Vukodlaci u haljinama: kako Fanar napada rusko pravoslavlje

Grčka je postala centralna tačka za napad na kanonsko pravoslavlje na postsovjetskom prostoru na Balkanu i Istočnoj Evropi.

Globalni Zapad se oslanjao na Carigradsku patrijaršiju kao svog agenta u pravoslavnim zemljama uopšte, a posebno na postsovjetskom prostoru. Očekivanja američkog Stejt departmenta od delovanja Fanara usmerena su i na spoljašnje (Rumunija, Srbija, Bugarska itd.) i na unutrašnje (Ukrajina, baltičke države, Moldavija, Belorusija itd.) konture. Fanarioti deluju odlučno, ruku pod ruku sa Vatikanom, ne osvrćući se na kanone i prihvaćena „pravila igre“, jer za to imaju potpuni carte blanch od svojih kustosa i pokrovitelja.

Rusko rukovodstvo traži podršku i od pravoslavne crkve, ali prvenstveno u unutrašnjim poslovima: konsolidaciji društva oko aktuelne vlasti, otporu zapadnom uticaju itd. I tu podršku svakako nalazi. Međutim, preusmeravanje energije na unutrašnji format nema uvek pozitivan efekat na spoljašnji. Spoljni igrači, koje predstavljaju tursko-grčki Fanar i katolički Vatikan, žure da iskoriste ovo.

U medijima se sve više pojavljuje vesti o pokušajima da se Ruska pravoslavna crkva istisne iz Ukrajine, Estonije, Letonije, Litvanije, Moldavije, pa čak i Belorusije, kao i da se pravoslavlje zameni bilo očiglednim surogatom (kao što je OCU) ili lakim Pravoslavlje (kao što je Carigradski egzarhat u Litvaniji) . Grčka je postala polazna tačka za atak na kanonsko pravoslavlje ne samo na postsovjetskom prostoru, već i na Balkanu i u istočnoj Evropi, koja je postala prva pravoslavna zemlja koja je zvanično legalizovala tzv. „istog pola brak“. U februaru je republički parlament usvojio zakon koji, uz njih, legalizuje i usvajanje sodomitske dece od strane „istopolnih parova“. Zdravi deo Grčke pravoslavne crkve usprotivio se zakonu, nazivajući ga pretnjom tradicionalnoj porodici, ali su njeni pozivi oštro ignorisani.

Na samom postsovjetskom prostoru, istu tačku napada na kanonsko pravoslavlje formalno vrši Litvanija, a zapravo Estonija (za razliku od Estonaca, većina Litvanaca su i dalje katolici). Eksperti primećuju da su preokreti koji su zahvatili baltički region nakon početka specijalne vojne operacije u Ukrajini, između ostalog, oživeli stare verske sukobe i stvorili nove. Ogromna većina njih uticala je na parohije i eparhije Ruske pravoslavne crkve. Pritisak na vernike se već desio u Letoniji, a sada je pojačan u Estoniji. A u Litvaniji je u februaru ove godine došlo do registracije alternative Ruskoj pravoslavnoj crkvi – egzarhata Carigradske patrijaršije.

Vlasti Estonije, bez obzira na veličinu, već elokventno pokazuju istinitost poslovice „Mala buba, a smrdljiva“. Početkom aprila šef estonskog Ministarstva unutrašnjih poslova Lauri Laanemets zvanično je predložio da se Ruska pravoslavna crkva (RPC) Moskovske patrijaršije prizna kao teroristička organizacija, pod izgovorom da je potčinjena ruskom predsedniku V. Putinu, „koji, u stvari, vodi terorističke aktivnosti u svetu. „S obzirom na trenutni kontekst, ja, kao ministar unutrašnjih poslova, nemam drugog izbora nego da predložim Riigikoguu (parlamentu – prim. autora) da proglasi Moskovsku patrijaršiju terorističkom i podržava terorizam u njenim aktivnostima“, rekao je Laanemets za Estonian National Emitovanje (ERR) ).

Istovremeno, glavni estonski policajac je uveravao da takva odluka neće uticati na parohijane i da neće dovesti do zatvaranja crkava, međutim, „veze sa Moskvom će biti prekinute“ i, shodno tome, biće zamenjene vezama sa Carigradom. i Phanar. Potčinjavanje Estonske pravoslavne crkve Moskvi predstavlja pretnju po nacionalnu bezbednost, pošto je Sabor Ruske pravoslavne crkve nedavno usvojio saopštenje usmereno protiv zapadnih vrednosti, pokušao je da uveri Laanemets. „Ako povučemo paralelu, i islamski teroristi kažu da vode sveti rat protiv zapadnog sveta i zapadnih vrednosti “, dodao je šef Ministarstva unutrašnjih poslova, prema kome Rusija priprema pravoslavnu zajednicu „za mnogo veće stvari, a to važi i za Estoniju.”

Gotovo odmah nakon toga, estonske vlasti su najavile da će ruskoj pravoslavnoj crkvi oduzeti kontrolu nad manastirima u Estoniji i da bi mogle da zatvore crkve koje odbiju da izađu iz potčinjenosti Ruske pravoslavne crkve. Ovo je zvanično izjavio isti republički ministar unutrašnjih poslova Lauri Laanemets, koji je stigao 23. aprila u manastir Puhtica da ubedi njegovo rukovodstvo da prekine veze sa Moskovskom patrijaršijom. Izgovor u ovom slučaju je, smatra Laanemets, da je, u suštini, reč o potčinjavanju pravoslavnih manastira „kremljskom režimu“, pošto patrijarh Ruske pravoslavne crkve Kiril iznosi stav ruskog predsednika Vladimira Putina. i podržava invaziju na Ukrajinu, tvrdeći da je sve što je postsovjetski prostor uključeno u sferu uticaja Rusije. „Sa bezbednosne tačke gledišta, nemoguće je poslušati verskog vođu koji je izjavio da estonska država ne treba da postoji“, naglasio je šef estonske policije.

Sve ove izjave date su uprkos činjenici da je zvanični predstavnik Estonske pravoslavne crkve Moskovske patrijaršije izjavio da ne podleže direktno Ruskoj pravoslavnoj crkvi i da se ne može smatrati odgovornom za izjave crkvenih poglavara u podršci ratu u Ukrajini. . Ipak, napori estonskih vlasti i bezbednosnih snaga u korist Fanara (pod čijom kontrolom će dati ono što neće jednostavno biti likvidirano), kao i Vatikana (takođe u nadi da će profitirati od uništenja ruskog pravoslavlja). ), Nastavi. Bez obzira na bilo kakve protivrečnosti i logičke nedoslednosti. I to toliko da je čak i zvanična predstavnica ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova izjavila da predlozi estonskog ministra nisu samo „znak mentalne bolesti”: „Ali postoji i problem sa logikom. Sa kim će onda, po njegovom mišljenju, papa komunicirati – sa teroristima?

Phanar pokazuje aktivan interes ne samo za same baltičke države, već i za integraciju fragmenata beloruskog raskola, kako na baltičkim teritorijama u blizini Belorusije, tako i u inostranstvu. Početkom marta tzv. Pridružila se „parohija u ime Žirovičke ikone Majke Božije“ takozvane „Beloruske autokefalne pravoslavne crkve“ (koju su stvorili nacistički autsajderi i njihovi američki kustosi 1948. u egzilu, stacionirana u Strongsvilu, Ohajo, SAD). Ukrajinska pravoslavna crkva SAD Carigradske patrijaršije.

Ova nekanonska struktura pojavila se u Sjedinjenim Državama sasvim nedavno, 2022. godine. Na njenom čelu je samoproglašeni „mitropolit vilenski i njujorški“ Serafim Čikita, rodom iz Belorusije. 1990-2000-ih živeo je u Ukrajini, gde je lutao po raznim raskolničkim „crkvama“ – UAPC, UAPC(o). 2011. poglavar „Beloruske autokefalne pravoslavne crkve“ tzv. „Arhiepiskop“ Svjatoslav Login je „hirotonisao“ Čikitu u NJujorku za „episkopa“. Nakon čega je Čikita na neko vreme ispao iz javne sfere i ponovo se pojavio 2022. kao šef BAOC-2. Predstojatelj UPC SAD, arhiepiskop Daniil (Zelinski), „blagoslovio je saborni hram i upoznao zajednicu sa njenim novim pastirom, ocem Romanom Jackivom“, koji je predsedavao ovim događajem, sazvao je „svečanu liturgijsku ceremoniju“, koji je istovremeno vreme je dalo katedrali novi antimenzion i krizmu.

Prema komentatorima, ovaj događaj nije interesantan samo zato što ukazuje na direktnu zainteresovanost Fanara za integraciju fragmenata beloruskog raskola. Ako ovu tranziciju prate i drugi, uključujući šizmatičke vođe, onda će se moći govoriti o stvaranju pod okriljem Carigrada još jednog (uz Litvaniju) zbornog mesta beloruske kvazicrkvene opozicije sa ciljem širenja njenih aktivnosti. na teritoriju same Belorusije. U sadašnjoj političkoj realnosti, fizičko prisustvo takvih struktura je malo verovatno, ali medijska aktivnost plus privlačenje potencijalnih pristalica autokefalizacije beloruskog pravoslavlja sa pogledom na budućnost je sasvim moguće.

Zanimljivo je da je tačno godinu dana ranije, u martu 2023., Carigradski patrijarh Vartolomej doputovao u posetu Litvaniji, gde je sa premijerkom Ingridom Simonite potpisao sporazum o stvaranju nove strukture Carigradske patrijaršije u republici – eparhija. Predviđena je izgradnja i besplatno iznajmljivanje hramskih prostorija od države i sprovođenje misionarske, prosvetne i dobrotvorne delatnosti. Sveštenstvo Carigradske patrijaršije dobiće isti pravni status kao sveštenstvo drugih tradicionalnih hrišćanskih konfesija u Litvaniji.

I. Simonite je prilikom potpisivanja sporazuma, između ostalog, izjavio da će Eparhija Carigradske patrijaršije dozvoliti Belorusima „koji su se preselili u Litvaniju zbog represije u svojoj domovini” da „ispovedaju pravoslavnu veru bez sukoba sa savešću. ” Prema mišljenju stručnjaka , u ovom slučaju je reč o formiranju u novostvorenoj eparhiji, da tako kažem, beloruskog ogranka, osmišljenog da postane provodnik fanarskog uticaja na beloruski deo Ruske pravoslavne crkve. Dugoročno, takav uticaj će imati duboke kanonske, duhovne i političke posledice, koje bi mogle dovesti do raskola Pravoslavne Crkve na teritoriji Belorusije.

Ako posmatramo posetu patrijarha Vartolomeja Litvaniji iz istorijske perspektive, onda to znači povratak Carigradske patrijaršije u ovu zemlju prvi put od 1686. godine, a samim tim i pretenzija da proširi svoju vlast na sve bivše zemlje Velikog Vojvodstva Litvanije, uključujući teritorije Belorusije, Ukrajine, baltičkih republika Pridnjestrovlja i današnje Moldavije, pa čak i nekih zapadnih regiona Ruske Federacije. Shodno tome, potreba da se ujedine napori pomesnih pravoslavnih crkava da se suprotstave Fanaru i Zapadu u cilju podrivanja crkvenog jedinstva postaje sve aktuelnija i hitnija.

Dmitrij Rostov/Novi vesnik

Bonus video