Poverenici za zaštitu ravnopravnosti su specijalna policija za zaštitu NVO od običnog naroda i kontrolori zapadnih agendi koje se u Srbiji sprovode!

Zamislite život u zemlji pretvorenoj u eksperimentalnu laboratoriju zapadnih sila. Deo eksperimenta je (neka vam pažnja ne pada) i organ, nadgledan od strane onih koji već decenijama ne odustaju od pokušaja da stanovništvu nametnu svoje vrednosti i „istine“. Predstavnik pomenutog organa, razumljivo, nije izabran voljom naroda, već je delegiran od strane nevladinih organizacija, finansiranih sa Zapada, a koje deluju kao produžena ruka stranih ambasada i fondova. Pretpostavimo sada da je reč o Srbiji. Priča ide dalje ovako…

Organ se, nakon što je uveden u zakon, finansira se direktno iz naših džepova, a jedna od njegovih glavnih funkcija odnosi se na sprovođenje pozitivne diskriminacije. Iza ove hladne i bezdušne fraze krije se vrednosna stavka- svi drugi važniji su od Srba pa se, shodno tome, prava i interesi srpskog naroda svesno i sistematski guraju u drugi plan.

KAŽETE, NEZAVISNI?

Ovde nije kraj, već početak sage o disciplinovanju jednog naroda. Istinski zadatak ove institucije-organa jeste da poput specijalne policije novog doba vrši monitoring i proveru da li je zapadna agenda u potpunosti prihvaćena i imlementirana. Ukoliko se usudite da mislite drugačije, drznete da kažete nešto što nije u skladu sa zadatim „vrednostima“, mehanizam kažnjava ide sledećim redom- krivične prijave, novčane kazne pa čak i zatvor. Objasniće vam da ova je ova brutalna borba protiv zdravom razuma zapravo zastupanje slobode govora.

Cilj je nametanje zapadnih ideologija, gušenje svakog otpora i produbljivanje jaza među nama. I sve to, zamislite, za naš novac i uz naš pristanak jer smo se tiho povukli i dozvolili nametanje tuđe volje. Sve navedeno nije fikcija. Organ postoji i zove se Poverenik za zaštitu ravnopravnosti.

U teoriji, zamišljeno je da Poverenik bude nezavisno telo osnovano radi zaštite i unapređenja ravnopravnosti svih građana i građanki. U praksi, Poverenik je mehanizam za sprovođenje politika koje nisu u skladu sa tradicionalnim vrednostima i interesima srpskog naroda. To je kaznena jedinica koja, umesto da štiti sve građane, ima zadatak da sprovodi agende koje favorizuju sve osim domicilnog stanovništva.

Nezavisnost je termin kojim se nesebično služe u kabinetu Poverenika, verovatno u nastojanju da ubede sve ostale kako su zaista nezavisni i nepristrasni. Međutim, taj termin postaje gotovo komičan u svojoj kontradiktornosti čim se uđe na zvanični sajt Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Na samom dnu stranice stoji da je sajt izrađen uz podršku USAID-a, a među partnerima se nalaze „Equinet Europe“, Evropska komisija protiv rasizma i netolerancije (Council of Europe) i udruženje Međugeneracijska solidarnost. Ove informacije negiraju svaki vid nezavisnosti, jer jasno pokazuju ko su stvarni uticajni akteri koji stoje iza ovog organa. Dodatno uznemirava činjenica da je Poverenik državni organ Republike Srbije, a ne, kako bi se moglo zaključiti, nevladina organizacija ili privatna firma, gde bi ovakvi „partnerski“ odnosi možda bili manje sporni. Ovakva situacija dovodi u pitanje sam legitimitet njihove tvrdnje o nezavisnosti i pokreće ozbiljne sumnje u to čije interese zaista zastupaju.

RADI PO DIKTATU

Među brojnim projektima Poverenika za zaštitu ravnopravnosti dostupnim na njihovom sajtu, možete naći i one koji su finansirani od strane zapadnih ambasada. Tako, na primer, jedan od njih, finansiran od strane stranih aktera, nameće brojna pitanja o suverenitetu. Projekat podržan od strane Ministarstva inostranih poslova Norveške.

Ugovor o grantu između Ministarstva spoljnih poslova Norveške i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti Srbije odnosi se na projekat „Jačanje lokalnih antidiskriminacionih kapaciteta i institucionalnih kapaciteta Poverenika za zaštitu ravnopravnosti“. Ugovor postavlja uslove i procedure za finansijsku podršku koju obezbeđuje Norveška, a u okviru projekta koji ima za cilj unapređenje ljudskih i manjinskih prava u Srbiji. Ključne odredbe ugovora uključuju:

• Finansiranje: Ministarstvo spoljnih poslova Norveške obezbeđuje grant u iznosu od 1.713.506 norveških kruna (NOK), koji će biti korišćen isključivo za finansiranje troškova povezanih sa projektom.
• Odgovornosti: Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preuzima celokupnu odgovornost za planiranje, implementaciju i monitoring projekta.
• Izveštavanje: Poverenik je obavezan da redovno dostavlja finansijske i narativne izveštaje o napretku projekta, kao i završni izveštaj po okončanju projekta.
• Trajanje projekta: Projekat će trajati od 11. decembra 2017. do 11. decembra 2019. godine.

Ugovor takođe sadrži odredbe o transparentnosti, reviziji i mogućnosti rešavanja neslaganja između ugovornih strana. Takođe, naglašava se važnost izbegavanja sukoba interesa i sprečavanja finansijskih nepravilnosti.

Ustav Republike Srbije u članu 2 predviđa da suverenitet potiče od građana i da se vrši kroz ustavom utvrđene državne organe. Ova odredba podrazumeva da državni organi deluju samostalno i u skladu sa domaćim zakonodavstvom.

SMERNICE ZA PARNICE

Dokument koji predstavlja ugovor između Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i Ministarstva inostranih poslova Norveške otvara ozbiljna pitanja vezana za suverenitet države Srbije. U jednom delu ovog ugovora jasno se navodi da Poverenik, koji bi trebalo da bude nezavisni državni organ, polaže račune inostranoj instituciji, odnosno Ministarstvu inostranih poslova druge države. Kako je moguće da organ Republike Srbije, koji je osnovan radi zaštite građana i njihovih prava, postaje instrument stranog uticaja? Kakav je to suverenitet kada jedan od ključnih državnih organa mora da dostavlja izveštaje, opravdava troškove i aktivnosti ne institucijama svoje zemlje, već inostranoj vladi?

Ovaj aranžman ne samo da dovodi u pitanje nezavisnost Poverenika, već baca senku i na ceo pravni poredak Srbije. Dok se narodu Srbije priča o nezavisnosti i suverenitetu, u realnosti državni organi postaju marionete u rukama stranih sila, ispunjavajući agende koje nameću oni koji nemaju interes da Srbija bude jaka i samostalna. U kakvoj to državi živimo, ako se ključne institucije povinuju stranim vlastima, a ne svom narodu? Ovo nije samo pitanje jednog ugovora, već pitanje suštine suvereniteta naše zemlje.

Među projektima koje finansira Velika Britanija nalazi se jedan sa veoma interesantnim nazivom—“Smernice za strateške parnice.” (https://ravnopravnost.gov.rs/wp-content/uploads/2023/09/szsp.pdf)
“Smernice za strateške parnice,” dokument koji bi trebalo da pruži uvid u način na koji Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sprovodi svoju borbu protiv diskriminacije, na prvi pogled deluje kao tehnički priručnik za pravnike i aktiviste. Međutim, iza te naizgled neutralne fasade krije se mnogo više od običnog uputstva za rad. U ovom dokumentu vidimo jasno profilisane metode i strategije koje se mogu tumačiti kao oruđe za ideološku kontrolu i sankcionisanje svih onih koji se usude da mišljenjem ili delovanjem odstupe od zvanične agende.

PRIRUČNIK ZA DISCIPLINOVANJE SRBA

Ove smernice, koje je Poverenik izradio uz finansijsku i logističku podršku stranih partnera, posebno britanske vlade, predstavljaju precizno definisane mehanizme za pokretanje strateških parnica. Najveća opasnost leži u činjenici da su strateške parnice osmišljene tako da se usmeravaju prema onima koji svojim stavovima odstupaju od liberalnih i prozapadnih vrednosti koje Poverenik, po svemu sudeći, nastoji da promoviše.

Pod izgovorom zaštite ugroženih grupa, ove parnice se koriste kao mač nad glavama svih koji se usude da misle drugačije. Selektivna primena zakona, kao što je ovde opisano, omogućava Povereniku da određuje koje su ideje prihvatljive, a koje podležu sankcijama. Tako Poverenik, koji bi po definiciji trebalo da štiti prava svih građana, zapravo postaje instrument za suzbijanje neprijatnih mišljenja i promovisanje određene ideološke agende.

Dokument predstavlja svojevrsni priručnik za pravno i političko disciplinovanje, oslanjajući se na podršku zapadnih partnera, što dodatno dovodi u pitanje suverenitet Srbije. Ovakvi postupci ne služe istinskoj ravnopravnosti, već su alat za uticanje na javno mnjenje i usklađivanje srpske politike i društva sa vrednostima koje dolaze spolja. U tom svetlu, ove smernice za strateške parnice nisu ništa drugo do plan za sprovođenje ideološke i političke agende pod maskom borbe za ljudska prava.

POTKAZIVANJE SOPSTVENOG NARODA

I tu dolazimo do osnovnog delovanja Poverenika koji svojim radom selektivno zloupotrebljava funkciju, forsirajući određene, pre svega liberalne i zapadne ideologije u odnosu na tradicionalnu baštinu. Drugim rečima, sve ono što se ne uklapa u NVO agendu, odnosno u civilni sektor zapadnih službi u Srbiji, biće zakonski sankcionisano.

Tokom proteklih godina imali smo na stotine krivičnih prijava koje su podnosile prvo Nevena Petrušić, a zatim njena naslednica Brankica Janković, protiv novinara i društveno-političkih aktivista zbog statusa na društvenim mrežama. Išlo se dotle da su na informativne razgovore privođeni potpuno marginalni ljudi, bez izraženog ili definisanog stava o bilo čemu, a za razlog privođenja neveden je status napisan u afektu na društvenoj mreži.

U jednom periodu, broj ljudi koji su bili privedeni ili protiv kojih su pokrenuti nekakvi procesi procentualno je bio dosta veliki u odnosu na broj stanovnika, što je itekako ostavilo određeni utisak i uticalo na svest ljudi o tome. Još veći utisak ostavilo je privođenje novinara i društveno-političkih aktivista koji su poznati po svojim tradicionalnim i patriotskim stavovima koje su izražavali kroz članke. Na spisku onih koji se ne uklapaju u agendu i koje bi trebalo ućutkati kroz „strateške parnice“ našli su se Vlada Dimitrijević, Branislav Ristivojević, Miša Đurković, autor ovog teksta i brojni drugi. Međutim, podizanje krivičnih prijava protiv pomenutih nije rezultiralo ćutanjem, već još jačim odgovorom.

SRESKI ŠPIJUN – BRANKICA JANKOVIĆ

Pokušaj usvajanja Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji je došao iz „kuhinje“ Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, bio je jedan od primera kako se ideologije mogu nametati jednom narodu bez njegove volje. Poverenica Brankica Janković uložila je sve svoje napore u guranje ovog zakona, koristeći sve raspoložive alate, uključujući i parnične postupke protiv onih koji su imali hrabrosti da javno kritikuju ili izraze svoje neslaganje. Time je jasno pokazala da je spremna da ućutka svaku opoziciju, bez obzira na cenu.
Međutim, ovaj zakon nije uspeo da prođe, što je pokazatelj šta je sve moguće kada se srpska patriotska javnost i Srpska pravoslavna crkva udruže u odbrani tradicionalnih vrednosti.

Za razliku od pripadnika nevladinog sektora, koji deluju po uputstvima i uz podršku sa strane, Srbi koji pripadaju tradicionalnom, patriotskom registru, a koje niko ne plaća da to budu, već su to po rođenju i uverenju, nemaju formalnu organizaciju, nemaju lidera, ali imaju SPC . Neuspeh u usvajanju zakona bio je snažan pokazatelj da se narod ne može slomiti i da suverenost njegovog duha ostaje nepokolebljiva kada se svi slojevi društva udruže u zaštiti onoga što je suštinski njihovo.

LAŽI, KLEVETE I HULE

Na meti kritike Poverenika za ravnopravnost tokom debata oko zakona našao se i srpski patrijarh Porfirije zbog izjave da su žene koje se bore za ovakav zakon „ništa drugo nego jadnice“. Nakon salvi uvreda, pretnji i kleveta koje je dobio od osoba koje su deo NVO sektora i dela javnosti koja je učestvovala u promociji zakona, od njega je traženo da se izvini, što naravno, prvojerarh Srpske Crkve, nije učinio. Ima li veće promocije licemerja i potvrde da nikakva ravnopravnost i ne postoji, već da se iza svega krije ponizan odnos prema zapadnim i liberalnim ideologijama i pozitivna diskriminacija koja je prisutna i u slučaju religije?

Povlačenje ovog zakona nije konačna pobeda, jer je okupacija u Srbiji na svim nivoima evidentna, ali jeste ogromno ohrabrenje i znak da i u takvim okolnostima postoji prostor za borbu. Pod pokroviteljstvom, razume se, Srpske pravoslavne crkve-najstarije institucije u Srba, koja se, ne bez razloga, našla na stranicama Rezolucije Evropskog parlamenta jer eto-štiti porodične vrednosti baš kao i Ruska pravoslavna crkva. Nigde preciznije nije opisana suština zapadnih planova vezanih za Srbiju nego u ovih nekoliko rečenica strazburških parlamentara.