Veizović: „Milion požara treba da postoji“ – NVO aktivisti priznaju da je cilj neprekidnih protesta destabilizacija Srbije!

U trenucima kada je Srbija izložena raznim pritiscima, kako spolja, tako i iznutra, svedoci smo jedne stare i dobro oprobane strategije – „niz kreativnih protesta“. Ova metoda, koja se sprovodi u delovima sveta gde zapadni centri moći imaju interes za destabilizaciju neke zemlje ili izazivanje građanskog rata, upravo se dešava u Srbiji.

Metode su vrlo jasne, a učesnici i organizatori i ne kriju svoje ciljeve – neprestani protesti koji blokiraju institucije, uništavaju mogućnosti napretka i dovode do ekonomskog haosa, kako bi se stvorila klima pogodna za nove sukobe, pa čak i građanski rat.

Jedan od najupečatljivijih primera te strategije u Srbiji  jesu protesti koji se upravo dešavaju: Protest protiv rušenja starog Savskog mosta, protest protiv rušenja generalštaba, protest zbog tragedije u Novom Sadu i najzad protest zbog rušenja starog hotela Jugoslavija.

Grupa mladih novokomponovanih lidera okupljenih oko zapadnih NVO, poput Pavla Cicvarića, Nikole Ristića, Mile Pajić i brojnih drugih, iznikla je kao rezultat protesta u decembru nakon parlamentarnih izbora. Ova grupa, uz medijsku podršku prozapadnih kanala, predstavljena je kao nova generacija boraca za demokratiju, ali njihovi postupci i činjenica da su oni delovi NVO koje finansira Zapad pokazuju drugačiju sliku. Oni su svesno  postali oruđe za destabilizaciju Srbije, koristeći svaki društveni nemir i tragediju kao platformu za promociju haosa. Oni su do te mere sigurni u svoj uspeh da svoje namere ne pokušavaju ni da sakriju.

Pa tako mladi Cicvarić na svom Tviter nalogu piše:

„Danas režim nije znao gde bije.

E to je fora ovom trenutku.

Milion požara treba da postoji.

Decentralizovano, a onda dalji koraci.“

Danas režim nije znao gde bije.

E to je fora ovom trenutku.

Milion požara treba da postoji.
Decentralizovano, a onda dalji koraci.

— Pavle Cicvaric (@Pavle_Cicvaric) November 20, 2024

Ono što je posebno zanimljivo jeste da Cicvarić i drugi omladinci, po ugledu na starije kolege Mariniku Tepić, Vesnu Pešić, Srđu Popovića, Natašu Kandić, ne biraju proteste kojima će se priključiti. Bilo da je reč o izborima, ekologiji, studentskim pravima ili tragedijama poput one na Železničkoj stanici u Novom Sadu, rušenju hotela, odavanja počasti Šiptarima, muslimanima i drugim „žrtvama“ „genocidonog“ srpskog režima, promociji nezavisnog Kosova ili promociji ideje o genocidnom srpskom narodu,  oni su uvek tu, u prvim redovima, predstavljajući se kao glas „potlačenih“ i kao neko ko se u sve teme razume.

Čak i kada postoji osnovan razlog za neki vid protesta, praksa  je uvek ista – protesti se preuzimaju od naroda i usmeravaju ka stvaranju haosa, destabilizaciji i širenju nepoverenja u institucije. Nije važno da li je povod opravdan ili ne – važno je da se protest koristi kao sredstvo za postizanje većih, skrivenih ciljeva.

Kada se osvrnemo na protekle godine, postaje jasno da ovaj obrazac nije nov. Kada institucije postanu nefunkcionalne, investitori okrenu leđa od nejasne političke klime u Srbiji, a  u društvu se stvori osećaj straha i neizvesnosti, i zatim još čitav niz drugih faktora dovedu do kolapsa privrede, ekonomije, povećanja korupcije i siromaštva, sledeći korak je neizbežan. Od ekonomskog kolapsa do socijalnih sukoba, i na kraju do građanskog rata. A sve to, naravno, pod plaštom borbe za „pravdu“ i „demokratiju“.

Uz to, posebno je važno razumeti ko stoji iza ovih protesta. Nema tu autentične narodne inicijative. U svakom od njih, u pozadini se nalaze ljudi poput Cicvarića, Dragana Đilasa, Marinike Tepić i drugih prozapadnih lidera koji otvoreno služe interesima svojih finansijera. Oni ne kriju svoje ciljeve. Naprotiv, kao što je Pavle u jednom od svojih tvitova naglasio, njihov plan je „niz kreativnih protesta“ – neprekidna kampanja haosa i pritiska.

Takođe, ljudi poput Cicvarića,  daleko je od spontane pojave na javnoj sceni. Njegovo poreklo i porodične veze otkrivaju mnogo više o pozadini njegovog delovanja nego što bi on ili njegovi pokrovitelji želeli da javnost zna. Pavle nije „samo jedan od mladih aktivista“ koji je, kako to mediji vole da predstave, „rođen za borbu za pravdu“. On je dete iz porodice duboko ukorenjene u nevladinom sektoru, gde se već decenijama unazad oblikuje politički i društveni aktivizam, naravno u skladu sa interesima stranih finansijera.

Njegov otac, Radovan Cicvarić, direktor je „Užičkog centra za prava deteta“, jedne od najpoznatijih NVO organizacija u Zapadnoj Srbiji, dok je njegova majka, dr Jelena Žunić Cicvarić, na čelu „Regionalnog EU resurs centra za Zapadnu Srbiju“. Ove organizacije, pod okriljem „humanitarnih“ i „obrazovnih“ misija, godinama primaju sredstva od zapadnih fondova i fondacija, koje su već poznate po finansiranju aktivnosti usmerenih ka oblikovanju političke scene u zemljama poput Srbije.

Ove nevladine organizacije, iako formalno posvećene unapređenju prava dece i podršci građanskom društvu, funkcionišu i kao kanali za indoktrinaciju mladih, pripremajući ih za uloge koje su u potpunosti usaglašene sa stranim agendama. U tome se vidi jasna strategija. Umesto da se mladi motivišu da rade u interesu svoje države, ove NVO koriste svoje resurse za stvaranje generacija koje su više lojalne zapadnim strukturama nego svojoj otadžbini. Pavle Cicvarić je jedan od najupečatljivijih proizvoda tog sistema.

Primera radi, finansijski izveštaji „Užičkog centra za prava deteta“ pokazuju stabilan priliv sredstava, koji je samo u poslednjih nekoliko godina dostigao milionske iznose u dinarima. Značajan deo tog novca dolazi od stranih fondacija, a kako se ta sredstva koriste – to ostaje maglovito. Ono što je jasno, međutim, jeste da porodica Cicvarić ne samo da upravlja ovim sredstvima, već i kanališe taj uticaj kroz svoje aktivnosti.

Godina 2023:

• Ukupni prihodi: 16.002.000 dinara

• Ukupni rashodi: 9.025.000 dinara

• Profit: 16.002.000 – 9.025.000 = 6.977.000 dinara

Takođe, uloga „Regionalnog EU resurs centra“, kojim rukovodi Pavlova majka predstavlja ključnu tačku za preraspodelu EU fondova nevladinim organizacijama u Srbiji. Ukoliko se analiziraju projekti koje ovaj centar podržava, jasno je da se naglasak stavlja na promociju „evropskih vrednosti“,  nauštrb srpskih tradicionalnih.

Pavle, koji je u takvom okruženju odrastao, nije slučajno dospeo u žižu javnosti tokom studentskih protesta nakon izbora u decembru. Sa veštinama koje je stekao kroz porodičnu NVO mrežu i programe obuke finansirane od zapadnih fondacija, on je postao prirodan izbor za novog „lidera“ omladinskog aktivizma. Njegova uloga u protestima, bilo da su ekološke, političke ili socijalne prirode, uvek je praćena istom strategijom – stvaranje haosa i slabljenje državnih institucija. Nije važno da li je povod legitiman ili ne, važno je da protest posluži većem cilju, koji nikada nije u interesu Srbije.

Ako pogledamo šire, videćemo da ovaj obrazac nije primenjen samo u Srbiji. Slični scenariji odigrali su se u Ukrajini, Gruziji, pa čak i u zemljama Bliskog istoka. Svuda gde zapad ima interes, javljaju se ovakvi „lideri“ koji, pod izgovorom borbe za prava, vode svoje zemlje ka destabilizaciji. I Srbija, sa svim svojim geostrateškim i ekonomskim potencijalima, očigledno nije izuzetak, već posebno interesantna geopolitička tačka. 

Zato je važno prepoznati šta se krije iza ovih protesta i ko su ljudi koji ih vode. Njihovi motivi nisu iskreni, njihove akcije nisu u interesu Srbije. Dok god budemo dozvolili da ovakvi „lideri“ diktiraju tempo dešavanja u našoj zemlji, mir, stabilnost i napredak ostaće nedostižni. A to je upravo ono što njihovi nalogodavci i žele.

Vesna Veizović / Vaseljenska