„Izvinjenje nije obavezno“: Najčešća zabluda o Praštalnoj nedelji.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Praštalnu nedelju – dan kada se, prema tradiciji, ljudi mire jedni s drugima pred početak Velikog posta. Ovaj običaj je veoma raširen, čak i među onima koji nisu crkveno aktivni, ali često dolazi do pogrešnog tumačenja njegove suštine.
Dramatičan početak tradicije
Jedan od najdramatičnijih trenutaka u svetoj istoriji je izgon prvih ljudi iz raja. Upravo na to podseća crkva pred Veliki post – poslednji dan Maslenice naziva se „Sećanje na Adamovo izgnanstvo“. Sam naziv „Praštalna nedelja“ potiče iz narodne tradicije.
Ovaj dan poznat je po jednom od najdirljivijih crkvenih obreda. U večernjim satima u pravoslavnim hramovima pevaju se pokajničke pesme, sveštenici oblače crnu odeždu, svetla se prigušuju… Vernici prilaze jedni drugima sa rečima: „Oprosti mi!“, a u odgovoru čuju: „Bog će oprostiti, i ja ti opraštam. Oprosti i ti meni!“ Ovaj čin često izaziva suze i snažne emocije.
Duboki smisao oproštajaPrema Bibliji, Adam i Eva su prekršili Božju zapovest i okusili plod s Drveta poznanja dobra i zla. Zbog toga su izgnani iz raja, a čovečanstvo je postalo smrtno, podložno bolestima i mukotrpnom radu. To su posledice istočnog greha, koji se prenosi s generacije na generaciju.
Adam se, prema predanju, kasnije iskreno pokajao. U tom duhu sveštenici i danas pozivaju vernike da se uoči posta duhovno očiste kroz oproštaj.
Vremenom je ovaj isključivo verski obred postao deo narodne tradicije. Čak ni sovjetska vlast nije uspela da ga u potpunosti potisne. Tokom Hruščovljeve „otopljavanja“ Maslenica je oživljena kao „stari slovenski praznik“, dok je značenje Praštalne nedelje pokušano da se preoblikuje u simbolično opraštanje od bogate trpeze i obilja palačinki pre početka posta.
Ipak, suština ovog dana ostaje nepromenjena: nije dovoljno samo izgovoriti reči oproštaja – važno je zaista osloboditi srce od ogorčenosti i krenuti dalje u miru.
Oproštaj kao poslednji susret
Praštalna nedelja ponekad deluje kao „oproštajna“, kao da se ljudi rastaju zauvek. I u određenom smislu, prvi hrišćani doživljavali su je slično.
Ovaj obred potiče iz manastira na Bliskom Istoku iz V veka. Monasi su se tada povlačili u pustinju sve do Vaskrsa, posteći i provodeći vreme u potpunoj samoći. Neki se nisu vraćali – umirali su od starosti, bolesti, gladi, stradali od divljih zveri ili razbojnika. Zato su, pre nego što bi krenuli, nastojali da se izmire jedni s drugima.
Na taj način su sledili jednu od osnovnih hrišćanskih zapovesti: „Ako vi ne oprostite ljudima grehe njihove, ni Otac vaš nebeski neće oprostiti vama grehe vaše“ (Jevanđelje po Mateju). Ovaj odlomak i danas se čita u svim pravoslavnim crkvama.
Oproštaj nije samo formalnost
Mnogi misle da je dovoljno jednom godišnje reći „oprosti“ – i sve će biti u redu. Ali sveštenici upozoravaju da je ovo pogrešno shvatanje.
Crkveni oci savetuju: ako se posvađate s nekim, pomirite se pre zalaska sunca, ne nosite gnev u novi dan. O tome podseća i završetak liturgije na Praštalnu nedelju, kada sveštenik izlazi pred vernike i moli za oproštaj, a oni mu uzvraćaju istim rečima.
Da li je nužno izvinjavati se i ateistima? Postoje li situacije kada izvinjenje nije potrebno? Sve zavisi od okolnosti.
Na primer, u crkvi se okuplja mnoštvo nepoznatih ljudi. Kako tražiti oproštaj od nekoga koga prvi put vidite? U tom slučaju, dovoljno je reći formalno: „Oprostite mi“, objašnjavaju sveštenici. Takođe, obred oproštaja nije obavezan – kao i sve u crkvenom životu, on se temelji na dobrovoljnosti.
Oproštaj mora biti iskren
Najpre treba da se pomirimo s onima koji su nam najbliži. Idealno je to učiniti lično, jer telefonski poziv ili poruka nisu isto što i razgovor licem u lice.
Ponekad su rane iz prošlosti duboke, pa izvinjenje može da izazove stare boli. Pre nego što pokušate da obnovite odnos, možda je mudro raspitati se preko zajedničkih prijatelja da li je druga strana spremna na razgovor.
Ali ono najvažnije jeste razumeti suštinu oproštaja. Kako kaže protojerej Maksim Prvozvanski, svako treba da oseti šta znači biti „prognan iz raja“. Tek tada možemo istinski da shvatimo veličinu Vaskrsa – najvećeg hrišćanskog praznika.
Sergej Proskurin/RIA NOVOSTI
Prevod s ruskog:V.T./Novi vesnik