der Lajen, najmoćnija žena Evropske unije, koja upravlja sudbinom blizu pola milijarde Evropljana, tokom 2021. godine vodila je „intimnu“ prepisku sa direktorom kompanije Fajzer, Albertom Burlom, gde je preko SMS poruka dogovarala nabavku vakcina protiv KOVID-a u vrednosti od preko 35 milijardi evra.
Bez ikakvog zvaničnog zapisnika, ugovora koji je javno objavljen ili potvrde da je neki stručni tim učestvova u pregovorima, sve što ima, odnosno sve ono što nema, jesu izbrisane SMS poruke. Sve bi to, kao i ko zna koliko drugih poslova koji se mere u milionima evra ostalo u potpunom mraku, da novinarka Njujork tajmsa Katarina Bujonga nije otkrila kako su se odvijali pregovori. Ali, kada su najzad novinari i nezavisni istraživači pokrenuli pitanje sadržaja poruka, prvi odgovor je bio da sadržaj ne predstavlja „informaciju od javnog značaja“, a kada je belgijski sud odličio da prepiska između fon der Lajen u direktora Fajzera itekako jeste od javnog značaja, ispostavilo se da poruke nisu arhivirane, nego su obrisane.
Drugim rečima, ugovor o jednom od najvećih finansijskih poduhvata u istoriji EU sklopljen je preko telefona, privatno, bez ikakve transparentnosti, a onda su tragovi izbrisani.
Ono što znamo sa sigurnošću jeste da je EU kupila preko 1,8 miliona doza Fajzer vakcina. Da je cena porasla u toku privatnih pregovora, da su mnoge države bile primorane da naruče mnogo više doza nego što im je bilo potrebno, a pojedine, poput Poljske, Mađarske i Bugarske, na kraju odbile da plate ono što je netransparentno dogovoreno. Posebno što je pregovore vodila predsednica Evropske komisije na nivou EU, ali su ugovori bili pravno strukturirani tako da sva finansijska i pravna odgovornost padne na nacionalne vlade, a ne na pregovarača. . Znamo i da je Fajzer naknadno tužio te države, ne Evropsku komisiju,ne Ursulu, već države
Kako je do toga došlo? Nijedan dokument ne daje odgovor. Jer dokumenata, nema.
I to je početak afere koja je dobila ime „Fajzergejt“. Afera u kojoj nije ukraden novac iz neke blagajne, već je poništen sam princip odgovornosti. Afera u kojoj se ne raspravlja o tehničkim detaljima, već o suštinskom pitanju, ko upravlja Evropom, institucije ili telefon Ursule fon der Lajen?
KADA NAROD TUŽI ELITU
Iako su pojedini mediji i aktivisti uputili tužbe Evropskoj komisiji, Fajzergejt je zvanično postao predmet formalnog postupka u trenutku kada je belgijski lobista Frederik Baldan, u aprilu 2023. godine, podneo krivičnu prijavu pred istražnim sudijom u Liježu protiv Ursule fon der Lajen. Lijež je optužio predsednicu Evropske komisije za zloupotrebu službenog položaja, uništavanje dokumenata, nelegalne i netransparentne pregovore i korupciju. U istom periodu tužbi pridružuju i pojedinci iz više država Evropske unije, ali i Mađarska i Poljska. I tako, iako se Poljska dolaskom Donalda Tuska na vlast povukla, tužba dobija međunarodni karakter.
U prvom zamahu afera je dobila veliki publicitet, ali Evropska unija je rešila da sve jednostavno ignoriše, kao da je reč o marginalnoj inicijativi neozbiljnih aktera i kao da nije u pitanju 35 milijardi evra nego tek neka „sića“. Ubrzo su i mediji ućutali a kurs israge i narativa dobio je krajnje neverovatne preokrete. Teorije evropskih medija išle su čak dotle da se za sve optuže, niko drugi nego Rusi!
LAURA KOVEŠI –Budžet za aferu
Iako su mediji „zbog opšteg dobra“ odlučili da ćute, sud u Liježu nije odustao. Zakazano je ročište za 17. maj 2024. godine, na kojem su trebale da se čuju sve strane u sporu, međutim, upravo u tom trenutku, kada je bilo očigledno da bi proces mogao da uđe u fazu ozbiljnog razotkrivanja, u priču ulazi Evropsko javno tužilaštvo. I umesto da pomogne istini, preuzima ceo predmet i sklanja ga iz ruku belgijskog suda. Glavna tužiteljka koja staje iza te odluke je niko drugi do Laura Koveši.
Istovremeno, unutar samih evropskih institucija, stvorio se novi front. Iako je glavni akter fronta tužiteljka Koveši, mesto borbe nije sudnica, već budžet. U aprilu 2024. godine, Laura Koveši formalno pokreće postupak takozvanog amicable settlement-a , iliti „prijateljski sporazum“ sa Evropskom komisijom. Ona šalje pismo Evropskoj komisiji u kojem upozorava da EPPO ne može da obavlja svoju funkciju ako mu se ne obezbedi dovoljno novca, posebno za IT podršku.
Međutim pošto je odgovor bio odričan, da novca nema, ona šalje zvanično upozorenje Komisiji da će pokrenuti tužbu protiv nje pred Sudom pravde EU ako Komisija ne poveća finansiranje. To jeste deo redovnih institucionalnih mehanizama u EU, ali je vrlo retko da jedna evropska institucija otvoreno preti drugoj sudskim postupkom.
Iako je retko, dešava se. Međutim, dok čega naknadni odgovor na zvanično upozorenje, i kada je postalo izvesno da će se Fajzergejt zaista naći u sudnici i to na teritoriji Belgije, uz sve veći broj tužilaca i advokata koji su se pripremali za ročište zakazano za 17. maj 2024. godine u Liježu, dogodila se iznenadna i filmska intervencija, Koveši preuzima aferu veka. Iako je ovlašćenje EPPO-a ograničeno na finansijske prestupe koji se tiču budžeta EU, ovaj postupak se odnosio na ugovore koji su sklapani direktno između država članica i Fajzera, što po pravilima nije pod nadležnošću evropskog tužilaštva. To su otvoreno naveli i pravni eksperti, kao i sam Frederik Baldan, koji je poručio da EPPO „pokušava da monopoliše nadležnost uprkos jasnim ograničenjima propisanim evropskim ugovorima“.
Odgovor od Evropske komisije, na čijem je čelu upravo Ursula fon der Lajen, stiže kao bumerang i budžet za ERRO biva povećan. Prve godine za 5 miliona, a već za 2025. godinu iznos budžeta je 71 milion, što je u odnosu na 2023. godinu kada je budžet bio svega 56,6, znatno veće povećanje. Srazmerno sa povećanjem budžeta i istraga oko nabavki vakcina – prestaje.
Tako je, paradoksalno, institucija koja je formalno zadužena za borbu protiv zloupotreba unutar EU, ne samo dobila više novca od vlade koju istražuje, već je, praktično, učestvovala u gašenju istrage. Od onog trenutka kada je novac prebačen, Fajzergejt gotovo da ne postoji u javnom prostoru. Ročište u Liježu nije održano, strane nisu saslušane. A novi mandat Ursule fon der Lajen je, uprkos aferi, dobio većinu u parlamentu.
Dalji tok …
Kada je Evropsko javno tužilaštvo preuzelo slučaj Fajzergejt, to nije bila samo pravna odluka, bila je to i medijska tačka prekida. Do tog momenta, nekoliko ozbiljnih evropskih i svetskih redakcija i nezavisni istraživači, otvoreno su pratili skandal. Ali nakon što je EPPO preuzelo nadležnost, medijska pokrivenost je, gotovo preko noći, splasnula.
I ne samo to! Istraga u potpunosti staje. Zainteresovane strane, advokati, tužioci, istraživači, doslovno niko ne može da sazna ništa vezano za predmet, jer on kao da više i ne postoji.
Francuska advokatica Dijan Prota, pravni zastupnik jedne od tužilačkih strana, svedoči da je 7. maja 2024. u Briselu EPPO ne samo odbio da joj omogući uvid u predmet, već je na njen zahtev za uvid reagovao pozivom policije. Kako je navela, EPPO je tvrdilo da „nema predmet“ i odbilo da overi tu tvrdnju. Policija, koja je došla na lice mesta, ocenila je postupanje EPPO-a kao „sprečavanje ostvarivanja prava na odbranu“.
Nakon incidenta, Prota podnosi krivičnu prijavu protiv EPPO-a i same Koveši, po članovima 151 i 152 Belgijskog krivičnog zakonika, zbog opstrukcije. Pored toga, obaveštava i Ujedinjene nacije, konkretno specijalnog izvestioca za nezavisnost sudija i tužilaca.
Potvrdu da je slučaj preuzet pre nego što je belgijski istražni sudija uopšte imao priliku da sasluša strane, daje i sam Havijer Alzarbet, urednik France Soir-a, koji navodi da je izvor iz tužilaštva u Liježu ocenio da je reč o „političkoj intervenciji s ciljem blokiranja nacionalne istrage“.
Takvo preuzimanje, kako tvrde francuski i belgijski izvori, direktno je oslabilo položaj tužilaca i advokata koji su se spremali da zastupaju oštećene, jer EPPO postupak po svojoj strukturi ne priznaje građanske tužioce. Na taj način, samo Evropska unija može biti priznata kao žrtva, čime se svim ostalim strankama u sporu faktički gasi pravni status.
PARALELNI UNIVERZUMI – ISTA ŠEMA, RAZLIČITE DRŽAVE
Fajzergejt u srcu EU i afera pada nadstrešnice u Novom Sadu naizgled nemaju veze. Jedan slučaj tiče se ugovora vrednih milijarde evra, drugi jedne tragedije u kojoj je stradalo 16 ljudi. Ali po dubinskoj strukturi, i jedan i drugi pokazuju isti obrazac: sistemsku zaštitu odgovornih, obmanjivanje javnosti i kontrolisano spinovanje preko tužilaštva. I u Briselu i u Beogradu, tužilaštva postaju politički instrumenti, ne u funkciji zakona, već u funkciji moći. Ali u funkciji moći Brisela, ne i Beograda.
Slučaj Fajzergejta najbolje je pokazao kako funkcioniše najviši oblik korupcije, gde najmoćnija žena Evropske unije biva zaštićena od prve dame ervopskog tužilaštva, mediji pokriju slučaj i afere, vredne čija je vrednost veća nego ukupni jadni dug Srbije, kao da nikada nije ni bilo.
U Srbiji, afera nadstrešnica dobija svoju verziju tišine, ali sa lokalnim karakteristikama. Ovde nije reč samo o padu metalne konstrukcije 1. novembra 2024. u Novom Sadu, već o svemu što se dešava posle. Prema navodima advokata Vladimira Gajića i pisanja srpskih medija koji nisu pod kontrolom kolektivnog zapada, čitav pravosudni vrh, od Zagorke Dolovac do Mladena Nenadića, nije pokrenuo istragu kako bi se došlo do krivca, već kako bi se pravi krivci zaštitili.
Dok prozapadni mediji hvale „buđenje“ tužilaštva, u stvarnosti se odvija poznati scenario. Viče se „vuk, vuk“,i pažnja se skreće na izmišljene mete, odnosno one koje su isti ti prozapadni mediji, opozicija i NVO sektor već optužili. Bez istrage, suda, lupili su im etiketu krivca i to dok se pravi akteri ne diraju, već se svesno izostavljaju iz čitavog istražnog postupka.
Kada je javnost konačno preko jedne fotografije došla do istine, fotografije na kojoj se specijalni tužilac Mladen Nenadić nalazi sa organizatorima blokada u Srbiji, ali i sa Nebojšom Bojovićem i Milutinom Miloševićem, osobama koji su po nalogu Zagorke Dolovac izopšteni iz istrage, iako su upravo oni svojim potpisima garantovali bezbednost nadstrešnice koja se obrušila, isti mediji koji su pumpali situaciju do ivice građanskog rata, okrenuli su ceo narativ u korist specijalnog tužioca Nenadića i vrhovne tužiteljke Dolovac tretirajući ih kao žrtve političkog progona jer su se usudili da uhapse njihove mete.
Da apsurd situacije bude još veći, Milošević i Bojović se pojavljuju u organizacionoj strukturi blokada, što dodatno komplikuje situaciju. Čitava slika je toliko neverovatna da je javnosti teško da poveruje da su odgovorni za pad nadstrešnice u međuvremenu postali organizatori blokada koje su počele zbog pada nadstrešnice, istovremeno tužilaštvo ih izuzima iz istrage, i oni drsko objavljuju fotografiju gde nazdravljaju sa tužiocem. I priča poprima obrise trilera za koji niko ne bi poverovao da se dešava po stvarnim događajima.
Advokat Vladimir Gajić, i predsednik Narodne stranke, izneo je u javnost podatke koji ne ostavljaju prostor za sumnju. Građani su pre pada nadstrešnice prijavili oštećenja. Video-nadzor postoji. Ostatke nadstrešnice uklonilo je javno preduzeće po nalogu tužilaštva, za manje od 24 sata. Nijedno tehničko lice koje je stavilo potpis na prijem konstrukcije nije procesuirano. Nije poznato ni gde su svi zapisnici, revizije, nadzorne kontrole. Umesto njih, hapšeni su funkcioneri koji u momentu nesreće nisu imali kontrolu nad izvođenjem radova.
Zato, kada neko kaže da bi u Srbiju mogla da dođe neka „nova Koveši“, ne treba postavljati pitanje šta bi ona donela. Treba postaviti kontrapitanje: zar već Srbi nemaju svoju Koveši, samo bez evropske iluzije? Koveši, Dolovac, Nenadić – različita imena, isti mehanizam.