Desnica kvari igru
Čak je i terorista koji napada ljude na ulici manje opasan od desničara, jer liberal veruje da će vremenom uspeti da ga pripitomi. Nasuprot tome sa desničarem liberal ne za kako da izađe na kraj.
Izgleda da stranačka politika svuda pokazuje zapanjujuće sličnosti. U svakoj zemlji su političari spremni da pred izbore daju obećanja koje ni ne nameravaju da ispune. Svuda se mnogo govori, ali mnogo manje čini. Glasajte za nas i sve će biti i brže i jače i bolje. Kada izbori prođu obećanja iz kampanje se zaboravljaju, o njima tada više niko ne vodi računa, a stranke se vraćaju onome što su radile i pre izbora.
Ukoliko se pokaže da deo birača ne pati od zaborava, vešti političari za njih imaju spremne izgovore. Tada se kaže da obećanja nisu prekršena, nego je njihova realizacija samo malo odložena. Uostalom, za to nije odgovorna naša stranka, već okolnosti, tvrdoglavi koalicioni partneri, ili na kraju „velike sile“, tek stvari na koje se ne može uticati. Šta god da je u pitanju, naše namere su bile dobre i plemenite i mi ih se ne odričemo. Zato ćemo svoja obećanja ispuniti nekom drugom prilikom, na primer posle sledećih izbora. Tada će sve već biti mnogo lakše.
DEKLAMOVANjE DOBRIH NAMERA
Poznati nemački posleratni konzervativac, Armin Moler (Armin Mohler), tvrdio je da liberalizam upravo živi od deklamovanja dobrih namera. „Ono što ne opraštam liberalima jeste to što su stvorili društvo u kome se čovek ceni po tome što kaže (ili piše) – a ne po tome što on jeste“ pisao je Moler. Otuda je nemački konzervativac zaključio da je liberalizam idealna podloga za razvoj mafije – u širem smislu reči. Ovde naravno nije reč o slici mafijaša iz američkih filmova, o zalizanom Italijanu sa šeširom na glavi, niti o nekome ko bi ličio na Tonija Montanu iz filma Lice s ožiljkom. Mafija koju je Moler imao u vidu su oni „beskrupulozni tipovi“ koji recituju ono što moraju da kažu, ulaze u pravu stranku, a posle toga rade šta žele. Društvo koje pozdravlja objavljivanje lepih želja je idealno zemljište za nastanak klase koja živi od davanja praznih obećanja, dok sa strane obavlja svoje sumnjive poslove.
POD PLAŠTOM BORBE ZA NAPREDAK
Moler se žalio da se u liberalnom društvu ljudi ne cene po onome što čine, već po tome što pričaju. Slatka muzika fraza odvaja ljude od stvarnosti i oni opijenim visokoparnim lozinkama i osećajem moralne ispravnosti gube vezu sa svetom iskustva. Nema hulje u takvom kontekstu koja ne bi pokušala da se okoristi i da sopstvenu podlost sakrije pod plaštom borbe za napredak. Nedavni nemački savezni izbori pružaju zgodan primer kako stvar funkcioniše, premda se sijaset primera može pronaći i u Srbiji. Hrišćansko-demokratska unija (CDU), stranka Angele Merkel koja je 2015. godine širom otvorila vrata migrantima iz čitavog sveta i pustila ih u Nemačku, partija koja je 10 godina i rukama i nogama branila istu tu politiku i svim kritičarima bez mnogo ustezanja lepila etiketu rasista i mizantropa se mesec dana pred savezne izbore setila da se sa politikom otvorenih vrata možda ipak otišlo predaleko. Njihov lider, Fridrih Merc (Friedrich Merz), koji je pred izbore važio za najozbiljnijeg kandidata za kancelarsko mesto nije štedeo reči obećavajući borbu protiv masovne imigracije, kao i posledica koje ona sa sobom nosi.
NAPADI NOŽEM, UBISTVA, SILOVANjA
Prosvetljenje koje je CDU doživela nije došlo odjednom. Sve češći napadi nožem, ubistva, grupna silovanja, porast kriminala, kao i pad unutrašnje bezbednosti usko su povezani sa porastom masovne imigracije iz stranog kulturnog kruga. Za ovu priliku potrebno je prisetiti se skorijih slučajeva kao što je napad na božićnu pijacu u Magdeburgu decembra prošle godine u kome je ubijeno 5, a povređeno preko 200 ljudi. Napadač Taleb Al-Abdulmozen (Taleb Al-Abdulmohsen) je poreklom iz Saudijske Arabije, a u Nemačku je došao kao azilant 2006. godine. Posle toga već u januaru usledio je napad u Ašafenburgu u Bavarskoj, kada je Avganistanac star 28 godina nožem ubio dvogodišnje dete i sredovečnog muškarca, a teže povredio još dve osobe. Avganistanac je napao grupu dece iz vrtića, a muškarac je nastradao kada je pokušao da spreči napad. Počinilac je u Nemačkoj živeo u domu za azilante.
Treba imati na umu da su ovo najdrastičniji slučajevi koji su uspeli da privuku pažnju svetske javnosti. Isto važi i za prošlogodišnje napade u Manhajmu i Zolingenu, kao i ovogodišnji slučaju u Vilahu u Austriji kada je u napadu nožem ubijen jedan tinejdžer, dok su još četiri osobe povređene. Ostaje međutim pitanje koliko je napada u kojim nije došlo do smrtnog ishoda i koliko su česti slučajevi koji ne dospeju do očiju javnosti.
„PROVOKATIVNI“ SIMBOL HRIŠĆANSKE DOMINANCIJE
Levo-liberalna medijska mašinerija i njihove kolege iz levičarskih stranaka sve ovo su pokušali da u skladu sa starim receptom prikažu kao „pojedinačne slučajeve“. Prema dobro poznatoj priči to što sada već redovno negde u Nemačkoj dolazi do napada u kojima slučajni prolaznici gube živote nema nikakve veze sa imigracijom. Uostalom, psihički labilnih osoba ima u svakoj populaciji. Dakle, sve što je potrebno je malo više tolerancije i čovekoljublja, uz snažniji policijski nadzor, možda par korekcija useljeničke politike, ali ni u kom slučaju istinski zaokret u migrantskoj politici i zatvaranje granica. Sa druge strane Nemcima je ponovo poručeno da će nolens volens morati da se naviknu na „novu normalnost“. U najmanju ruku njihove tradicionalne božićne pijace biće okružene betonskim barikadama, dok će se tradicionalni karnevali održavati pod policijskom stražom. Na kraju krajeva, možda je i njihovo ime suviše provokativno u jednom multikulturalnom, raznolikom društvu u kome je i Božić simbol bele, hrišćanske dominacije. Pri tome nije teško prisetiti se reči Danijela Kon-Bendita (Daniel Cohn-Bendit) jednog od šezdesetosmaških vođa koji je i sam priznao da će multikulturalno društvo biti dinamičnije, ružnije i manje solidarno, te da će ono poznavati dobitnike i gubitnike. Kako ta vizija izgleda može se sada posmatrati na ulicama evropskih gradova.
REZERVISANO ZA „GUBITNIKE“
Naravno, Kol-Bendit nije imao ništa protiv takve promene, ali on blagodeti multikulturalizma nije osećao na sopstvenoj koži. To je bilo rezervisano za „gubitnike“ koji nemaju izbora nego da se prilagode životu po tuđim pravilima. Njima političko-medijska klasa arogantno poručuje da ko gubi ima pravo da se ljuti, ali ne previše glasno. U svakom slučaju za medijsko-politički kartel glavnu opasnost uopšte ne predstavlja unutrašnji terorizam, već što bi posle ovih napada politički mogla da profitira desnica, koju u Nemačkoj oličava Alternativa za Nemačku (AfD). I ovo se uklapa u Molerovu dijagnozu liberalizma. Naime, on je upozoravao da je desničar za liberale poslednji preostali neprijatelj. Sa komunistima i levičarima se još može pronaći zajednički jezik, dok je desničar kvaritelj igre. Čak je i terorista koji napada ljude na ulici manje opasan od desničara, jer liberal veruje da će vremenom uspeti da ga pripitomi. Nasuprot tome sa desničarem liberal ne za kako da izađe na kraj.
PROTESTI PROTIV DESNE OPOZICIJE
Tako se svaki razgovor o imigraciji i unutrašnjem terorizmu na kraju završava tiradama o opasnosti od „ekstremne desnice“. Napadi koji su se dogodili i stvarne žrtve odlaze u drugi plan pred halucinacijama o opasnosti zdesna. Molerovi čitaoci ne mogu prevideti još jedno deklamovanje dobrih namera i pripovedanje bajki o svetu iza duge, koje ipak sa sobom nose stvarne političke posledice. Zato je posle bezbrojnih terorističkih napada najbolja reakcija koja je liberalima i levičarima mogla da padne na pamet bila organizovanje demonstracija, ali ne protiv terorista, nego protiv desnice. U poređenju sa fantomskom desničarskom pretnjom, islamski teroristi padaju u zasenak, jednako kao i žrtve njihovih akcija.
S obzirom da su nevladine organizacije koje su učestvovale u organizovanju skupova protiv desnice finansijski podržane iz budžetskih sredstava, odnosno podržane državnim novcem, te da njihove veze sa levičarskim partijama koje su činile dosadašnju saveznu vladu nisu tajna, ispalo je da je odlazeća vlada pred izbore faktički organizovala proteste protiv desne opozicije.
Demonstracije na kojima se traži smena opozicije i njena zamena nekom drugačijom koja bi bila više u skladu sa potrebama vlasti su nešto što nije karakteristično za demokratske sisteme, ali se sasvim uklapa u politiku koja živi od „dobrih namera“, odnosno u kojoj se stvarni problemi pokrivaju manifestovanjem ispravne savesti.
ZAŠTITA „DEMOKRATSKOG PORETKA“ A NE GRAĐANA
Desetine hiljada ljudi skupilo se na ulicama Minhena da bi svetu pokazalo da se protive nemoralnim desničarima. Kršeći norme demokratije tvrdili su da brane demokratiju od zamišljene pretnje, ignorišući stvarnu.
Međutim, već u prvoj polovini februara usledio je novi teroristički napad, ovoga puta baš u Minhenu. Napadač je ponovo bio mladi Avganistanac koji se automobilom zaleteo u povorku u kojoj su bile porodice sa decom. U novom „pojedinačnom incidentu“ život su izgubile dvogodišnja devojčica i njena tridesetsedmogodišnja majka. Napadač nije pokušao da se igra mačke i miša. Priznao je da namerno uleteo u kolonu, te da je napad bio religijski motivisan. Nije pokušao da negira da je uzvikivao Alahu akbar. Za predstavnike vlasti u pitanju je napad na apstraktni „demokratski poredak“. Ako je tako, odatle bi se dalo zaključiti da vlast ne treba da štiti građane već na prvom mestu „demokratski poredak“, a poginuli i povređeni su tek kolateralna šteta. Oni koji su nešto ranije takođe tvrdili da brane demokratiju i useljeničku politiku, a protiv desnice sada se nisu mnogo izjašnjavali. Uostalom, njihova najveća briga bila je da Alternativa za Nemačku ne profitira na izborima posle ovog napada.
DAN NAKON IZBORA NESTALA SU OBEĆANjA
Pre izbora Fridrih Merc i njegova CDU najavili su da će ukoliko dođu na vlast ipak nešto učiniti povodom migrantske politike. U tom smislu su u Bundestagu pokrenuli jednu inicijativu koju je podržala i AfD. Ali, u demokratiji ono što se kaže pre izbora ne važi nužno i nakon izbora. Već dan kasnije Merc je obznanio da ni on ni njegova stranka ne žele zatvaranje granica. Takođe, najavio je i da želi pregovore sa socijaldemokratama, koji sa svoje strane ni ne pomišljaju na promenu politike useljavanja. Oni koji su glasali za CDU verujući da je stara stranka na kraju ipak razumela poruku i koji su poverovali u glasove podrške parlamentarnoj inicijativi ostali su razočarani. Već dan nakon izbora sa obećanjima je bilo gotovo i tipovi o kojima je Moler govorio su se vratili svojim starim poslovima. CDU je već posle jednog dana zaboravila na obećanja koja je dala i vratila se na politiku Angele Merkel.
U ATMOSFERI EGZISTENCIJALNE OPASNOSTI
Međutim, već 6. marta dogodio se novi napad nožem, ovoga puta na glavnoj železničkoj stanici u Dortmundu, a osumnjičeni je dvadesetdvogodišnji Sirijac. Ovaj slučaj ne može se tumačiti kao „atak na demokratiju“, jer je povod bila banalna svađa oko mesečne karte za prevoz. Ipak, to ne znači da vlasti mogu da odahnu, jer je i u ovom najnovijem „pojedinačnom incidentu“ očigledna veza između masovne imigracije iz stranog kulturnog kruga i nesigurnosti.
Pre izbora jedan komentator je posebno naglasio da se izbori odigravaju u atmosferi egzistencijalne opasnosti i to u dvostrukom smislu. Sa jedne strane reč je o individualnoj opasnosti, jer pojedinačni građanin nije siguran da li će mu kada izađe na ulicu neki migrant zariti nož u vrat ili će ga možda drugi udariti kolima. Sa druge strane, reč je o egzistencijalnoj opasnosti u kolektivnom smislu, jer je pitanje da li će nemačka nacija, narod, kultura i tradicija preživeti ili ne. Ovo ne važi samo za Nemačku, nego za svaku zemlju koja odbija da kontroliše svoje granice i koja veruje da će demografske probleme moći da rešava „zamenom stanovništva“ (Reno Kami).
S obzirom na iskustvo sa promenom demografske strukture na Kosovu i Metohiji, Srbija bi trebalo posebno da povede računa o politici useljavanja i inicijativama kao što je tzv. Otvoreni Balkan.
PARALISANI LIBERALNOM IDEOLOGIJOM
Može se primetiti da je u odnosu na Molerovo vreme došlo do zaoštravanja situacije. Naime, sada nije više u pitanju samo neobavezno deklamovanje fraza. Danas zbog visokomoralističkih i humanističkih parola stradaju konkretni ljudi koji ginu na ulicama svojih gradova ili su izloženi drugim vrstama nasilja. Jednostavno rečeno, korupcija i masovna imigracija ubijaju. Međutim, izgleda da su liberalne fraze o otvorenim granicama, ljudskim pravima i slobodnom protoku ljudi važnije od sudbine naroda. Politička klasa ide linijom manjeg otpora, jer niko ne želi da reskira loš publicitet, što se najbolje može videti na primeru Fridriha Merca. U njegovom slučaju se ponovo ispostavilo da se obećanja mogu davati pred izbore, ali se posle izbora nastavlja po starom. Čak i kada bi se pomislilo na promenu politike tu su čuvari javnog mnjenja iz medija, eksperata i nevladinih organizacija da mobilišu svoju klijentelu i da stvar vrate na početne pozicije. Rezultat je ugrožavanje kolektivne egzistencije naroda koji paralisan liberalnom ideologijom i njenim parolama gubi sposobnost samoodbrane. Davno pre Molera jedan drugi nemački konzervativac, Artur Meler van den Bruk (Arthur Moeller van den Bruck) izrekao je rečenicu vrednu pažnje: Zbog liberalizma narodi propadaju.
Dušan Dostanić / EagleEyeExplore