Dokument pod nazivom „NON-PAPER: Preventing Structural Destabilization of Serbia“, koji je Dušan Janjić poslao stranim ambasadama i akterima, predstavlja jedan od najotvorenijih pokušaja demontiranja suverene države u korist modela „upravljanja stabilnošću“ koji je već primenjen u više zemalja regiona, koje su pretvorene u kolonije zapada.
Dokument se formalno predstavlja kao konstruktivni predlog za mirno rešenje političke i bezbednosne krize u Srbiji, ali njegova suština otkriva nešto drugo – pripremu terena za institucionalnu intervenciju spolja, u potpunosti mimo volje građana i ustavnih procedura.
Šta zapravo piše u dokumentu?
Non-pejper u uvodnom delu konstatuje da je Srbija u stanju političke, društvene i bezbednosne nestabilnosti, koju, kako se tvrdi, proizvodi „prekomerna koncentracija moći u rukama predsednika Aleksandra Vučića“. Dokument predsednika Republike definiše kao glavnu prepreku „demokratskoj stabilizaciji“, optužujući ga da je uzurpirao medije, budžet, investicije, spoljnu politiku, vojsku i policiju, te da deluje u interesu jedne „društvene grupe“ umesto celine.
Nakon toga, predlažu se koraci za „mirnu tranziciju“, u formi navodno demokratskih mera koje u praksi podrazumevaju:
smanjenje nadležnosti predsednika;
preispitivanje njegovih dosadašnjih odluka;
ukidanje njegovog uticaja na institucije poput BIA, Saveta za nacionalnu bezbednost i Biroa za koordinaciju službi bezbednosti;
formiranje „ad hok“ tela koja bi vršila kontrolu nad političkim procesom;
stranu medijaciju i nadzor nad institucionalnim reformama.
Suština predloga je u tome da se domaće institucije, uključujući i izvršnu i zakonodavnu vlast, stave pod tutorstvo, uz jasan naglasak na „transparentnoj koordinaciji sa međunarodnom zajednicom“.
Ko odlučuje umesto naroda?
Jedan od ključnih predloga je formiranje takozvane „Komisije nezavisnih eksperata“ koja bi pratila ljudsku bezbednost i društvene tokove. Ta komisija bi, u saradnji sa međunarodnim akterima, predlagala mere i uticala na državne politike, a sve uz podršku mehanizma nazvanog „Ad Hoc Mechanism for Facilitating a Peaceful Exit from the Crisis“.
U dokumentu se takođe predlaže organizovanje Okruglog stola za stabilizaciju, gde bi učesnici bili predstavnici protesta, građanskih inicijativa, studentskih pokreta, kao i parlamentarne stranke. Moderator tog procesa mogao bi biti stranac – konkretno se preporučuje „kvinta“ (grupa najuticajnijih zapadnih zemalja). Odluke bi se donosile jednoglasno, što u praksi znači pravo veta za svakog stranog ili domaćeg učesnika.
Očekuje se da rezultat bude izmena izbornog sistema, uvođenje novih izbornih okruga, nadzor nad biračkim spiskovima, nezavisna kontrola Republičkog data centra i finansiranje kampanja po novim pravilima.
Institucionalni udar bez tenkova
Jedan od najradikalnijih delova dokumenta je predlog za reformu bezbednosnog sektora. Postojeći Savet za nacionalnu bezbednost i Biro za koordinaciju službi treba da se transformišu u Koordinaciono telo bezbednosne zajednice, sastavljeno od „iskusnih, proverenih pojedinaca“ – koji ne moraju biti izabrani, već samo „stručni“. Ta struktura bi dobila ovlašćenja u koordinaciji službi, obaveštajnoj politici, kadrovskim rešenjima i upravljanju resursima.
Uz to, traži se preispitivanje dosadašnjih odluka predsednika u oblasti investicija i međunarodnih sporazuma, kao i ukidanje njegovog prava na amnestiju i pomilovanje bez konsultacije sa novoformiranim telima. Dodaje se i da članovi Saveta za nacionalnu bezbednost moraju biti isključivo državljani Srbije sa „proverenim kvalifikacijama“, što je jasan signal da se trenutni sastav dovodi u pitanje, uz otvoreni predlog za kadrovsku čistku.
Zašto sve ovo?
Dokument pruža i sopstveno objašnjenje zašto je ovakav proces nužan. Navodi se spisak „rizika“, koji uključuju:
duboke društvene podele;
pad poverenja u institucije;
ograničene sposobnosti upravljanja krizom;
infiltraciju organizovanog kriminala;
pretnju od radikalizacije i paralelnih struktura.
Međutim, ono što dokument ne navodi jeste ko je te uslove stvorio. Građanska nedisciplina, nepoverenje u institucije i inflacija protestnih platformi nisu došli iz vakuuma – građeni su godinama, kroz medijsko podrivanje ustavnog poretka, aktivizam finansiran iz inostranstva i sistemsko gušenje institucionalnog dijaloga. Sada, nakon što je dovoljno dugo trajala strategija urušavanja poverenja u državu, predlaže se potpuna izmena njene strukture – ali ne iznutra, već pod nadzorom spolja.
Izvoz krize, uvoz kontrole
Ono što ovaj dokument otkriva nije samo jedan politički stav, već veoma razvijen operativni plan. On uključuje analizu uzroka, predlog mehanizama, definisanje tela koja će preuzeti nadležnosti, i predviđa ko će sve tim procesima moderirati.
Suštinski, dokument ukazuje na želju da se Srbija odvoji od klasičnog modela reprezentativne demokratije i stavi u okvir upravljanja stabilnošću, što je eufemizam za političko tutorstvo. U ovom modelu, narod ne odlučuje na izborima, već putem tela u kojima sede „eksperti“, „predstavnici građana“ i strani posmatrači. Umesto ustava – sporazumi. Umesto skupštine – prelazna tela. Umesto suverene politike – koordinacija sa stranim interesima.
Vaseljenska