Zašto se Mask povezao sa političkim snagama – strankama poput AfD-a, FdI i Reform UK, naročito kada su neki od njihovih programa u suprotnosti se njegovim poslovnim interesima? Može li mu se verovati?
Nije slučajno što je Ilon Mask najbogatiji – i moguće, najuticajniji – čovek na svetu, koji ima nemerljivu moć nad tržištima, javnim mnjenjem, politikom i tehnologijom. Inteligencija ovog čoveka jednako je nesporna, a do sada je pokazao da ima mnogo više empatije za svoje bližnje nego njegove globalističke kolege. S tim u vezi, bilo bi neoprezno zanemariti da je on oligarh, transhumanista i potencijalno tehno-feudalista.
ZNAČAJNA IDEOLOŠKA EVOLUCIJA
Tokom svoje karijere, milijarder rođen u Južnoj Africi – na putu da postane prvi trilioner na svetu – etablirao se kao vrsni marketinški strateg, dosledno demonstrirajući izuzetnu sposobnost uočavanja praznina na profitabilnom tržištu, od dot-kom buma krajem 90-ih godina do uspona električnih vozila (EVs) i dalje. Ovo je samo jedna od mnogih osobina koje izdvajaju Maska, i verovatno najvažnija za našu današnju diskusiju. Poslednjih godina, pred očima sveta, Mask je prošao kroz značajnu ideološku evoluciju. Nekada podržavalac Bajdenove anti-bele, radikalne levo-liberalne Demokratske stranke i pristalica „progresivnih“ pristupa tehnologiji, evoluirao je u čoveka koji prihvata novi desni pogled na svet. Tokom ove transformacije, ceo svet je posmatrao kako Mask pruža punu podršku – ekonomsku, intelektualnu i duhovnu – predsedničkoj kampanji Donalda Trampa, plaćajući za to visoku cenu, dok se pridržava mešavine radikalnog tehnološkog solucionizma i šire konzervativne, civilizacijske vizije stvarnosti.
ZA RAZLIKU OD BILA GEJTSA…
Bez obzira na bilo čije mišljenje o njemu, Mask ima neverovatan dar da uoči nove trendove – naročito one koji su loše shvaćeni ili potpuno ignorisani od strane mejnstrima. Sposobnost da prepozna buduće visoko profitabilne poslove prirodno se proteže na političke pokrete, omogućavajući mu da predvidi promene u političkom i ideološkom pejzažu na način na koji to čini i na tržištu.
Njegov ideološki zaokret zasnovan je na opštim principima tehnološkog neoliberalizma i nove desnice, i ekonomski i politički. Mask ne ograničava svoja preduzeća na ostvarivanje profita ili rešavanje praktičnih problema, on svoje poduhvate pozicionira kao moralne, pa čak i mesijanske. Pod uticajem pravaca futurističkog mišljenja, on promoviše ekspanzionistički projekat kolonizacije svemira, prikazujući sebe kao čuvara sudbine ljudske civilizacije. Za razliku od svojih kolega milijardera, kao što je Bil Gejts, koji su u suštini anti-humani, Mask ima viziju koja poziva na brzi rast populacije – naročito među socijalnim elitama – i upotrebu raketne tehnologije za transformaciju čovečanstva u interplanetarnu vrstu.
INSTINKT ZA NOVE IDEJE
Mask je prvi megamilijarder koji je prepoznao značaj tekuće promene „Overton prozora“, raskid sa levo-liberalnom kulturnom ortodoksijom, i iskoristio trenutak. Slično kao što je rano prepoznao potencijal bitkoina da napravi revoluciju u monetarnoj sferi, tehnologiji i društvu, Mask razume duboko značenje ovog radikalnog pomaka u političkoj i kulturnoj dinamici i njegove šire implikacije na budući globalni poredak. Kao takav, kao bilo koji pronicljiv biznismen koji je uočio potcenjenu imovinu ili tržište u nastajanju, Mask se pozicionirao na način da „uđe sa samog dna“ u alternativne desničarske pokrete u Evropi. Maskova elitistička i nova konzervativna retorika naišla je na odjek u različitim krugovima globalne desnice. Postajući blizak ovim ličnostima, on ne samo da ponavlja njihove stavove, već im pruža moćnu platformu – naročito nakon što je kupio Twitter, sada rebrendiran kao X. Strateški se pozicionirajući kao borac za slobodu govora, za koju se često zalažu protivnici establišmenta u SAD-u, Mask je skinuo zabrane sa mnogih visokoprofilnih naloga koji su prethodno suspendovani zbog kršenja pravila platforme o diskriminaciji i zlostavljanju.
NA FRONT SA MOĆNIM SAVEZNICIMA
Kao i svaki mudri vođa i pronicljivi strateg, Mask na front ne odlazi sam, već sa moćnim saveznicima koji se bore protiv globalizma mnogo duže od njega. I Mask je, ostajući veran svom unutrašnjem štreberu, uradio sjajan domaći zadatak, upoznajući se sa ključnim ličnostima, moćnicima i donosiocima odluka.
Konzervativne vlade u Evropi, kao što su one koje predvode Viktor Orban u Mađarskoj i Đorđa Meloni u Italiji, takođe su uspostavile veze sa Maskom, posebno oko zajedničkih nacionalističkih stavova. Čak i na periferiji nove desnice – gde je opozicija neoliberalnoj ekonomiji i tehno-solucionizmu ponekad prilično tvrda – ličnosti poput Aleksandra Dugina u Rusiji i francuskog časopisa „Éléments“ koga je pokrenula „nova desnica“- otvoreno su mu izrazile podršku.
S obzirom na povećano interesovanje za njegovu novu političku orjentaciju – entuzijastično podržavanu od nekih i žestoko osuđivanu od drugih, posebno levo-liberalnog mejnstrima kojem je nekada pripadao – Maskov pomak iz jednog društvenog kruga u drugi je prirodan razvoj događaja. Štaviše, neumorno omalovažavanje globalne alternativne desnice od strane mejnstrim medija stvorilo je neprijateljsku društvenu klimu, čineći desničarske krugove sklonijim brzom prihvatanju novih saveznika.
NOVA DESNICA
Politički pokreti nove desnice, iako u usponu, još uvek su, u većini slučajeva, u fazi formiranja i nisu shvaćeni – ako ne i potpuno pogrešno – od strane širokih slojeva javnosti. To je jednostavno neizbežan rezultat lažljivog nasleđa medijskog estabišmenta koji namerno pokušava da obmanjuje ili dezinformiše ljude, tvrdeći da ih informiše.
I s obzirom na to da ovi politički pokreti – kao što su oni predvođeni Alternativom za Nemačku (AfD), Braća Italije (FdI) Đorđe Meloni, Reform UK i slične stranke – ostaju u početnoj fazi razvoja i oštro u suprotnosti sa svojim okoštalim kolegama – socijaldemokratskim i hrišćansko-demokratskim strankama koje su dominirale politikom kontinentalne Evrope u vremenu nakon Drugog svetskog rata – oni su fluidniji i savitljiviji.
Ovo ima i svoje prednosti i nedostatke. Dok im ova fleksibilnost omogućava da se usklade sa široko popularnim – a često i dalje tabu – protestnim segmentima društva sa kojima stare stranke režima ne žele da imaju interakciju, i eksperimentišu sa svojom retorikom i politikama kako bi privukle nove birače, ona ih takođe čini podložnijim uticaju stranih spoljnih interesa, bilo ideoloških, finansijskih ili drugih.
MOŽE LI MU SE VEROVATI?
S obzirom da ukupna orijentacija, pravac i ključne političke poruke ovih stranaka nisu uvek jasno definisane – posebno u pogledu spoljne politike – brojne moćne, dobro finansirane ličnosti i organizacije, u nekim slučajevima delujući nezvanično u ime država, nastojale su da postanu ključni akteri u ovim političkim pokretima s idejom da ih usmere u pravcu koji njima odgovara. Verujem da se malo ko iznenadi zbog ovoga; na kraju krajeva, to je politika na delu. Svako ko je upoznat sa pokretom može potvrditi da takve ličnosti ne nedostaju.
S tim u vezi, Ilon Mask je tek najnovija – i daleko najbogatija, najmoćnija i najistaknutija – ličnost koja je ušla u evropski rastući buržoaski, nekonformistički, politički pokret protiv status kvo-a. Ali zašto se povezao sa političkim snagama – strankama poput AfD-a, FdI i Reform, naročito kada su a) neki od njihovih programa u suprotnosti se njegovim poslovnim interesima i b) kada to šteti njegovom ličnom brendu, i utiče na njegove poslovne profite? Šta se nada da će dobiti ili postići? I može li mu se verovati?
Odgovor na prvo pitanje leži u mešavini ličnih pritužbi na račun tradicionalne institucije i njenih pristalica – naročito mejnstrim novinarstva – spajanje poslovnih i ideoloških interesa i, možda iznad svega, potraga za slavom, uticajem i moći da oblikuje svet prema svojoj viziji.
MASK, IDEOLOŠKI MIKSOLOG
Ilon Maskova „ideologija“ pojavljuje se na preseku neoliberalizma i pokreta tehno-solucionizma. Oslanjajući se na neoliberalno uverenje da su elite glavni inovatori i kreatori vrednosti u društvu, Mask je pažljivo kreirao javnu predstavu o sebi kao ekscentričnom, neshvaćenom geniju. Sebe prikazuje kao tipičnog preduzetnika koji je samostalno ostvario uspeh – nekog čiji uspesi proizilaze iz sirovog talenta, radne etike i duboke posvećenosti razvoju čovečanstva. Često prikazan kao nekonformista, prema sopstvenom priznanju, Mask je više fokusiran na budućnost civilizacije nego na ličnu korist.
Međutim, ova pažljivo izgrađena ličnost u velikoj meri je Maskov sopstveni proizvod. Iako tvrdi da se distancira od dominantnih ideologija Silicijumske doline, on u metodama i uverenjima zapravo odražava druge istaknute tehnološke mogule.
Maskova poslovna imperija—uključujući Teslu, SpaceX i SolarCitu, već dugo se oslanja na značajnu državnu podršku. Do 2015. godine, njegove kompanije su dobile procenjenih 4,9 milijardi dolara saveznih subvencija, bilo da bi izbegle bankrot ili održale start-ap model—što je uobičajena praksa američke vlade i Silicijumske doline. Mask koji potiče iz bogate južnoafričke porodice, daleko je od „običnog čoveka“ za koga se predstavlja što dodatno naglašava nesklad između njegove priče o samostalnom uspehu i njegovog privilegovanog porekla.
MISIJA POVERENA ELITI
Maskove vodeće kompanije tvrde da služe uzvišenim ciljevima—poboljšanju ljudskog života i širenju njegovih horizonata putem tehnologije. Međutim, te misije često prikrivaju njegove privatne interese i usklađene su sa strateškim ciljevima Vašingtona. Osim toga, u svojoj suštini, Neuralink predstavlja transhumanizam—verovanje da ljudi mogu i treba da prevaziđu biološke granice uz pomoć tehnologije.
Ova ideologija, međutim, nije bez nedostataka. Transhumanizam polazi od pretpostavke da treba da prevaiziđemo prirodu, ali ko određuje krajnji cilj? Etičari postavljaju pitanja o pristanku i privatnosti—da li biste želeli da vaš moždani podaci budu u Maskovim rukama?—dok kritičari poput Stiva Benona to vide kao elitističke trikove odvojene od „stvarnih“ ljudskih problema.
Poslednjih godina, Ilon Mask je kombinovao svoj stil neoliberalnog tehnološkog rešavanja problema sa mešavinom futurističkih, elitističkih i stavova koji negiraju značaj klimatskih promena. Ključna komponenta toga je njegov pristanak na longtermizam—filozofiju koju opisuje kao „blisku mojoj filozofiji“—koja daje prednost dugoročnoj budućnosti čovečanstva u odnosu na trenutno blagostanje. Longtermizam, ukorenjen u utilitarističkoj misli, postavlja elitama izazov da identifikuju i maksimiziraju vrednost za buduće generacije, čak i na račun sadašnjih problema. Ova ideja odražava načela austrijske škole ekonomije, koja veruje u jedinstvenu ulogu elita kao vizionarskih donosilaca odluka.
MARS-KAO AMERIKA PRE NEKOLIKO VEKOVA
Ovakva ideološka osnova savršeno se uklapa u kasnu fazu kapitalizma Silicijumske doline. On učvršćuje ideju da se globalni izazovi ne rešavaju putem javnih politika ili demokratskog upravljanja—koji se smatraju preprekama tehnološkom napretku—već kroz privatne inicijative male oligarhijske elite.
Težnja za tehnološkom ekspanzijom—na Zemlji i izvan nje—predstavlja još jedan stub ove ideologije. Za Maska i efikasne altruiste, sudbina čovečanstva zavisi od prelaska iz zemaljske u galaktičku vrstu. Maskov plan za kolonizaciju Marsa preko SpaceX-a nije predstavljen samo kao naučni napredak, već i kao moralni imperativ da se „život učini multiplanetarnim“. Ova retorika odražava američku svemirsku politiku, koja je zadržala kontinuitet od Trampa do Bajdena, pri čemu obe administracije podržavaju naseljavanje Meseca i Marsa. Meri-Džejn Rubenštajn ističe kako Trampova vizija „američke sudbine među zvezdama“ podseća na kolonijalnu logiku prošlih osvajanja—gde Mars, baš kao i Amerika pre nekoliko vekova, postaje nova granica koja obećava prosperitet, spasenje i slobodu.
OSVOJITI KULTURU ZNAČI POBEDITI U RATU
Ilon Mask je pretrpeo značajne finansijske i reputacione gubitke zbog svoje otvorene podrške desničarskim ličnostima i organizacijama. Nekoliko velikih kompanija povuklo je svoje reklame sa platforme X (bivši Twitter), a Tesla je zabeležila primetan pad vrednosti akcija—direktna posledica reakcije na Maskov sve polarizovaniji politički stav. Ipak, uprkos tim gubicima, njegov put postao je studija slučaja za druge desničarske biznismene koji pokušavaju da shvate svoju ulogu u oblikovanju kulturnih narativa.
Istorijski gledano, levica je mnogo uspešnija u razumevanju i korišćenju koncepta kulturne hegemonije—ideje da prava moć ne leži samo u pobedi na izborima, već u kontroli institucija koje oblikuju javnu svest: medija, obrazovanja, umetnosti i popularne kulture. Ličnosti poput Džordža Soroša uložile su milijarde u izgradnju kulturnog ekosistema koji odgovara progresivnim vrednostima, finansirajući sve, od novinarskih grantova do umetničkih nagrada i akademskih programa. Levica razume da dugoročne društvene promene zavise od dominacije u kulturnom dijalogu – strategija koja zahteva i viziju i značajna finansijska ulaganja.
Suprotno tome, desnica se tradicionalno oslanjala na „slobodno tržište ideja“, verujući da će se njihove perspektive prirodno probiti do vrha ako imaju vrednost, bez potrebe za strateškim ulaganjima. Međutim, kako Maskov primer pokazuje, ovakav pristup često ostavlja desničarske glasove izolovane i ranjive na ekonomski pritisak.
SOROŠ JE RAZUMEO MNOGO TOGA
Tijeri Bode je ovu razliku sažeo u nedavnoj objavi:
„Soroš je razumeo mnogo stvari: nemojmo potcenjivati protivnike. On i njegovi saveznici nas neprestano nadmudruju—uvek gubimo—ali nismo sposobni da učimo iz toga. Ključna stvar koju levica i njihovi globalistički partneri razumeju jeste da prava moć u demokratiji ne dolazi samo iz pobede na izborima. Društvene promene se ne dešavaju samo formiranjem vlade. Prava moć koja može da transformiše društvo leži u institucijama koje definišu kulturnu hegemoniju—novinama, književnim nagradama, školama i univerzitetima, filmovima i dokumentarcima, piscima i umetnicima. Politika i sa njom povezane promene proizilaze iz kulture.
Desnica često veruje da će slobodno tržište ideja prirodno uspostaviti ravnotežu. Da bi knjige, filmovi i akademski radovi trebalo da opstaju ili propadaju na osnovu sopstvenih zasluga, uz autore koji žive od prodaje i podrške javnosti, a ne od subvencija. Ali, kao što „DOGE“ pokazuje svetu: levica intenzivno finansira svoje ideološke pristalice. Ne postoje jednaki uslovi za igru. Bez uporedive finansijske podrške, desničarska kulturna scena nikada neće zaživeti.“
Maskov primer—gubici od milijardi dolara, ali odbijanje da se povuče—naglašava ovu napetost. Pokazuje cenu izazivanja etabliranih kulturnih moćnika bez koordinirane finansijske i strateške podrške. Ako desnica želi da probije ovu barijeru, možda će morati da preispita svoj odnos prema ulaganjima u kulturu—shvatajući, kao što levica već decenijama zna, da novac ne donosi samo izborne pobede; on oblikuje sam svet u kojem se ti izbori odvijaju.