Kako, za potrebe NVO, teče proces retuširanja srpske istorije u kojoj krvnik pretenduje na status žrtve?
Projekti NVO Inicijativa mladih za ljudska prava najmanje su bazirani na bezazlenim pisanijama organizacije čiji je cilj pravdanje dobijenih sredstava. Čak ni organizacija gej parade i skarednog festivala za širenje šiptarske propagande „Mirdita, dobar dan“ nije najveći a ni najopasniji domet projekta koji je sponzorisalo Ministarstvo inostranih poslova Nemačke. Daleko ozbiljnije je ono na čemu najmanje javno insisitiraju a to je stvaranje uslova za veliko prekrajanje istorije.
LOGORI I „LOGORI“
Na sajtu NVO Inicijative mladih za ljudska prava publikovani su projekti, istraživanja, publikacije pa i knjige, mahom albanskih autora, posvećene „brojnim zločinima zlih Srba nad nedužnim albanskim stanovništvom na Kosovu i Metohiji“. Koliko su „argumenti“ održivi svedoči uvid u zvanične brojke koje govore da su šiptarski teroristi etnički očistili na desetine srpskih sela i gradova širom naše južne pokrajine, pobili na hiljade nedužnih ljudi, oduzeli ili spalili srpsku imovinu. Obaška, podaci o broju nestalih „stanara žute kuće“ koje su služile za masovna ubistva Srba i trgovinu njihovim organima.
O razmerama drskosti ovih profesionalnih boraca protiv sopstvene države govori projekat pod nazivom „Rat u Srbiji“, sajt čiji je izvornik portal Inicijative mladih za ljudska prava. Istraživanja koje nudi ovaj projekat najmanje odgovaraju istorijskim činjenicama. Tako su prihvatni centri za izbeglice naučno upitnom metodologijom proglašeni logorima za Hrvate i muslimane, u tajnim ( gde li su locirane?) masovnim grobnicama sahranjeni su muslimani, Hrvati i Albanci sa Kosova i Metohije, a srpska vlada za vreme Slobodana Miloševića vršila je razne oblike zločina nad pripadnicima manjina u Raškoj oblasti, severnoj Srbiji i u tzv Preševskoj dolini.
STRADANJE PO MERI ZAPADNIH INTERESA
Istina je da su tokom ratova 1990-ih godina na prostoru bivše Jugoslavije, Srbi pretrpeli najveće gubitke. Osim ogromnih žrtava koje su podneli, etničkog čišćenja iz Hrvatske, Srpske Krajine i Bosne i Hercegovine, veliki broj Srba prošao je i kroz logore koje su kontrolisali muslimani i Hrvati.
Prema zvaničnim dostupnim podacima, (www.zlocininadsrbima.com)u Bosni i Hercegovini je postojalo čak 536 logora za Srbe, dok su u Hrvatskoj registrovana 222 takva objekta. Logori su bili mesta teških zločina, mučenja, silovanja i ubistava srpskog stanovništva. Pošteđene nisu bile žene, deca i trudnice. Svedočenja preživelih logoraša su bolna i teška.
ISTORIČARI NA ZADATKU
Postupci za ratne zločine počinjene u logorima Lora (Split, Hrvatska), Kerestinac (Zagreb, Hrvatska), Pakračka Poljana (Pakrac, Hrvatska), Dretelj (Čapljina, BiH), Silos (Tarčin, BiH), Čelebići (Konjic, BiH), Viktor Bubanj (Saraajevo, BiH), Lipa (Banjaluka, BiH), Bradina (Konjic, BiH) i Musala (Konjic, BiH) još su u toku iako potvrda o njihovom postojanju dolazi i od međunarodne zajednice. Svedočenja preživelih i priznanje učestnika u mučenju i ubistvima, nisu dovoljni da pokažu veličinu srpske žrtve. Ali, Srbija po meri stranih interesa izgleda znatno drugačije. U takvoj Srbiji kroji se alternativna istorija u kojoj nazovi istoričari iz civilnog sektora „samo rade svoj posao“. Nad njima bdi i njihove aktivnosti koordiniše NVO Inicijativa mladih za ljudska prava koja umesto kao NVO sa sedištem u Srbiji da istražuje zločine nad srpskim narodom i piše o popisanih sedamasto logora kroz koje je prošlo na desetine hiljada Srba, ona izmišlja logore koji su navodno postojali na teritoriji Srbije tokom ratova devedesetih.
HRVATE MUČILI, MEĐUNARODNA JAVNOST ĆUTALA. UVERLJIVO?
U projektu „Rat u Srbiji“ koji je finansiralo Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke, nalaze se dva nedokaziva „istraživačka“ članka, bazirana isključivo na spekulacijama, bez svedoka, bez žrtava, sa pristrasnim i netačnim tezama, o doslovno izmišljenim logorima na teritoriji Srbije gde su „mučili Hrvate i muslimane“.
“Logori za Hrvate u Srbiji” – (https://ratusrbiji.rs/logori-za-hrvate-u-srbiji/)
U članku pod nazivom „Logori za Hrvate u Srbiji“ navodi kako su se lokacije za „mučenje i zlostavljanje Hrvata“ nalazile u Begejcima, Stajićevu Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici i Nišu. Optužbe nisu potkrepljene ni jednim materijalnim dokazom već se baziraju na prepostavkama i spekulacijama. Ne postoje zvanični izveštaji, svedočenja žrtava koja bi potvrdila tvrdnje o masovnom mučenju ili ubistvima, niti su ove lokacije ikada priznate kao „logori“ u pravnom smislu.
Naprotiv, lokacije i objekti koji se pominju u tekstu bili su registrovani kao prihvatni centri za ratne zarobljenike. Ono što je posebno važno istaći jeste da su svi do jednog funkcionisali u skladu sa Ženevskom konvencijom i pod nadzorom Međunarodnog komiteta Crvenog krsta. Budući da su sve oči u tom trenutku bile uperene u Srbiju, protiv koje su se uveliko fabrikovali dokazi, nije bilo moguće činiti zločine kakvi se pominju u projektu Inicijative mladih za ljudska prava. Svi zatvorenici su imali pravo na hranu, medicinsku negu i pristup međunarodnim institucijama, i svi su kasnije razmenjeni u skladu sa sporazumima zaraćenih strana. Ove činjenice nikako ne odgovaraju definiciji „logora“ u onom smislu u kom se oni predstavljaju u ovom propagandnom članku.
Da su postojale i najmanje nepravilnosti ili zlostavljanja, strani izveštači i predstavnici međunarodnih organizacija nesumnjivo bi odmah objavili takve nalaze, što se, kao što znamo, nije dogodilo.
U SKLADU SA KONVENCIJAMA
„Logori za Bošnjake u Srbiji“
Drugi tekst na portalu „Rat u Srbiji“, u kojem se takođe iznose tvrdnje da su u Srbiji postojali logori, ovaj put za muslimane, sledi identičan šablon manipulacije. Činjenicama iznete u članku preuzete su sa drugih sajtova NVO kao što su Žene u Crnom, Helsinški odbor za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo, čiji je cilj istovetan NVO Inicijativa mladih za ljudska prava. U istraživanju koje vrvi od netačnosti, prihvatni centri za izbeglice i ratne zarobljenike preimenovani su u logore.
Šljivovica u Zapadnoj Srbiji i Mitrovo polje kod Aleksandrovca u opštini Raška zvanično su bile institucije koje su vršile prihvat i utočište mnogim izbeglicama tokom rata devedesetih. Jedan deo ratnih zarobljenika jeste bio smešten u ove ustanove ali u skladu sa međunarodnim pravom i pod nadzorom Međunarodne zajednice.
U članku (https://ratusrbiji.rs/logori-za-bosnjake-u-srbiji/) je opisano kako je jedna grupa muslimana, njih 800 stotina, naravno sve civila, a nigde nijedne žene ili malog deteta, rešila da pređe Drinu i preda se. Srpska vojska ih je prihvatila na teritoriji Bajine Bašte i kamionom prevezla do sela Jagoštica. Na ovom putu koji jedva da traje 45 minuta tendeciozno je opisana navodna tortura i gušenje pojedinaca.
NEDOKUMENTOVANO MUČENJE
Dalje se navodi da je jedan deo pošto nije bilo dovoljno mesta u prihvatnom centru za izbeglice u Šljivovici, prebačen u Mitrovo polje, kod Aleksandrovca. Mučenje se dokumentuje činjenicama da nisu imali savremene uslove, dovoljno ćebadi i kreveta, uslovan toalet u prostorijama, dok su ih navodno srpski stražari terali da se krste i pevaju četničke pesme.
Izbeglice, koje ova NVO naziva logorašima, priznaju da su imali medicinsku pomoć, ali su doktori prema njima često bili neprijatni. Zatim se navodi da je bilo čak i seksualnog zlostavljanja i to u smislu da su čuvari terali logoraše da se međusobno dodiruju i ejakuliraju jedni drugima u usta o čemu naravno nema nikakvih dokaza osim tvrdi autora teksta, koji kaže:“ Iako je o seksualnom nasilju u patrijahalnim sredinama teško govoriti..sigurno je bilo mnogo više.“
Prva poseta delegacije Međunarodnog Crvenog krsta bila je svega petnaest dana nakon što su izbeglice smeštene u ove centre, nakon čega su dobijena i sredstva za bolji smeštaj- ćebad, jastuci i hrana, koju inače Srbija osiromašena i ratom i sankcijama nije sama mogla da obezbedi. Postojanje ovih centara bilo je do aprila 1996, a trajanje boravka izbeglica u ovim centrima bilo je svega devet meseci.
FENOMEN DINKO
Srbija je bila zemlja koja je tokom rata primila na desetine hiljada izbeglica iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, bez obzira na njihovu nacionalnu i versku pripadnost, obezbedila im utočište, a većini koji su ostali, posao i dom. Za to vreme Hrvatska i Bosna i Hercegovina etnički su očistili sela i gradove od Srba.
Primer Dinka Gruhonjića je savršen pokazatelj kako Srbija tretira izbeglice. Jednom od najglasnijih zagovornika srbomržnje, Srbija je pružila sve – od školovanja do zaposlenja. Dinko nije usamljen slučaj. Ovde su utočište našli i mnogi drugi koji su, umesto da pokažu elementarnu zahvalnost, odlučili da zauzmu zavidna mesta akciji podrivanja zemlje.
Revizija istorije usmerena protiv Srbije nije novina, ovo je samo nastavak agende iz devedesetih koju su prvo oposlile Žene u crnom i Fond za humanitarno pravo. Iz njihovih kancelarija u svet je odlazila slika Srbije sa teroristom na čelu države. Na takvim izveštajima, pravdana je svaka akciju koju je Zapad činio protiv nas, između ostalog i NATO agresija.
Danas je ta strategija je usavršena. Umesto fizičkih protesta i performansa, metodologija se oslanja na medijsku manipulaciju, izmišljene izveštaje i, što je najopasnije, pokušaj da se takve lažne optužbe ugrade u zvanične istorijske narative.
Nastaviće se…