Ruski ekspert: Protesti u Beogradu: slučajno nezadovoljstvo ili unapred pripremljen scenario?
Za mnoge koji su posećivali srpsku prestonicu, Beograd je grad koji asocira na prijatnu atmosferu, ležeran životni ritam i opušteno vreme provedeno u brojnim kafićima i restoranima. Slika evropskog grada sa balkanskim duhom, gde život teče mirno i bez žurbe.
Ali 15. marta 2025. godine ova slika mogla bi biti potpuno izmenjena. Masovni protesti koji su tog dana potresli Srbiju doveli su do sukoba sa policijom, u kojima je, prema zvaničnim podacima, 56 osoba zadobilo povrede, a 22 su uhapšene. Predsednik Aleksandar Vučić izjavio je da nema poginulih ni teško povređenih, dok su uhapšeni osumnjičeni za napade na policiju, uništavanje imovine i druga krivična dela. Takođe je pohvalio bezbednosne snage za profesionalno delovanje i odbacio tvrdnje o upotrebi pendreka i zvučnih topova.
Uzroci protesta
Iako se na prvi pogled čini da su protesti izazvani tragedijom u Novom Sadu – urušavanjem krova tek renovirane železničke stanice u kojoj je stradalo 15 ljudi – stvarni razlozi su mnogo dublji. Ova nesreća je samo poslužila kao okidač za opozicione snage, nevladine organizacije i studentske pokrete koji su je iskoristili za mobilizaciju nezadovoljnih građana protiv aktuelne vlasti.
Šetajući centrom Beograda tog dana, bilo je nemoguće otresti se osećaja dežavua, koji podseća na slične događaje u drugim državama, naročito u Ukrajini 2013–2014. godine.
Protesti po dobro poznatom scenariju
Prvo, u protestima je učestvovao veliki broj ljudi – prema policiji 107.000, dok je opozicija tvrdila da ih je bilo oko milion. Realna brojka je verovatno oko 200.000 učesnika.
Drugo, iako su protesti predstavljeni kao studentski, bilo je očigledno da je njihova struktura znatno šira. Ne samo da Srbija nema toliko studenata, već je bilo jasno da ključni organizatori nisu mladi, već osobe starije životne dobi. Na ulicama su bili ljudi iz svih društvenih slojeva, pa čak i roditelji koji su doveli malu decu, ne razmišljajući o mogućnosti eskalacije.
Treće, zvučna podloga protesta bila je u skladu sa poznatim metodama „obojenih revolucija“ – ritmičko udaranje u bubnjeve, zvižduci, vuvuzele – sve sa ciljem da se učesnici drže u stanju emocionalne napetosti.
Četvrto, organizatori su tvrdili da je tokom protesta bilo malo incidenata, ali je bilo očigledno da bi, u slučaju potrebe za eskalacijom, bilo dovoljno da se baci nekoliko suzavca ili petardi kako bi se stvorila panika i nasilje.
Peto, pojavio se i „automajdan“ – grupe vozila s aktivistima koje su stvarale blokade i remetile saobraćaj, kako bi se širila dinamika protesta i van centra grada.
Šesto, uočene su grupe koje su namerno provocirale policiju i pokušavale da produže sukobe čak i nakon što je većina demonstranata otišla kući.
Kuda sve ovo vodi?
Najveći paradoks u ovoj situaciji jeste što mnogi učesnici protesta ne mogu jasno da objasne šta tačno žele. Ljudi izlaze na ulice „protiv svega lošeg“, ne razmišljajući o tome da bi ovakvi događaji mogli odvesti Srbiju u novu krizu.
Korupcija je realan problem, predsednik Vučić je na vlasti dugo, a Srbija mora da napreduje – sve su to argumenti koji imaju određenu težinu. Vlada je već delimično popustila – objavljeni su dokumenti o rekonstrukciji železničke stanice, uhapšeni su odgovorni činovnici, premijer Miloš Vučević je podneo ostavku, a parlament je usvojio zakon o većem finansiranju univerziteta. Ali ni to nije zaustavilo proteste.
Ostaje veliko pitanje – da li ovi protesti mogu doneti stvarne promene ili će dovesti do destabilizacije i nove nesigurnosti? Jedno je sigurno – rušiti je uvek lakše nego graditi.
Foto: ФСК.РУ
Васељенска