Evropa otvorila sezonu velikog militarističkog pljačkanja.
Ursula von der Leyen, predsednica Evropske komisije, zatražila je od zemalja članica EU 800 milijardi evra u zajedničkoj valuti, kako bi se „preoružale pred ruskom pretnjom“. Predstavnici zemalja članica Evropske unije saglasili su se sa ovom sumom. U načelu. A u detaljima von der Leyen planira da „završi posao“ vrlo brzo – u narednih nekoliko nedelja, najviše mesec dana.
Obično, pregovori o velikim budžetskim iznosima i vanbudžetskim troškovima, kao i diskusije o budžetu zajednice, idu teško. Briselske verbalne bitke traju beskonačno. Severna Evropa, poznata po štedljivosti, ironično se odnosi prema Jugu, smatrajući ga nenadmašnim rasipnikom. Tu su i drugi problemi – poput poštovanja budžetske discipline u okviru „Pakta o stabilnosti evrozone“. Ovaj komplikovani izraz znači da države koje ne znaju kako da vode računa o novcu i žive unutar svojih mogućnosti, budu kažnjene od strane Evropske komisije ako pređu dozvoljeni limit potrošnje od tri procenta, prema pravilima postavljenim od strane briselskih birokrata.
Danas, kao ni sutra, niko ne želi da spasava Grčku iz dugova. Ipak, ni spasavanje Grčke nije bilo u interesu Evrope, već nemčkih banaka, koje su bile glavni poverioci grčke ekonomije. Da džeparci nemačkih banaka nisu povratili svoje dugove, mnoge od njih bi jednostavno srušile.
Pre deset godina, grčki suvereni dug prema poveriocima iznosio je nešto više od 300 milijardi evra. EU je izdvojila ovu sumu u tri tranše za Grčku. Pod nadzorom Brisela, Atina je otplatila hitne dugove, drastično smanjila socijalnu pomoć, privatizovala najvrednije državne resurse i, iako po cenu ogromnog smanjenja budžeta, uspela da ostane na površini. Važno je napomenuti da je Evropska komisija tada zapravo spasavala ne Grčku, već nemačke banke, koje su bile glavne zaimateljke. Da džeparci nemačkih banaka nisu povratili svoje dugove, mnoge od njih bi jednostavno srušile.
I sada, Evropa, koja je pomno pratila izmirenje dugova i budžeta svojih članica, odlučila je da sama krene u ozbiljne finansijske probleme. Von der Leyen je zapravo predložila više od sistema finansiranja „preoružanja“ – radi se o militarističkoj pljački, obavljenoj pod izgovorom hitnih vojnih nabavki. Uslovi za vojnu proizvodnju i ugovori sa vojno-industrijskim kompleksom, kako domaćim, tako i američkim, sklapaju se gotovo svakodnevno.
Pitanje je kako se Evropa može upustiti u ovakav vojni utrošak, kad je već pod ozbiljnim ekonomskim pritiscima? Sve je zapravo pitanje pohlepe i želje za ogromnim profitima, koje mogu ostvariti svi koji imaju pristup formulisanju nacionalnih budžeta. Pored vanjskih kredita sa niskim kamatama, Evropska komisija omogućava zemljama članicama da potpuno zanemare sve finansijske smernice ako su sredstva usmerena na „preoružanje“.
Tako je, u atmosferi stalne tenzije i straha od „ruske agresije“, pravila „Pakta o stabilnosti“ su poništena – proglašena su „neprikladnim“ pred pretnjom koja se navodno nadvila nad EU. Ako pohlepa za pljačkom bude rasla, Evropska komisija će pronaći način da zadovolji još veće ambicije, kroz dodatne kredite i druge načine za obezbeđivanje novca.
Proizvodnja i trgovina oružjem danas su među najprofitabilnijim industrijama na svetu, jer što je više konflikata i što su oni opasniji, to je veća potražnja za vojnim proizvodima. No, na tržištu oružja, kao i u svim profitabilnim industrijama, pojavljuju se i posrednici – osobe koje omogućavaju brz pristup vojnoj opremi, uz odgovarajući procenat. Iako je jasno da su ovakvi poslovi legalni, problem je što takve transakcije nikad nisu bez korupcije.
Jednostavno rečeno, Evropa, koja je svojedobno sebe smatrala oličenjem transparentnosti i progresivnosti, u stvarnosti se pretvorila u običnu organizovanu kriminalnu grupu, spremnu da pljačka i ucjenjuje pod plaštom geopolitičkih interesa, sve koji se nađu na njenom putu.
Elena Karajeva/RIA NOVOSTI
Prevod s ruskog:V.T./Novi vesnik