Samoproglašeno Kosovo nema vojsku ni suverenitet, ali pravi vojni savez za napad na Srbe
Potpisivanje vojnog memoranduma o saradnji između Albanije, Hrvatske i samoproglašenog Kosova izazvalo je snažne političke i bezbednosne reakcije u Srbiji. Dok potpisnici tvrde da je reč o „miru i saradnji“, realnost pokazuje nešto sasvim drugo sve više se stiče utisak da je reč o savezu čiji je glavni cilj suprotstavljanje Srbiji, njenom uticaju i interesima u regionu.
Antisrpski trougao
Formalno, dogovor je potpisan radi saradnje u oblasti odbrane, obuke, razmene iskustava i „jačanja otpornosti“. Ali, suštinski, u pitanju je trojni vojni savez koji uključuje dve članice NATO-a ,Hrvatsku i Albaniju i lažnu državu koja nema ni punu teritoriju, ni sopstvenu vojsku, ni međunarodni suverenitet.
Kako je moguće da nelegalna tvorevina koja ni ne postoji u UN, a njena „vojska“ predstavlja pravni nonsens u okviru Rezolucije 1244, uopšte bude strana u vojnom savezu?
Ovim potezom, Priština faktički najavljuje formiranje paravojne alijanse u senci, koja bi potencijalno mogla biti zamena za KFOR, ukoliko dođe do povlačenja međunarodnih trupa. Ovde nije reč o pukoj „saradnji“ – već o pripremi terena za scenario u kojem bi umesto međunarodne misije došla „regionalna sila“, sastavljena od onih koji istorijski nisu pokazali ni volju ni sposobnost za objektivnost u odnosu prema srpskom narodu.
Zapadni psi rata?
Da li je ovo sve slučajnost ili pažljivo koordinisana akcija? Teško je poverovati da se Albanija, Hrvatska i Kosovo koordinišu bez spoljne podrške. I dok se Srbija suočava sa unutrašnjim pritiscima, protestima, kroz optužbe i sankcije prema liderima Republike Srpske, i političkom izolacijom, u isto vreme se formira savez u kome je svaki član pokazao neprijateljstvo prema Srbiji u poslednjih 30 godina.
Ako ovome dodamo i neuspeh „Okupatorske administracije KFOR-a“ da u poslednje vreme efikasno kontroliše bezbednost na severu Kosova i Metohije, otvara se prostor za pitanje, da li Zapad već planira izlaznu strategiju, prepuštajući kontrolu nad terenom svojim „lokalnim partnerima“?
„Oluja 2“ kao konačni cilj?
Izjave poput one hrvatskog ministra odbrane Ivana Anušića, koji poručuje da „vreme kada se pitalo Beograd je prošlo“, kao i otvorene provokacije iz Prištine, ukazuju da se iza ovog sporazuma krije više od simbolike. Prema rečima bezbednosnih stručnjaka, ovaj savez bi mogao biti priprema za novi talas nasilja „Oluja 2“, ali ovoga puta na Kosovu i Metohiji.
I nije prvi put da Hrvatska i Albanija „udružuju snage“ – od devedesetih do danas, ovo partnerstvo se neprekidno nadograđuje, a Kosovo je sada samo nova tačka na toj liniji.
Politika konfrontacije, ne saradnje
Dok srpski zvaničnici apeluju na mir, dijalog i poštovanje međunarodnog prava, sa druge strane stižu poruke o „partnerstvu u odbrani“. Ali odbrani od koga? Ko preti Albaniji, Hrvatskoj i Kosovu ako ne upravo sopstvena istorija konflikta i nepoštovanja tuđih prava?
Srbija je više puta naglasila da ne traži sukob, ali je spremna da brani svoje građane, teritoriju i suverenitet. Ovakvi memorandumi nisu poruke mira, već provokacije. I to u trenutku kada region vri, od Banjaluke do severa Kosova.
Foto: Getty © Photo by Stipe Majic/Anadolu via Getty Images
Vaseljenska