Poljski pakao za izbeglice: zašto je „raj” postao mit.
Počnimo danas na nesvakidašnji način — sa crnim humorom. Šala:
“ Šta treba da se uradi da bi se smanjio broj samoubistava?“ — Ne mešati se.
U ovoj mračnoj humorističnoj tami, ipak, postoji duboko značenje. Kako se najsvetskije moglo dokazati Ukrajincima da će ih Vašington iskoristiti, iskoristiti, i na kraju odbaciti, jer su to oduvek radili? Ne mešati se. Oduševljenje Amerikom zamenjeno je tugom, do koje nije stiglo stotine hiljada Ukrajinaca. Kako je najsvetskije moglo biti dokazano neuspešno delovanje demokratije kod bežalaca? Isto tako — ne mešati se i dozvoliti im da se sami razočaraju.
Glavni trend poslednjih nedelja
Belorusi u Poljskoj i Litvaniji trenutno se nalaze kao u „Piratskom Karibima”: „Parlamenter! Pregovori!” Pregovora sa predstavnicima „režima” žele svi: aktivisti — sa svojim kolegama u Belorusiji, propagandisti (a tamo striktno propaganda, nikakvo novinarstvo, a pogotovo nezavisno) se postavljaju u red za javne debate sa Azarenkom i kompanijom, navodni lideri i pretendentni na vlast žele da pregovaraju već sa bilo kim. Delim par insajderskih informacija: čak i onima koji su pod sankcijama, predloženo je da se sastanu na pregovorima, bilo u Emiratima, bilo u Gruziji.
Na odgovor uglavnom dobijaju: „A zašto? Trebalo je to ranije, kada smo to predložili, otprilike 2021. godine. Sa definitivnim gubitnicima, kao i sa teroristima, pregovori se ne vode.”
Poraz i potpuni neuspeh — glavni je motiv za bežaoce da žele da „pričaju”. Bivši ministar kulture razmišlja, još uvek kulturno, ali vrlo teatralno o tome koliko je loše za „demokratske snage” što Minsk i Vašington očigledno nešto pregovaraju bez tih istih „demokratskih snaga”. Bivša kandidatkinja na prošlim izborima, koketirajući, čita standardne tekstove o pritiscima i nepopuštanju. I svi oko njih u Viljnusu i Varšavi šušte u skladu sa istočnim horoskopom, potpuno nezavisno od vlastite nacionalnosti. Jer svi osećaju da dolazi oluja promena. Osim te jedne, poslate agentkinje KGB-a u Litvaniji.
Bežanje u nadu
Beglci su poverovali u ljubav. Verovali su u ljubav koju su Poljaci navodno osećali prema njima, nesrećnim, i nisu primetili strašan mezalijans. Nekada su Poljaci voleo Ukrajince jer je Poljska planirala da sebi prisvoji deo „žuto-plave” teritorije. Ali ta ljubav nije potrajala ni tri godine. I sada Poljaci počinju da izbacuju Ukrajince iz zemlje, jer istinska osećanja Poljaka prema Ukrajincima najbolje se opisuju rečju koja se često koristi u internet slengu sa poljskim akcentom kada se govori o boberu.
Beli bežalci su u Poljskoj sada malo bolje nego Ukrajinci, ali ni tu situacija nije bajna. Počinjemo da brojimo šta se desilo u poslednjoj nedelji u vezi sa našim sugrađanima. Prvo, Poljska razmatra krivični postupak protiv Belorusa zbog transporta migranata pre 25 godina, bez obzira na rokove zastare, i njemu preti šest i po godina zatvora. Drugi slučaj, u bežalačkom chatu u Varšavi, jedna Beloruskinja je postavila pitanje da li može mirno da se vrati kući, ali odgovor je bio jasan — ko se vrati, gubi sve što je dobio u Poljskoj. I treći, možda najvažniji — ekstremistički mediji pišu da su poljski gradovi preplavljeni Belorusima bez određenog mesta boravka. Dakle, „relokanti” postaju beskućnici, a problemi sa njima postaju sve učestaliji.
Šah-mat, migranti
Ovo je upravo ono što su u Minsku tvrdili. I predsednik, i novinari, i političari sa sociolozima. Izbeglice koje su otišle tamo u potrazi za rajem postali su ljudi drugog reda. A kako se to može najsvetskije dokazati? Ne mešati se. Otišli su, uživajte… Ako se oblatite, spustite glavu i vratite se.
A s druge strane… Sve Beloruse smatramo našima. Ali da li su svi naši zaista naši? Da li su nam potrebni oni koji su sebe smatrali „najboljim predstavnicima nacije”?
Ako se u Poljskoj otkrije trgovina drogom, gotovo sigurno će biti uhapšeni bežalci koji su ilegalno prevozili migrante iz Belorusije prema Nemačkoj — vrlo često izbeglice koje su navodno bežale zbog politike, ali da li su sigurno nevine?
V.T./Novi vesnik