Poslednje ustavne promene garantovale su veću nezavisnost sudstva, tužilačku samostalnost i da će pravda građana biti apsolutni prioritet. Umesto toga dobili smo zatvoren pravosudni sistem, otuđen i od građana i od države. U razgovoru sa profesorom ustavnog prava dr Vladanom Petrovom, koji je i sam učestvovao u kreiranju ustavnih amandmana, kao član Venecijanske komisije, saznajemo šta je reformom zaista trebalo da se postigne, šta je urađeno a šta namerno izbegnuto. Petrov navodi da nije samo dovoljno doneti reforme, već da bi se one zaista sprovele u praksi, potrebno je raditi i na pravnoj svesti.
Da li smatrate da su ustavne promene iz 2022. godine u domenu pravosuđa ispunile svoj osnovni cilj, veću nezavisnost i odgovornost pravosudnih organa, ili su u praksi rezultirale zatvorenijim sistemom bez efikasnih mehanizama kontrole?
U ovom momentu nije jednostavno odgovoriti na ovo pitanje. Navešću dva razloga. Prvi se tiče nemogućnosti da se objektivno i kompletno sagleda slika „novog“ pravosuđa, jer ono nije uspostavljeno automatski stupanjem na snagu ustavnih amandmana 2022. godine. Pošto sam bio nosilac stručnog dela posla na izradi ustavnih amandmana odgovorno tvrdim da su ustavne promene civilizacijski iskorak u odnosu na hibridni i nekonzistentni sistem koji smo imali po izvornom tekstu Ustava iz 2006, a pogotovo po Ustavu iz 1990. Ipak, nijedan ustavni okvir, ma koliko kvalitetan, neće dati očekivane pozitivne rezultate, ukoliko se ne menjaju tradicionalno loše navike u pravosudnom i u institucionalnom sistemu uopšte. Da navedem neke: izigravanje pravnih propisa ili njihova selektivna primena; nedovoljna transparentnost pravosudnih orana i pravosudnih saveta, po ustavu nezavisnih državnih organa nadležnih da biraju sudije i javne tužioce i da nadziru njihov rad; različiti oblici nepotizma, koncentracije moći i uticaja kod pojedinih nosilaca najviših pravosudnih funkcija; postojanje vaninstitucionalnih veza sa pojedinim centrima političke moći u državi ili u inostranstvu itd.
Dakle, nije dovoljno samo doneti odgovarajuće zakonske i podzakonske propise, što je gotovo u potpunosti učinjeno do 2024. godine. Neophodno je predano i odgovorno raditi na promeni pravne svesti, odnosno pravne kulture. Izgradnja demokratske, nasuprot partitokratskoj kulturi (pod kojom podrazumevam ne samo uticaj političkih partija, nego i fluidnih nevladinih organizacija), koja podrazumeva suštinsku autonomiju pravosuđa od svake politike, vladajuće ili opozicione, domaće ili strane, jeste dugotrajan i složen proces. Zato sam još po stupanju na snagu ustavnih amandmana rekao da prve pozitivne rezultate možemo očekivati tek za pet do 10 godina. To može izgledati predaleko, ali moramo imati u vidu da je pravosuđe u Srbiji opterećeno naslagama brojnih neuspelih fingiranih i lažnih reformi od 90-tih godina pa naovamo. U tom smislu, ne treba zaboraviti pravosudnu „katastrofu“ koju je opštim reizborom sudija 2008-2010 izazvala tadašnja vlast.
Drugi razlog zbog kojeg je previše rano izricati konačne ocene o najnovijoj pravosudnoj reformi ogleda se u specifičnim društvenim okolnostima u Republici Srbiji. Živimo u društvenom vanrednom stanju čija je jedna od karakteristika, rečima Emila Dirkema, potpuna anomija, odnosno nepoštovanje fundamentalnih pravnih i društvenih principa. Svedočimo suspenziji Ustava i zakona u visokom obrazovanju, ali i u drugim, manje ili više, povezanim društvenim sektorima. Svaljivati odgovornost za nepoštovanje Ustava i zakona samo na pravosuđe, a pronalazati uzrok u skorašnjim ustavnim promenama bilo bi krajnje licemerno. To sebi mogu da dozvole političari, razni samoproklamovani eksperti za pravosuđe i sl., ali profesor ustavnog prava mora da bude naučno i stručno dosledan. To ne znači da sam kao profesor zadovoljan ulogom našeg pravosuđa i da ne uočavam određene ozbiljne nedostatke, kadrovske i sistemske prirode.
Kako objašnjavate sve prisutniji utisak u javnosti da pojedini učesnici višemesečnih blokada, uključujući i lica kojima su se na teret stavljala ozbiljna dela, uživaju zaštitu dela tužilaštva i sudstva? Odnosno da li je delovanjem pojedinih grupacija unutar pravosudnog sistema stvoren opasan presedan osećaja nekažnjivosti?
Upotrebili ste dobru reč „utisak“, a to je subjektivna percepcija nekog događaja ili pojave koja se formira na osnovu informacija koje dobijamo iz spoljnog sveta. Taj „spoljni svet“ danas je retko zasnovan na dokumentovanim činjenicama, a predominantno na (dez)informacijama koje dobijamo od raznih medija i sa društvenih mreža. U tom neretko konstruisanom i imaginarnom svetu, o sudijama i tužiocima se izriču brojne neistine i daju paušalne ocene, a to presudno utiče i na obične građane koji gube i ono malo poverenja u pravosuđe. Bez sumnje, veća objektivnost kad je reč o komentarisanju postupanja i odluka pravosudnih organa neophodna je bez obzira na uređivačku politiku pojedinih medija. Ipak, za nisko poverenje javnosti u pravosuđe, „pobrinuli“ su se, u dobroj meri, i sami pravosudi organi, sudovi, a naročito tužilaštvo. Retko obraćanje javnosti i neredovno izveštavanje o činjenicama koje su relevantne u vezi sa predmetima koji su izazvali veću pažnju ili uznemirenje javnosti, stvaraju utisak, slažem se s tom ocenom, da je pravosuđe otuđen, pre svega odnarođen sistem. Osnovano se može sumnjati da se neke činjenice žele sakriti ili falsfikovati. Dakle, neophodno je da se uspostavi redovan institucionalni dijalog između pravosudnih organa i javnosti. Bez toga nema ni nezavisnijeg, profesionalnijeg i odgovornijeg pravosuđa.
Što se tiče delovanja pojedinih grupa unutar pravosudnog sistema, o tome nemam neposredna saznanja, ali tzv. sudijske koterije nisu nova pojava. O njima piše još Đorđe Tasić, između dva svetska rata, ukazujući na opasnosti od povezivanja sudija po ličnim i esnavskim kriterijumima i njihovoj samodovoljnosti u sistemu. Te pojave dobile su zamajac delovanjem strukovnih nevladinih organizacija, jer su mnoge sudije i tužioci članovi istih, što po zakonu nije zabranjeno i samo po sebi nije loše. Ne mogu da sporim načelno pozitivnu spoljnu ulogu najvećih takvih organizacija, poput Društva sudija Srbije ili Udruženja tužilaca Srbije. Bio sam im od koristi kada su njihovi predstavnici učestvovali zajedno sa izvršnom vlašću u koncipiranju ustavnih amandmana. Nisam im bio jedan od „omiljenih“ ustavnih pravnika iako sam dobrano založio svoj autoritet da pronađemo kompromis između političkih vlasti i njihovih neretko apsolutnih zahteva. Nisam neposredno upoznat sa njihovim uticajem unutar pravosudnog sistema, ali ne sporim da je on prisutan i da je, u izvesnom smislu, dvosmeran. S jedne strane, vodio je, pogotovo nominalno, jačanju standarda struke i profesionalne etike. S druge strane, omogućio je da postanu svojevrsne grupe za pritisak i interesne grupe, što znači da ostvare i izvesni vanzakonski uticaj na organizaciju i funkcionisanje pravosuđa. To je kod jednog broja sudija stvorilo identitetsko dvojstvo. U pojedinim slučajevima članstvo u takvom udruženju kao da dobija primat u odnosu na samu sudijsku funkciju. To, ne uvek i ne kod svih sudija, može izazvati efekat sličan neprimerenom uticaju na sudije i dovesti u pitanje njihovu nepristrasnost. Shodno važi i za javne tužioce.
Da li brojni projekti koje sprovode strukovne pravosudne organizacije u saradnji sa stranim donatorima, mogu pozitivno uticati na transparentnost i komunikaciju pravosuđa sa građanima, ili u sebi nose rizik od upliva stranog uticaja u suštinsko funkcionisanje sudske vlasti?
Zavisi ko je, kako vi kažete, strani donator, i koliko su transparentni ciljevi projekta, kao i njegovi ishodi, poput članaka, zbornika, preporuka, stručnih mišljenja itd. Uvek sam bio nepoverljiv kada su u pitanju pojedine strane nevladine organizacije, a izgleda da su i one, uglavnom, imale isti odnos prema meni. Odazivao bih se pozivima referentnih tela Saveta Evrope i OEBS-a, jer su to međunarodne organizacije sa kojima imamo i pravnu obavezu da sarađujemo kao država članica Saveta Evrope. Njihove preporuke su nekad vrlo korisne, ali se selektivno primenjuju. Pored toga, određena rešenja do kojih se dolazi u saradnji sa tim telima predstavljaju proizvod njihovog nedovoljnog razumevanja nacionalnog konteksta, ali su katkad rezultat trenutne potrebe aktuelnih političkih vlasti da ostvare svoje partikularne interese, pa i da zaštite lične interese moćnih pojedinaca na političkim i pravosudnim funkcijama.
Iskustvo me je naučilo da pravim suštinsku razliku između strukovnih organizacija. Na primer, nisam se uvek slagao sa stavovima Društva sudija, ali ne mogu da sporim relevantnu ulogu ovog udruženja u višedecenijskim pokušajima reforme pravosuđa. U krajnjoj liniji, takva udruženja su sasvim zakonita i otvorena za članstvo velikog broja sudija. S druge strane, organizacije poput CEPRIS-a ne uvažavam, jer, iz mog ugla, one ne odvajaju politiku od struke i deluju kao kvazi-političke organizacije ili grupe za pritisak. One su, po pravilu, slepe na politički aktivizam sopstvenih članova sudija i tužilaca i imaju, rekao bih, „sektaški“ pristup – zatvorene su za šire članstvo, a izvori finansiranja iz inostranstva im nisu dovoljno transparentni.
Kako gledate na sve prisutniju ulogu nevladinih organizacija u izboru sudija i tužilaca, kroz evaluacije, obuke, ali i učešće u kreiranju pravosudnih politika? Da li je time ugrožena ustavna podela vlasti i samostalnost pravosuđa?
Ustavna podela vlasti u savremenoj pravnoj državi nije ugrožena samim postojanjem i delovanjem organizacija civilnog društva. Naprotiv, društveni dijalog, koji je ključan za iznalaženje održivih i kvalitetnih normativnih rešenja, kao i za njihovu implementaciju, nezamisliv je bez saradnje nosilaca državnih vlasti i nevladinih, naročito profesionalnih strukovnih organizacija. Strogo pravno, ove organizacije nemaju svoje predstavnike u pravosudnim savetima zaduženim za obezbeđenje nezavisnosti sudstva i samostalnosti tužilaštva. Tamo sede sudije i istaknuti pravnici, a ne formalno članovi tih organizacija.
Kao posmatrač spolja, vidim tri važna problema. Prvo, pravosudni saveti nisu u prethodne tri godine postigli neophodan nivo kohezije svoga članstva. Utisak je da među njima postoji katkad neizmirljiva podeljenost, što presudno utiče na institucionalni kvalitet rada ovih tela i kvari njihovu projektovanu ustavnu i zakonsku ulogu. Drugo, još uvek nisu postali dovoljno transparentni i dovoljno aktivni u komunikaciji sa javnosti. Na primer, Visoki savet tužilaštva (VST) je odmah po konstituisanju organizovao jutjub prenose svojih sednica, dok je Visoki savet sudstva (VSS) s tim počeo dosta kasnije. Nisam primetio da su predsednici ovih organa skloni da daju intervjue za kvalitetne medije niti su članovi spremni da izlaze u javnost i objašnjavaju njihovu ulogu i značaj u pravosudnom sistemu. U pravosuđu mnogi funkcioneri misle da je dovoljno povremeno izdati saopštenje za javnost, formulisano krutim i nerazumljivim pravničkim stilom. Anketirajte obične građane i ustanovićete da velika većina ne zna ko bira i razrešava sudije i tužioce. Treće, „promocija“ ovih institucija iz raznoraznih razloga prepuštena je, znatno pre ustavnih promena, drugima: stranim i domaćim nevladinim organizacijama, njihovim savetovanjima i okruglim stolovima.
Nemamo sklonost da gradimo institucije iznutra i da polažemo ličnu žrtvu da bismo razvili i unapredili unutrašnju komunikaciju među članstvom i spoljnu komunikaciju sa javnošću. Kad to ne radite sami, radiće vam drugi, uvek daleko lošije od vas, a bez dovoljne vidljivosti teško ćete izgraditi društveni i institucionalni autoritet za šta su potrebne decenije. I, naravno, uvek ćete izazivati sumnju u javnosti da neko drugi, institucionalno strani faktor presudno utiče na vaš rad. Javnost je institucionalni štit od neprimerenog uticaja i jedan od garanta nezavisnosti u radu. To još uvek ne razumemo u dovoljnoj meri i zato umesto javno izražene reči biramo zaklon ćutanja.
Kako gledate na zahteve za smenu Zagorke Dolovac, koji su dobili podršku i kroz narodnu inicijativu i od strane određenih političkih pokreta, ali se u praksi ne realizuju zbog složene procedure? Da li je položaj javnog tužioca postao institucionalno neraskidiv?
Narodna stranka je pokrenula prikupljanje potpisa za inicijativu za smenu vrhovnog javnog tužioca, ali takva inicijativa može imati izvesnu političku, ne i pravnu relevantnost. Brojem prikupljenih potpisa može se svakako široj javnosti i samoj Narodnoj skupštini ukazati na neophodnost raspravljanja i odlučivanja o odgovornosti vrhovnog javnog tužioca. Podsećam da su izbor i prestanak funkcije vrhovnog javnog tužioca kao najvišeg tužioca u Republici Srbiji, i posle ustavnih promena, ostali u nadležnosti Skupštine, iako joj je „manevarski prostor“ sužen. Tako, na primer, Vrhovnog javnog tužioca Skupština bira na predlog VST-a, pri čemu VST predlaže jednog kandidata, tako da Skupštini ostaje da „bira“ da li će prihvatiti ili odbiti tog kandidata. Vrhovni javni tužilac odgovara za rad javnog tužilaštva i svoj rad Narodnoj skupštini, ali nije odgovoran za postupanje u pojedinom predmetu. Vrhovni javni tužilac je dužan da podnosi redovni godišnji izveštaj o radu javnog tužilaštva i izveštaje koje zatraži nadležni odbor Skupštine. Postavljam pitanje i vrhovnom javnom tužiocu i Narodnoj skupštini, odnosno odboru za pravosuđe da li je ta, zakonom propisana, procedura do sada poštovana. Da li je, na primer, nadležni skupštinski odbor tražio „vanredni“ izveštaj u vezi sa stanjem u javnom tužilaštvu nakon pada nadstrešnice ili u vezi sa nedoumicama koje su se stvorile u javnosti u vezi sa (ne)postupanjem nadležnih tužilaštava? Nadalje, postoji institut razrešenja svakog, pa i vrhovnog javnog tužioca iz ustavom i zakononom propisanih razloga. Postoji i krivično delo kršenja zakona od strane sudije i javnog tužioca, koje se odnosi na sve javne tužioce itd.
Najzad, iako je zakonska procedura složena i zahtevna, konačnu odluku o razrešenju vrhovnog javnog tužioca donosi Narodna skupština. Hijerahijski „lanac“ odgovornosti javnih tužilaca i glavnih javnih tužilaca takođe je vrlo detaljno propisan Ustavom i zakonom i nije nesprovodiv. Takvi slučajevi jesu izuzetno retki (na primer, 2023. godine je VST razrešio jednog javnog tužioca pošto je prethodno utvrđeno da je izvršio dva teška disciplinska prestupa). Dakle, sasvim su paušalne ocene koje izriču pojedini političari, među kojima nažalost ima i pravnika, da su promene Ustava u pravosuđu dovele do neodgovornosti, pa čak i otuđenja javnog tužilaštva od države. Podsećam da je javno tužilaštvo od svojih prvih dana, od 1945. godine kada je konstitucionalizovano pa nadalje, centar jedne poprilično separatne moći i da nijedna reforma do danas nije išla ili možda smela da ide toliko „duboko“ da to suštinski promeni.
Da li bi, po vašem mišljenju, bilo opravdano razmotriti ustavne ili zakonske mehanizme koji bi omogućili transparentnije i efikasnije razrešenje javnog tužioca u slučajevima kada izostane delovanje u predmetima od visokog javnog interesa?
Imajući u vidu aktuelni društveno-politički kontekst, kao i složen postupak promene Ustava, koji zahteva ustavotvorni referendum kao i u januaru 2022. godine, nije realno očekivati brzu ustavnu promenu, ali kao učesnik u pisanju ustavnih amandmana smatram korisnim da se o konkretnim nedostacima normativnih rešenja ili problemima u njihovoj primeni otvori javna rasprava. Društveni dijalog nam je potreban oko ustavnih i većih zakonskih promena, jer bez svestrane i argumentovane, a ne politikantske, rasprave nema rešenja oko kojih će se postići najviši mogući društveni konsenzus. Što se zakonskih izmena tiče, one su proceduralno lakše sprovodive, ali i tu treba biti oprezan, jer kvalitetna rešenja u setu novih pravosudnih zakona ne smemo da pokvarimo nego da unapredimo sa stanovišta prakse. Na primer, jedno od takvih su možda i korekcije različitih većina za odlučivanje u VSS-u i VST-u koje diskredituju nameru ustavotvorca da se obezbedi ravnomeran uticaj sudija, odnosno tužilaca i istaknutih pravnika u ovim telima. Možda bi trebalo razmotriti ponovno uvođenje nestručnosti kao razloga za razrešenje tužilaca, jer svako ko je dugo u pravosuđu reći će vam da su mnoge greške koje laička javnost percipira kao namerne ili politički motivisane posledica nestručnosti i nedovoljnog znanja, a potom nemara i neodgovornosti. Kad se na to doda i pritisak spolja, od koga god da dolazi, teško možete očekivati da će javni tužilac naročito u složenim predmetima koji intrigiraju širu javnost postupati sasvim u skladu sa zakonom, a u cilju zaštite javnog interesa. I da ne zaboravim jednu krajnje delikatnu stvar: osnovi za razrešenje vrhovnog i glavnog javnog tužioca nisu taksativno navedeni u Ustavu. I u toj oblasti moguća je mudra zakonodavna intervencija.
Da li je potrebno posebnim propisom ili ustavnim rešenjem ograničiti uticaj nevladinih i spoljnih subjekata u oblasti pravosuđa, s obzirom na mogućnost konflikta interesa, finansijsku neprozirnost i političko posredovanje u kadrovskim odlukama? Kao što je to između ostalog učinila većina evropskih zemalja i Sjedinjene američke države?
Trebalo bi čim pre učiniti bar dve stvari. Prvo, otvoriti društveni dijalog o položaju i ulozi nevladinih organizacija i izvorima njihovog finansiranja i ukazati na pozitivne i negativne primere njihovog delovanja, kako bi se običnim građanima objasnilo šta treba, a šta ne smeju da rade nevladine organizacije. Veliki broj naših ljudi nikada nije čuo za mnoge od tih organizacija, a kamoli da je upoznat sa njihovim višedecenijskim uplivom u sve državne strukture. Drugo, valjalo bi formirati tim stručnjaka, možda od strane Vlade, sa oročenim zadatkom da analiziraju regulatorne aktivnosti u vezi sa ulogom i finansiranjem nevladinih organizacija u evropskim državama, jer se i ove suočavaju sa ogromnim problemima u toj sferi.
Globalni neoliberalni poredak izmestio je procese odlučivanja iz nacionalnih državnih struktura. Povratak državne suverenosti i nacionalnog identiteta, a samim tim i stavljanje civilnog sektora pod pravnu kontrolu države biće dugotrajan proces s krajnje neizvesnim ishodima. Ne treba se često pozivati na SAD, jer iskustva tako moćne države nama ne mogu biti od velike koristi. Pri tom, njihov ustavni poredak je dijametralno različit od našeg. I, načelno, vrlo sam obazriv kad je reč o presađivanju anglosaksonskih rešenja i pravnih metoda. Pogledajte kako to sve naopako funkcioniše u BiH.
Ako je jedan od definisanih ciljeva reforme bilo vraćanje poverenja u pravosuđe, kako objasniti to što se danas povećava broj građana koji pravosudni sistem doživljavaju kao zatvoren, politizovan i nepouzdan? Gde je u tom procesu reforme napravljen ključni propust?
O tome sam već nešto govorio, ali treba svakako napraviti ozbiljnu analizu na državnom nivou. Ma koliko delovalo naivno, nama su na ključnim mestima u pravosuđu, a to važi i za pravosudne savete, VSS i VST, potrebni hrabri ljudi od integriteta sa visokim kompetencijama i ogromnim institucionalnim iskustvom, a ne anemični ljudi birokratskog mentaliteta. Kada se uspostavlja novi sistem u koji će građani imati veće poverenje, neophodni su istaknuti pojedinci koji imaju spremnost da individualne kvalitete podrede kolektivu, ali i meru autonomije u odnosu na pokušaje spolja, naročito pojedinih bahatih političara, da novi sistem pokvare od samog početka. Profesionalni i životni egoizam koji je došao sa liberalnog Zapada toliko se zapatio da su naši ljudi gotovo izgubili osećaj dužnosti prema državi, institucijama i građanima. U takvom ambijentu, možemo brisati i pisati zakonske propise, ali deficit društvenog autoriteta pravosuđa, kao i zakonodavne i izvršne vlasti biće samo veći. Neformalni uticaj društvenih mreža i medija nastaviće da urušava državu u svim segmentima. Srećom ili nažalost, to nije samo naš, već i globalni problem.
Kao nekadašnji član Komisije za pomilovanja, kako ocenjujete pravni okvir instituta pomilovanja u Srbiji? Da li je on dovoljno precizno definisan?
Ovlašćenje predsednika Republike da daje pomilovanje je predviđeno Ustavom. Reč je o ovlašćenju šefa države koje poznaje većina savremenih ustava. U vezi sa svim ostalim, ovo ovlašćenje izaziva brojne kontroverze, što ne čudi imajući u vidu da ono predstavlja ustavom dozvoljeno odstupanje od načela obaveznosti sudske odluke, koje podrazumeva da samo nadležni sud može preispitivati sudsku odluku. Pomilovanjem se čak može „intervenisati“ i u sam krivični postupak. To je slučaj kod tzv. abolicije, kada se odlukom predsednika praktično obustavlja krivični postupak protiv određenog lica. Ova vrsta pomilovanja, koju poznaje naš zakon, donet još devedesetih godina prošlog veka, najviše je sporna, jer se odlukom o pomilovanju sprečava iz određenih razloga, uglavnom strogo vezanih za ličnost pomilovanog, izricanje pravde, a dovodi se u pitanje i ustavom garantovana pretpostavka nevinosti.
Iako je neretko u konkretnom slučaju teško razlučiti da li je pomilovanje akt milosrđa (na primer, ako postoje izrazito teške životne okolnosti na strani pomilovanog) ili korektiv pravde (ako je, na primer, doneta formalno zakonita sudska presuda koja je očigledno nepravična) ili akt političke milosti (kada se optuženi oslobađa krivične odgovornosti ili osuđeni oslobađa izvršenja dela kazne kako bi se postigli određeni politički efekti smirivanja većih društveno-političkih tenzija), treba ga izuzetno i krajnje restriktivno davati. Dok sam bio predsednik Komisije za pomilovanje, predsednik Vučić nije dao nijedno pomilovanje, a koliko se sećam Komisija je samo jedanput dala pozitivno mišljenje o molbi za pomilovanje.
„Pandorina kutija“ otvorena je kada je predsednik Vučić dao pomilovanje, tačnije aboliciju za trinaestoro studenata i profesora koji su učestvovali u nasilnim protestima nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu. Strogo posmatrano, predsednik je na to bio ovlašćen i na taj način on je nesporno ispunio jedan od četiri inicijalna zahteva tzv. studenata u blokadi. Neku vrstu „pravične (političke) ravnoteže“ želeo je da postigne pomilovanjem četvorica aktivista SNS-a koji su povredili devojku koja je napala stranačke prostorije u Novom Sadu. Iako nijedan predsednik, pa samim tim ni naš, nije vezan pravnim razlozima kada daje pomilovanje, čini se, da je u navedenim slučajevima, nedostajala individualizacija okolnosti vezanih za svakog pomilovanog. To su primeri „kolektivnog pomilovanja“, koji i uz najbolju nameru, po pravilu, ne doprinose smirivanju političkih tenzija, nego upravo služe kao izgovor za njihovo podizanje.
Vesna Veizovic / eagleeyeexplore.com