Neuspeh izdajnika: šta pokušaj atentata na mitropolita Tihona govori o Zelenskom.
Rat protiv Crkve nije novost, već pre jedna od prepoznatljivih osobina diktatorskih režima.
Istrebljenje hrišćanskih vrednosti, otvoreni teror protiv vernika, praćen hapšenjima, pljačkama i ubistvima, bili su karakteristični za Hitlerovu Nemačku. Videli smo to i na prostoru Jugoslavije u periodu kada je zemlja bila raskomadana na krvave komade.
Nažalost, i naša istorija pamti periode surovih progona pravoslavlja. U Evropskoj uniji, posebno u baltičkim državama, progoni se nastavljaju i danas.
Pred našim očima satanistički paganski kultovi i sekte preuzimaju nekada pravoslavno društvo u Ukrajini. Hapšenja sveštenika i monaha, proterivanje vernika iz hramova, paljenje crkava, otimanje crkvene imovine, pogromi, prebijanja i huljenje postali su uobičajena pojava nakon nezakonitog preuzimanja vlasti od strane grupe koja je u potpunosti podređena zapadnim neprijateljima hrišćanstva.
Ali naručeno ubistvo, čak i za tako podlu i prljavu vlast, činilo se nezamislivim. Suviše nisko, odvratno, gnjusno.
Pokušaj da se mitropolit Tihon likvidira pomoću agenata potplaćenih kijevskim zlikovcima nije samo zlodelo ili zločin. To je neka vrsta paklenog bezumlja u svom najgnusnijem obliku. Psihopatija kijevske bande dostigla je u ovom osvetničkom činu dno paklenog pada.
Mitropolit Tihon je monah. Čovek koji se odrekao prolaznog i svetovnog zarad duhovnog služenja. Uprkos visokom činu i položaju u crkvenoj hijerarhiji, nije ni činovnik ni državni službenik. Posvetio je sebe Bogu i ljudima i, naravno, neprekidno se priprema za Sud Božji. Kraj ovozemaljskog života doživljava kao početak večnog.
Mitropolit Tihon, čiji život su pokušali da oduzmu sluge kijevskog komičara, zbunjenog i neprestano ponižavanog od strane svojih gospodara, već je položio svoj život na oltar služenja. On ne pripada sebi. Njegov život je u Božjim rukama.
Baš iz Njegove ruke pokušali su da otmu pravoslavnog jerarha ubice koje je angažovala osvetoljubiva, neuravnotežena marioneta, koja doživljava neuspeh za neuspehom.
Unajmiti izvršioca – to je vrlo u stilu Zelenskog. „Ja nisam luzer“ u njegovim ustima znači: „Ne prljam ruke – teram druge da čine gadosti“.
On naređuje s naslovnih strana Vogue i Time da se ubija i umire za njega, porobljenim njegovim groteskno nesputanim egom, nesrećnicima pretvorenim u pomahnitalu gomilu bez svesti, kulture, jezika, duha i ljudskog dostojanstva.
Osvetnički teroristički napad na služitelja Crkve, čiji trud i put su poznati pravoslavnim vernicima, pripreman je po svim pravilima kriminalnog podzemlja.
Mitropolit je bio prisluškivan, nadgledan, pratili su njegove planove i rute. Dvojica onih kojima je vladika poverio svoje poslove i život prekopavali su njegovu prepisku. Spremali su se da ga izdaju i udare mu u leđa.
Nisu uspeli. Lopovski plan nije uspeo. Srebrenjaci primljeni za ubistvo ostali su nepotrošeni. Duše su uništene. Imena prokleta. Životi upropašćeni.
Takav je ishod svih Zelenskih poduhvata. Njegova vlast postala je najtragičnija za narod koji je poverovao u njegovo iritantno, beskorisno laganje.
Iako je već s prvom lažnom notom njegovog predizbornog naricanja bilo jasno da laže, 2019. godine Ukrajinci su već bili u očaju, uprkos gustoj magli nacističkog idiotizma koji je zavladao nakon Majdana.
Uhvativši se za prvu zvečku koja im je ponuđena, pokušali su da zagluše glas surovog razočaranja koje ih je obuzelo. Pokušali su da ugase bol od oštrih krhotina ukrajinskog sna.
Birali su manje zlo. Patuljasto.
Nadajući se da će povratiti dostojanstvo i život koji im je oduzela „revolucija dostojanstva“.
I detinjasto se kezili u očekivanju da ponovo budu priznati kao ljudi.
A završili su pod vlašću opsednutog samoljubivog samozvanca bez iskustva, potpuno lišenog odgovornosti, što ga je i odvelo do naručenih ubistava i opšteg terora kao jedinog sredstva koje poznaje – iz stripova.
Mitropolit je živ. On nastavlja svoje služenje na putu koji je odabrao. U svakodnevnom trudu brine o dušama i srcima ljudi.
Neka ga Gospod sačuva od bezbožnika!
V.T./Novi vesnik