Današnji nasilni protest u Novom Sadu, praćen divljanjem šačice ekstremista predvođenih notornim srbomrscem Dinkom Gruhonjićem i njegovom najboljom učenicom Milom Pajić, ipak je imao i jednu dobru posledicu, jer je u potpunosti ogolio i razobličio “čudnu” ulogu i postupke “omladinskog aktiviste” iz organizacije „SviĆe“ Nikole Ristića.
Sada samo onaj ko je krajnje naivan ili ne želi da vidi prostu istinu, može i dalje verovati u to da Ristić nije saradnik Službe, po čijim nalozima iznutra podriva i obesmišljava proteste, dok mu ona zauzvrat obezbeđuje zaštitu i logističku pomoć, i to na veoma lukav način, koji samo još dodatno učvršćuje i jača njegovu “reputaciju” među ekstremistima.
Naime, svaki put kada dođe do zaoštravanja situacije na ulici, Služba obezbeđuje Ristiću punu zaštitu i kvalitetan alibi: prilikom protesta u Beogradu, samo on biva “odveden na razgovor”, dok svi ostali dobiju prijavu ispred Vlade. Potom ga Služba pošalje avionom u Portugal, dok svi njegovi “saborci” bivaju uhapšeni u Novom Sadu. Pa čak i namesti da se “slučajno” otkrije kako Ristić putuje, odnosno da uopšte nije u Novom Sadu kad je situacija dostigla tačku ključanja. I poslednji primer upravo od danas – “privođenje” pred početak protesta i navodno “celodnevno zadržavanje”, dok ostalima režimski mediji već prete novim prijavama.
A za sve to vreme teče kampanja u kojoj se Ristić predstavlja kao mučenik i žrtva represije, čemu je trebalo da posluži i nedavno razbijanje stakla na automobilu koji koristi za njegov “građanski aktivizam”.
Međutim, većina naših građana nije toliko naivna i neupućena, niti se “kopča na leđa”, da nije u stanju da prozre ovu igru Službe i njenog saradnika Ristića, koja i ovog puta treba da posluži rasturanju protesta, po istoj, ispostavilo se veoma uspešnoj matrici, koja je nedavno primenjena sa Zlatkom Kokanovićem, saradnikom Službe koji je do krajnosti “sahranio” tzv. antilitijumske proteste.
Princip je zapravo uvek isti i jednostavan – Služba nepogrešivo izabere onog ko je najsposobniji među organizatorima, ali istovremeno podložan različitim “uticajima”, a onda u njega “investira” sve što je potrebno. I posle toga, svi protesti bivaju osuđeni na propast, jer pored potpuno nesposobne, jalove i međusobno zavađene prozapadne opozicije, ostaju prepušteni krajnje opskurnim likovima – u slučaju “ekoloških protesta” to ulogu imaju marginalci poput “šamana” Jevđenija Julijana Dimitrijevića ili lidera mikroorganizacije “Srpski orao” Milovana Petrovića, dok su u aktelnim protestima primat preuzeli poštovalac ustaštva Dinko Gruhonjić i njegovi derivati. U oba slučaju, reč je o osobama koje u većinskoj Srbiji ne mogu nikada dobiti dovoljnu podršku za bilo kakvu ozbiljniju akciju, odnosno, sve njihove ekstremističke aktivnosti su unapred osuđene na propast, čime su ranije Kokanović, a sada Ristić, u potpunosti opravdali sve što je u njih uloženo.
Vaseljenska