Britanski poredak u Istočnoj Evropi.
Nakon katastrofalne posete Beloj kući u petak, ukrajinskom predsedniku Zelenskom su momentalno izrazili podršku evropski lideri – ne samo Tusk, Makron, Sančes i Merc, već i britanski premijer Starmer. Zelenski verovatno neće još dugo ostati na vlasti, ali rusko-ukrajinski rat može se nastaviti, jer su na scenu stupili igrači koji mogu sprečiti dogovor između SAD i Rusije. To je formirajuća koalicija evropskih zemalja na čelu sa Velikom Britanijom. Nije slučajno da je bivši komandant Oružanih snaga Ukrajine Valerij Zalužni, koji je prošle godine poslat u London na diplomatsku funkciju, u četvrtak izjavio da se Kijev neće predati i da će nastaviti rat do pobede. Ovaj najpopularniji političar u Ukrajini verovatno će uskoro zameniti sadašnjeg predsednika, dok britansko rukovodstvo trenutno okuplja saveznike koji mogu pomoći u nastavku vojne kampanje.
Preko intervencije u Ukrajini do novog saveza
U poslednjih nekoliko nedelja Velika Britanija je preuzela novu ulogu u evropskoj i globalnoj politici. Britanski premijer Kir Starmer otvoreno podržava dalje vojne napore Kijeva i zagovara plan razmeštanja britanskih i francuskih trupa u Ukrajini. One bi trebalo da uđu u zemlju pod maskom mirovne misije, ali suštinski se radi o postavljanju rezervne linije odbrane u pozadini ukrajinske vojske.
Ovim potezima London ne samo da osigurava sebi i svojim saveznicima udeo u ukrajinskim resursima ravnopravan sa SAD u slučaju potencijalnog sporazuma o predaji najvrednijih ukrajinskih mineralnih bogatstava i strateške infrastrukture Americi. Na to ukazuje i detalj britanskog plana – namera da se trupe rasporede daleko od linije fronta, blizu ključnih infrastrukturnih objekata, bez kojih eksploatacija ukrajinskih resursa nije moguća. London je zapravo počeo da gradi alternativnu vojnu koaliciju zapadnih zemalja, „novu Antantu“, u trenutku kada se stare zapadne strukture klimaju.
Prošle nedelje, uloga britanskog premijera bila je vidljiva u organizaciji samita nekoliko evropskih zemalja u Parizu, koji su, u nedostatku reakcije EU, trebali da posluže kao „evropski odgovor“ na pregovore SAD i Rusije. Starmer i Makron su pritom zaobišli tradicionalne mehanizme usaglašavanja spoljne politike evropskih država unutar EU i bezbednosne politike unutar NATO-a. Ovakav potez je drzak, s obzirom na to da su Britanci tek nedavno napustili EU, ali sada se ponašaju kao da nikada nisu ni odlazili.
U tandemu s Makronom, britanski lider igra ključnu ulogu. To proizlazi i iz realnog odnosa snaga – Velika Britanija je drugi najvažniji centar kolektivnog Zapada, odmah posle SAD. Ali i politička dinamika igra ulogu – dovoljno je uporediti kako su prošle posete Makrona i Starmera Vašingtonu ove nedelje.
Makrona su dočekali sa skepticizmom, dok je Tramp, iako u svom uobičajenom tonu, Starmera nazvao „posebnim čovekom“ i u svom obraćanju o susretu uputio niz pohvala na račun Velike Britanije. Nagovestio je i da će novo trgovinsko partnerstvo između SAD i Britanije zaštititi London od uvođenja 25% tarifa, koje će pogoditi EU. Međutim, najvažnije za Britance bilo je da dobiju makar minimalnu podršku Vašingtona za stvaranje nove međunarodne koalicije. U tom cilju su složne obe vodeće britanske partije – i vladajući laburisti premijera Starmera i opozicioni konzervativci. Njihov uticajni član, bivši šef britanske diplomatije Vilijam Hejg, unapred je nazvao sastanak Starmera i Trampa „najvažnijim bilateralnim susretom između britanskog premijera i američkog predsednika od početka Drugog svetskog rata“. Engleski kralj čak je Trampu poslao i presedan – poziv za drugi zvanični državni posetu Britaniji.
Tramp ima više razloga da sarađuje s britanskim rukovodstvom drugačije nego s liderima EU. Dva su ključna. Prvi – sposobnost i spremnost Londona da svojim potezima uzdrma temelje Evropske unije. Tramp je već podržavao Bregzit tokom svog prvog mandata. Drugi – sprečavanje pokušaja globalnog liberalnog establišmenta da uvuče London u sukob s Trampom. Britanija bi, naime, mogla da postane uporište globalnih liberalnih elita u borbi protiv Trampovog povratka na vlast.
Tradicionalni geopolitički interes
Naravno, dok Britanija formalno pomaže Trampovoj administraciji u ostvarivanju ovih interesa, ona pre svega igra sopstvenu spoljnopolitičku igru. Trenutno, Starmer vidi priliku da ostvari dugoročnu britansku geopolitičku ambiciju – sprečavanje konsolidacije kontinentalne Evrope oko jednog centra moći.
Nakon 1945. godine, ovaj cilj je bio manje izražen, jer je najpre Evropa bila podeljena tokom Hladnog rata, a potom je EU ujedinila ne samo veći deo kontinenta, već i samu Veliku Britaniju. Međutim, istorijski gledano, Britanija se uvek protivila dominaciji jedne sile nad Evropom, smatrajući to pretnjom sopstvenoj poziciji.
Starmer nije toliko otvoren kao Vinston Čerčil, koji je uoči Drugog svetskog rata pisao o ovome u svojim knjigama. Ipak, njegova politika vodi istom cilju – izgradnji novog političkog saveza koji će sprečiti EU da se ujedini oko pomoći Ukrajini i da izraste u nezavisnu silu. Britanija otvoreno gura EU i NATO u stranu i najavljuje svoj „britanski“ samit evropskih zemalja o Ukrajini.
Londonski pokušaj izgradnje „nove Antante“ oslanja se na podršku nekoliko istaknutih država, poput Francuske i Poljske. Britanci okupljaju globalne liberalne elite, ali ih usmeravaju na stvaranje alternativnog puta podrške Kijevu, umesto na sukob s Vašingtonom oko obaveze SAD da finansiraju ukrajinsku vojsku.
Britanija i njeni saveznici takođe imaju kandidata za preuzimanje vlasti u Kijevu – Zalužnog, koji se distancirao od Vašingtona i bliži je evropskim liberalnim elitama koje žele sprečiti dogovor Trampa i Putina. Nedavno je u Lavovu, tokom posete iz Londona, Zalužni izjavio da je NATO samo politička i ekonomska organizacija i da nema vojnu snagu. Istakao je potrebu za stvaranjem nove koalicije i izneo radikalnu viziju pobede Ukrajine: „Pobeda Ukrajine će biti kada se Rusija raspadne na 27, a bolje na 69 kneževina, a neko im pre toga oduzme nuklearno oružje.“
Istočna Evropa kao „crna rupa“ novog svetskog poretka
Stvaranju nove koalicije doprinosi ne samo slabost EU, već i kriza u Istočnoj Evropi. Socijalno-ekonomska i strateška situacija u regionu je katastrofalna, a rat u Ukrajini nije njen jedini uzrok. Pogoršanje položaja Nemačke dodatno komplikuje situaciju, jer Berlin više ne može igrati ni konstruktivnu ni destruktivnu ulogu kao ranije…
V.T./Novi vesnik