Slučaj nestanka male Danke me ,na osnovu ponašanja njene majke , navodi na sumnju o njenoj učešću i dogovoru sa trgovcima decom, otmičarima i sličnim izvođačima ovih prljavih radova ali i na razmišljanje na temu urušenih vrednosti majki uopše.
Okolnosti i dosadaši izneti detalji vezani za Dankin nestanak upućuju me na temu o njenoj majci i onoga što ona jeste. I onoga što ona, zapravo, nije.
Zašto?
Ako je verovati ponuđenim informacijama majka male Danke pokazala mi je i pružila dosta razloga što nalazim opravdanje za ovo što ću reći. Njeno ponašanje nije bilo na nivou tradicionalnih i vrednosti majke duboko uvreženih u našem narodu.
U izveštajima sa lica mesta stoji. „ Ponašanje majke je veoma čudno. Za nekoga čije dete je nestalo, previše je mirna. Nikakve emocije ne pokazuje i to je ono što čudi inspektore. Treba uzeti u obzir da je majka u drugom stanju, pa i to verovatno utiče na njeno ponašanje – rekao je za Informer izvor koji je odlično upućen u istragu.“ (https://informer.rs/vesti/drustvo/890151/nestanak-danka-ilic-majka Dakle ako je to tačno onda se s parvom pitam: da li je Dankina majka u skladu sa ukazivanjem gore pomentih vekovnih vrednosti majki u pravoslavlju za koja znamo ,na kojima smo odrasli i vekovima opstali i sa kojima se ponosimo kada su majke u pitanju i njihova osećanja prema deci? Pre svega zbog toga što, ako je tačno da je „previše mrina“ onda dajem sebi za pravo da imam veoma velikog osnova da razmišljam o poprilično dobro dogovorenom i veoma jednostavnom scenariju o „partnerstvu“majke sa nekim npr.trgovcima decom ili čak poručenom otkupu deteta.
Prvi korak u tom dogovoru mogao je da bude: Da uzimanje deteta, praktično predaja deteta trgovcima, bude na mestu gde to neće biti uočljivo za prolaznike i okolinu. Odluka je očigleno doneta da to bude mesto kod te nazovi vikendice. To takođe upućuje na to da takav dogovor izbor mesta i vremena ne može da se dogovri samo na jednom viđenju. Moralo mu je prethoditi izviđanje terena.
Razlog je jednostavan. Takvo okruženje gde nema nikoga ,na usamljenom i udaljenom je mestu od naselja i ostavlja popriličan osećaj sigurnostri. Da je to gušće naseljeno okruženje majka bi imala strah da ih neko ne prepozna i otkrije, bila bi nemirina i uspaničena. Drugi je da poznaje svoje „partnere“ i da im na neki način veruje.
I to je još jedna verovatnoća da je sve rađeno po dogovoru.
Koliko verujem u taj deo scenarija toliko verujem u prisustvo bar delića osećanja na kojima je majka, možda, insistirala a to je da ne bude tu kada je budu odnosili. Ma koliko da su kod ove majke ,na osnovu onoga što znamo iz medija, odsutna osećanja vezanosti za svoje dete toliko je, verujem, prisutna tegoba ,kao kod svih majki, da ne može da gleda kako je odnose.Zauvek.
Ovo gore izneto, da majka ne bude tu kada je trgovci budu preuzumali dete diktira drugi važan korak opreza jer iz isukustva zna se da bi malo dete, u slučaju da ga neko uzima,tj.da odvaja od majke kod deteta tog uzrasta, pogotovo ako je ono u blizini majke, moglo da, svojim plačem, vrsikom i sl. dok ga ne opiju, izazove pometnju. Ta bojazan kod preuzimanja deteta naročito je opravdana u slučaju da dete uzimaju nepoznate osobe. Mogućnost da je neko od bližljih iz porodice koga dete poznaje, izvršio taj prljavi čin,takođe nije isključena, ali o tome će istraga reći poslednju reč. Za sada sve govori o profesionalnim učesnicima. U cilju ostvarenja tog uslova, dakle otklanjanja bilo kakve buke ili scene, imamo odlazak majke iz vidokruga deteta do kola ili kuće, svejedno, po vodu.
I naravno pitanje koje je još bez adekvatnog odgovora : Kakva je to majka da može tako hladnokrvno izvršiti ove monstruozne radnje?
Moguće je npr. ako je predozirana.Ili je nadoknada važnija od svega, pa i deteta!
Treći korak je kupovina vremena koja je vešto prikrivena ubedljivom pričom majke o njenom činjenju u trenutcima kada je primetila da nema deteta. Taj deo podrazumeva da ona, kao što i jeste uradila, posle navodnog traženja deteta, i u to smo svi poverovali kao prirodnu stvar, ali nije prirodno i njeno ponašanje, da, pretpostavka je, bar pola sata kasnije prijavi nestanak deteta. Upravo tih recimo pola sata dovoljno je da se obave sve neophodne radnje u cilju „maskiranja“ i presvlačenje deteta, da bi se što bezbednije udaljili od mesta zločina. U ovom slučaju to bezbedno mesto je samo prelazak preko granice, a vreme od uzimanja deteta do prijave njegovog nestanka je glavni faktor uspešnosti u ovom zločinu. Taj deo vešto je javnosti i istrazi prikazan pričom majčnog traženja deteta po okolini vikendice do zvanja policije i muža da je dete nestalo.
Ali, u dogovoru i majka i njeni partneri zaboravili su da dete od dve godine ne može sama kroz tako nesređen teren oko vikendice otići ni deset metara za tako kratko vreme „dok sam otišla da uzmem vodu“a kamoli da je traži kojekuda po šipražju. Taj propust ukazuje na to da su to tražili od majke, i da im je bilo važno da se bezbedno udalje,čitaj da kupe vreme.
Zatim se treba zapitati sledeće. Ako su to otmičari, ( a ne majčini „partneri“jer podrazumeva se da su pomenuti upoznati sa terenom) u ovom prljavom poslu kako su ti otmičari mogli tako tiho i čime otići sa mesta zločina a da majka ništa ne čuje.I ako su poznavali teren,kako su zbnaljida će o na biti tu pa da se upoznaju sa terenom?! I dalje. Kako to da tim putem nije primećeno da je prošao bilo kakav automobil? Pošto nije primećen nikakav autombil niti nepozanti ljudi znači da su otišli njima poznatim skrivenim putem.
I sledeće. Oni koji su uzeli dete, onesvestili ga uzeli u naručje otišli su u suprotnom,zapravo sigurnom pravcu izbegavajući svaku mogućnost susreta sa slučajnim prolaznicima. Znači upoznali su se terenom. Sve do mesta gde ih je čekao prevoz i put za dalje. Jedino tako ostali su neprimećeni.
Dakle, znali su da će majka biti tu! I da su otmičari, pretopostavka je da bi oteli bilo koje dete. Ali, ne. Išli su ciljano.Trebala im je devojčica, što takođe ukazuje na dogovor! Naravno za očekivati je da na graničnim prelazima mogu veoma precizno identifikovati automobili koji su sat vremena pre otmice prešli granicu. Ali, i da su to profesionalci i ako su radili bez podrške, u ovom slučaju majke, kako su mogli znati da će baš tog dana, baš na tom mestu biti majka sama sa dvoje dece, pa su mogli sve ovo isplanirati.
Neko će reći, i to se već provlači kroz medije da je izostanak panike kod majke rezultat činjenice da je ona u drugom stanju.Možda današnje pisanje Informera da se „u Hitnoj službi borskog Doma zdravlja medicinsko osoblje čudi, kako je majka Ivana mogla da saopšti da nije znala da je u drugom stanju do momenta kad je mala Danka nestala, a već je u petom mesecu trudnoće,“ukazuje na ovu majku šta ona jeste a šta nije?!
Ali to je posebna priča. Čini mi se da je kod trudnica majčinstvo kao prenategnuta žica na gitari-puca i ubija ako joj je dete ugroženo. U stomaku ili ne. Svejedno.
I ponovo i još dugo morali bi da se pitamo: Šta je ovu majku moglo toliko udaljiti od majčinske ljubavi?Šta je to bol do kraja života uziglo iznad večne ljuibavi? Da li to vreme majki koje ovaj narod ponosno nosi u svojoj tradiciji, opevava i s pravom uzdiže na pijdestal heroja ,prolazi ?
U svim tim mogućim kombinacijama jedna stvar je se zaboravlja.
Ubeđen sam da, bez obzira na to, još uvek majke u Srbiji, kad primete da im nestane dete iz vidokruga, makar i u manjoj prodavnici, ne padaju u paniku. One su kao ris. Sva moguća čula su im uključena. Zveraju, traže, trče i viči. Viču na sav glas: „ Upomoć, upomoć…gde mi je dete ?!
Zašto Dankina majka nije zvala „upomoć“.
Sigran sam da je ovo jedan od veoma čudnih i retkih primera da se kao društvo zapitamo kud to tiho ali bolno umiranje majčinske njubavi vodi? I to od dece najvećeg blaga majki! Pod prisilom ili ne svejednio. Majke po čijijm osećanjima i hrabrostima je Srbija prepoznatnjiva i ponosna, i da su u trentuku slabosti podlegle ucenama, prevarama i sl.nečasnim radnjama bi na kraju posegle za svim sredstvima priznajući svoj greh kako bi im se vratilo njihovo dete.
Čak da je Dankina ova majka žrtva kriminalaca ,bilo bi bolje nego da je jedna od onih čija su majčinska osećanja i instikti izgubljeni.
Kažem to znajući i za drugačija majčinska osećanja i želim da ih , nasuprot ovoj tragediji u kojoj baš i nisu tako dobar primer, podelim.
Davno negde devedesetih, pred krvoproliće na ovim našim prostorima, na temu majki u Srbiji i u pravosavljau, pričao sam sa, sada već odavno balgopočivšim protojerejom Srpske pravoslavne crkve, dr Žarkom Gavrilovićem, koji mi je u razgovoru posebno naglasio da je materinstvo temelj svakog društva. Majke su tada, znajući da su njihova deca nedužna,neobučena za borbu izložena bespoštednim ubistvima žestoko protestovale i tražile da im se deca vrate sa odsluženja vojnog roka,
Evo tog razgovora vođenog krajem devedesetih za „Praktičnu ženu“.
MAJKE U VIHORU RATA
O „instituciji” materinstva; odnosno o ulozi majke u životu uopšte, pa i u ratnim uslovima, razgovaramo s protojerejom Srpsk pravoslavne crkve, dr Žarkom Gavrilovićem, predsednikom Srpske pravoslavne stranke. To što je naš sagovornik predstavnik jedne religije vođa jedne stranke, ne treba da bude razlog za nerazumevanje predstavnik drugih religija i stranaka. Jer, reč je o univerzalnom poju majčinstva.
Neka nam bude dozvoljeno da ovaj tekst počnemo prisećanjem na knjigu koja je u posleratnim godinama bila jedan najvećih bestselera ondašnjeg doba. Reč o „Volokolamskom drumu” sovjetskog pisca Aleksandra Beka, knjizi koja govori o periodu bitke za Moskvu, danima kada jefašistička zver prvi put ustuknula pred zdravom snagom naroda koji je branio svoju čast i slobodu.
Mlađe generacije sigurno nisu imalepi priliku da pročitaju „Volokolamski drum a knjiga se danas može naći još samo privatnim bibliotekama zaljubljenika u pisanu reč, i možda u ponekoj antikvarnici. Ako slučajno naletite na to delo, skromo po opremi a veliko po poruci koju nosi obavezno ga kupite.
U međuvremenu, ovde će (samo posećanju) biti citiran jedan kratak deo iz „Volokalamskog druma”. Ubrzo cemo objasniti i zašto.
OSTATI ŽIV
Stoji pukovnik, iskusan vojnik koji se kalio i prekaiio na mnogim ratištima, pred strojem golobradih vojnika, mladića koji tek tteba da dožive „vatreno krštenje”. Pomalo je tmuran, zna da je pred tom „decom” velika obaveza, zadatak da se zaustavi zlo koje preti da ovlada svetom, i odstupanja nema.
-Šta je tvoj prevashodni zadatak u ovom ratu? — pita pukovnik prvog vojnika.»
-Moj zadatak je da tučem neprija Ija i da u toj borbi dam i svoj život treba — odgovara mladić spremno, ponavIja već davno naučenu lekciju.
Namrštio se pukovnik, nije zadovoljan odgovorom, pa onda isto pitanje postavlja i drugim vojnicima. Odgovori su manje više isti, a pukdvnik sve sumorniji.
-Nista ne znate — veli na kraju. Vaš prevashodni zadatak je da u ovom ratu ostanete živi! Jer samo dok ste živi možete i po sto puta tući protivnika. Majke su vas poslale u rat da branite svoju zemIju, tako reći dale meni na poverenje moja obaveza je da vas žive vratim kući…
To je taj (po sećanju ispričan) odeljak iz knjige „Volokolamski drum”, trenutak kada je iskusni oficir primio na sebe obavezu da vojnicima bude i — majka. Na-ravno, u ratnim .uslovima.
Zašto smo sve ovo ispričali?
MAJČINSTVO NA ISPITU
Bili smo svedoci, jedva da je od tada prošlo tri meseca, kada je grupa majki ušla u Saveznu skupštinu tražeći da se njihovi sinovi povuku sa područja na kome se vodi rat. Rekle su da ne žele da im deca ginu.
Otkuda taj preokret kod srpskih majki, kad je poznato da su one od uvek s ponosom ispraćale sinove u vojsku, čak podsticale nijihovu hrabrost i patriotizam do neslućenih granica? O tome razgovaramo sa dr Žarkom Gavrilovićem, protojerejem Srpske pravoslavne crkve, autorom mnogih radova i knjiga na temu majke.
Naš sagovornik sa indignacijom odbija svaku pomisao da je današnja majka manie majka od onih iz naše bliže i dalje prošlosti, ali smatra da se ponekim od njih danas politički mnogo manipuliše i da je zato “treba zaštititi. Majka jednostavno treba da bude ono što je bila od pamtiveka, kaže dr Gavrilović i onda to potkrepljuje činjenicama, naravno sagledanim iz ugla njegove vokacije:
-Majka je najdraže biće svakog čoveka. Ona je oltar na kome dete doživljava svoje najlepše trenutke i spremno ulazi u život. Hrišćanstvo je još pre dve hiljade godina uzdiglo kult majke do neslučenih razmera kroz presvetu Bogorodicu. Ona, majka Bogorodica, provodi svoj život u čednosti, pobožnosti i uzdržanju, u brizi za svojim detetom. Od tada pa do današniih dana, hrišćanstvo je posvećivalo poseonu pažnju vaspitanju majke i uopšte obrazovanju žene. Jer, od majke zavisi kakav će biti čovek. Ne kaže se uzalud: ,,Ruka koja Ijulja kolevku, jeste ruka koja vlada svetom”. Nešto slično imao je na umu i Žan-Žak Ruso kada je rekao: „Dajte mi da vaspitam prvo majke, pa ću preporoditi Francusku”. To bi trebalo i mi da primeni- mo u ovo sumorno vreme kada su potamnele stare vrednosti, kada je porušen hrišćanski moral a drugog nema. Ali prethodno treba vratiti ženi njeno dostojanstvo, pogotovo majci, i onda bi Ijudski rod mogao da se popravi.
MAJKA — PRVI UČITELj
• U davnim vremenima začela se izreka: „Kakva mati — takva kći, kakav otac — takav sin. Šta je za sve to vreme značila i šta još uvek znači majka?
-Postoji i jedna druga, možda još sadržajnija izreka, koja objašnjava sve: ,,Ne stoji kuća na zemlji, nego na ženi”. U tom smislu majka je prototip Boga koga ne vidimo. Kroz nju dete sve doživljava, ona je njegov najvažniji učitelj. Od njenog moralnog lika zavisi moralni lik cele porodice. Na žalost, žena je u većini slučajeva danas svedena gotovo na robu, ako smem tako da kažem — ponekad isključivo i na objekat za čulno uživanje. Tome su možda dosta doprineli razni emisari iz takozvanog „ženskog lobija” propovedajući nekakvu lažnu jednakost polova, ne shvatajući da ono što je Bog razdvojio, čovek ne može da spoji.
• Bez obzira da li se slažemo ili ne sa ovim što ste do sada rekli, možete li objasniti postupak majki koje su pre nekoliko meseci došle u Skupštinu sa zahtevom da se njihovi sinovi-vojnici povuku sa ratišta? Na neki način, bila je to i neočekivana manifestacija srpskih majki.
-Pitanje je kompleksno i zahteva čitavu studiju za pravi odgovor. U svakom slučaju, treba se kloniti drastičnih zaključaka. Ipak, činjenica je da su mnogi današnji roditelji iz poslednjeg rata izašli a da zapravo nisu ni imali prilike da upoznaju majčinsku Ijubav. Naravno, posle toga nisu znali da je prenesu ni na svoje potomstvo, jednostavno kupovali su Ijubav svoje dece materijalnim dobrima. U tom kontekstu, Ijubav prema otadžbini uvek se nađe u zapećku. Uvek je strašno kad majka od svog deteta pravi kukavicu a mi bar imamo primera, čak i u našem narodnom stvaralaštvu, o herojstvu srpske majke. To su temeIji na kojima izrasta zdravo tkivo svake nacije.
PORAZ SRPSKIH MAJKI.
•Ako izuzmemo usamljene slučajeve, niste me, ipak, ubedili da ono što se dešavalo u Skupštini nije bio na neki način poraz srpskih majki.
-Da, ali to je istovremeno bio i poraz sveukupnog srpskog društva, ier majke bi morale da budu njegov temelj. Tako je u svakoj zdravoj sredini, o tome sve vreme govorim. Majke su oslonac, a mi smo taj oslonac decenijama sistematski podrivali. Tako smo dobili nesigurne, pa ako hoćete i poražene žene, majke koje na pogrešan način zaklanjaju svoju decu, ne shvatajući da na taj način formiraju soj Ijudi naviknut na zaštitu koja će kad-tad prestati. Posle toga, samo po sebi, ide beznađe.
•Šta nam, dakle, valja činiti.
-Moramo se vratiti svojim utemeljnim svetinjama, a to su vera u Boga i otadžbinu, ljubav prema ljudima, patriotizam lišen svakog ličnog interesa. Da nema Sunca, ni Mesec ne bi svetleo, a materinstvo je sunce koje obasjava zemlju. Vratimo, stoga, majci njeno dostojanstvo a srpska žena je uvek pokazivala svoju plemenitost. Majke nikad neće dozvoliti da im bude podvaljeno, a o tome da svaka voli svoje dete ne treba trošiti reči…
Tako govori duhovnik dr Žarko Gavrilović, a kratko prepričavanje jednog odeljka iz knjige „Volokolamski drum” bilo je samo povod da se nešto više kaže i o ulozi vojnih stareina u svakom ratu. Majke će to razumeti.
Miša Antonić / Sedma sila
BONUS VIDEO: