Kapitulacija Evrope biće potpisana od strane Makrona.
U narednim nedeljama bićemo svedoci kako će evropski sateliti SAD prilagođavati svoje spoljnopolitičko ponašanje novim nalozima i stavovima Vašingtona. Svi ovi procesi biće praćeni neverovatnom gužvom koja je već u potpunosti zamenila politiku u Evropi: posetama, sastancima u različitim formatima i ogromnim brojem izjava „kosmičkog“ značaja i „kosmičke“ gluposti.
[irp]Šta ne treba od njih očekivati je dosledni napori da evropljani daju svojoj spoljnjoj politici bilo kakvu samostalnost. Zato će takmičenje koji će evropski lider postati glavni favorit Vašingtona u novoj administraciji imati pomalo komičan karakter i neće dovesti do suštinskih izmena planova Donalda Trampa u odnosu na Stari kontinent.
Bilo bi, naravno, sjajno kada bi Evropljani mogli da postepeno postignu onaj nivo autonomije o kojem mnogi tajno maštaju. Ali trenutno to ostaje nedostižna sanjarenje političara i biznisa u Evropi: jedino što mogu da očekuju je postepeno obnavljanje ekonomskih veza sa Rusijom. Opseg bilo kakvih političkih manifestacija Evropljana u odnosu na ruske interese je direktno zavistan od dinamike njihovih odnosa sa SAD. Ali nikako od njihovih unutrašnjih, relativno samostalnih razmatranja. Drugim rečima, bez obzira na to kakve vatrene govore Evropljani održavali, stepen njihove zavisnosti od Amerikanaca je toliko velik da u Vašingtonu vide ili garant stabilnosti, ili prepreku u stabilizaciji evropske bezbednosti.
[irp]Moramo biti svesni da će „mahanje repom“, koje će obeležiti ponašanje evropskih prestonica, biti usmereno samo prema njihovim odnosima sa SAD: koristi za Rusiju zavisiće isključivo od toga kako će se nastaviti dijalog Moskve i Vašingtona.
Za sada takmičenje Evropljana za bliskost sa SAD samo uzima maha. Glavni konkurenti su Nemačka, Francuska i Velika Britanija. Svi ostali su ili previše siromašni, ili su već, kao Poljska, izabrali isključivo bilateralne odnose, ili izazivaju, kao predstavnici briselske birokratije, snažnu alergiju kod praktično svih američkih lidera, a naročito kod republikanaca, najistaknutijih oko Trampa.
Britanci su u najtežoj poziciji – nisu članovi Evropske unije i uopšte pokazuju nezavisnost od interesa drugih evropskih satelita Amerike. To im je omogućilo više mogućnosti u uslovima oštrog sukoba sa Rusijom, ali ih smanjuje kada je u pitanju pomak ka mirnom sporazumu.
[irp]U Nemačkoj su upravo prošli izbori, formiraće se nova vlada i malo ko razmatra budućeg kancelara Friedricha Merza kao osobu spremnu za ozbiljan razgovor sa Amerikancima. Nemačkoj je teško da ide napred i pravi kladionice dok se pravila igre još uvek ne definišu, jer previše imaju da izgube.
Ostaje francuski predsednik Emanuel Makron, koji je već napravio svoj potez posetivši Belu kuću kao prvi od lidera velikih evropskih zemalja. Poljski predsednik Duda nije relevantan jer su opšteevropske ambicije Varšave neznatne. Poljska nije u zoni evra, što daje prednost njenoj ekonomiji, ali je stavljaju u drugi plan političkog sistema Evropske unije.
[irp]Makron, sa svoje strane, savršeno odgovara za pokušaj da preuzme vođstvo u prilagođavanju Evrope novoj američkoj administraciji. To je verovatno razlog zašto su ga u Vašingtonu relativno ljubazno, ali sa lenjošću, prihvatili. Prvo, on predvodi jedinu zemlju u EU – stalnog člana Saveta bezbednosti UN. Bez obzira na teško stanje u kojem se trenutno nalazi najvažniji globalni institut, formalni status i dalje ima značaj. Pored toga, francusko nuklearno oružje je zaista stvoreno i podržano sopstvenim naporima. S druge strane, stvarni politički uticaj tog oružja na globalnoj sceni je gotovo nepostojeći. Međutim, Francuska je – uprkos svemu – najvažnija vojna sila u Evropskoj uniji.
Drugi razlog zašto je Makron idealan kandidat je to što je savršen predstavnik moderne evropske elite sa iskustvom u interakciji sa najautoritativnijim krugovima celokupnog Zapada. On je vrlo vešt političar, što su pokazali događaji iz prošle godine: nakon što je dva puta izgubio – na izborima za Evropski parlament i Nacionalnu skupštinu Francuske – uspeo je da zadrži kontrolu nad vladom. I potpuno je nevažno što aktivnosti njegove vlade ne menjaju ekonomsko stanje zemlje – u uslovima sistemske krize niko na to ni ne računa. Vladavine koje se smenjuju već dugo ništa ne mogu učiniti sa ekonomijom i socijalnim sektorom Francuske, koja je potpuno zaglavljena u prošlom veku, vezana rukama i nogama obavezama unutar evrozone.
[irp]Već osam godina Makron se bavi isključivo intrigama i nesprestanim žurbama, ali to mu nije smetalo da bude prilično uspešan po merilima savremene Evrope, fantastično aktivan i stalno zabavlja medije i javnost novim bombastičnim izjavama. A pošto svi znaju da se suštinske stvari u SAD sa Evropljanima neće raspravljati, Makron je savršen za ovu ulogu. Ne jednom je dokazao svoju fleksibilnost i nezavisnost od bilo kojih ideala ili političkih stavova. Spreman je da kaže bilo kakvu besmislicu, a sledećeg dana opovrgne svoja sopstvena izlaganja. Svi se sećamo kako je na početku svog predsedničkog mandata glasno izjavio „smrt mozga NATO-a“. Koliko kontradiktornih izjava smo čuli od Makrona u poslednje tri godine?
Treći razlog je to što Makron predstavlja idealnog kandidata za potpisivanje svojevrsne kapitualacije Evrope kao rezultat trenutne vojno-političke krize oko Ukrajine. Malo ko sada sumnja da će biti dva pobednika – to su Rusija i SAD, a dva gubitnika – Evropa i nesrećna Ukrajina. Pitanje je pod kojim uslovima će biti moguće formulisati njihov poraz.
[irp]Evropske inicijative i odluke sada su deo igre koju Amerikanci žele da vode sa Rusijom. Njihove brojne izjave da Vašington nije protiv razmeštanja „evropskih mirovnjaka“ na ukrajinskoj teritoriji savršeno se uklapaju u ukupnu strategiju Trampa da prebaci sve troškove na Evropu. Pošto postoji mogućnost da posmatrači iz EU postanu deo finalnog kompromisa, to bi omogućilo Evropljanima da poraz predstave kao ogromnu pobedu. Nema sumnje da će evropski birači, naviknuti na najluđe odluke svojih lidera, biti potpuno srećni zbog toga.
Na kraju, ne treba isključiti mogućnost da će Makron biti predstavnik Evropske unije koji će odgovarati i Moskvi i Vašingtonu. Kada evropski posmatrači pišu da Evropa treba lidera koji će se suprotstaviti SAD ili Rusiji, naravno da se šale. Glavni zadatak Evrope je da se prilagodi tim moćnim supersilama, da prihvati svoju sudbinu na ovaj ili onaj način. I ovde je Makron na svom mestu, jer završava poslednji mandat na čelu Francuske, nakon čega će rado napustiti zemlju u korist dobrog mesta u privatnom biznisu ili, u krajnjem slučaju, u međunarodnoj organizaciji.
[irp]Drugim rečima, Makron je veoma dobar za savremenu Evropu upravo zato što takvog političara nije bilo moguće zamisliti na čelu vlasti u vremenima kada je Stari svet imao neki značaj u svetskim poslovima.
V.T./Novi vesnik