Kosta se sve više prikazuje u ulozi histeričnog deteta, a ne hladnokrvnog ubice kako se inicijalno izjasnio, svakodnevno menja ponašanje, verovatno pokušavajući da izludi stručnjake koji rade sa njim.
Dečak-ubica, Kosta Kecmanović, počinio je krvavi pir 3. maja u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru kada je ubio devetoro učenika i radnika obezbeđenja ove vaspitno-obrazovne ustanove.
Kosta se nalazi na Klinici za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu od trenutka kada je kobnog 3. maja povukao obarač i uperio pištolj u svoje drugove, kao i čuvara škole Dragana Vlahovića, a kako mediji saznaju, dečak-ubica smešten je u posebno odeljenje i svakodnevno ima nove prohteve.
Stručnjaci pomno prate svaki korak dečaka, uočavaju svaku promenu ponašanja, počev od momenata gde je sam Kosta smatrao da nema više razloga da boravi u bolnici, do trenutaka gde ne pokazuje ni trunku interesovanja zašto je uopšte smešten tu, verovatno uviđa da boravak tu neće kratko trajati.
U toku je veštačenje njegovog zdravstvenog stanja i ličnosti, a masovni ubica svakodnevno maltretira zaposlene nepodnošljivim idejama.
Hteo da gleda majku kako pati!
Brojni veštaci iz oblasti psihijatrije i psihologije mukotrpno rade sa dečakom, pokušavajući da shvate motiv ovakvog jezivog napada kada je Kosta zavio u crno mnoge porodice. Prema nezvaničnim izjavama izvora bliskim istrazi, Kosta je planirao masakr kako bi naterao svoju majku, Miljanu Kecmanović, da pati.
Dodatni šok usledio je kada je dečak izrazio žaljenje što ne može lično videti majku kako pati, otkrivši da je jedini razlog za svoje zločine bio da natera majku na patnju.
Na samom početku njegovog boravka, masnovni ubica sa Vračara, nijednog momenta nije pitao za roditelje, pokazivao je samo znake ravnodušnosti, a ni trunke pokajanja za počinjena zlodela.
Masovnom ubici dosadno na Klinici
Nikome nije bilo jasno kako je moguće da Kosta ne pokazuje interesovanje za spoljni svet, iako je izlovan od trenutka hapšenja i smeštanja na Kliniku. Dečak se jedino žalio na dosadu, tražio je kompjuter i igrice kako bi prekratio vreme.
Jedini momenat kada je pokazao dozu empatije, jeste taj kada je pitao za mlađu sestru, lekari su tada ostali u šoku na njegovo pitanje koje je došlo kao grom iz vedra neba.
– Obično se žalio da mu je dosadno, međutim, nikada pre nije pitao za Vladimira, Miljanu i mlađu sestru. Zato su se lekari šokirali kada je prilikom razgovora Kosta upitao da li znaju šta radi njegova sestra – rekao je tada dobro obavešten izvor.
Ipak, pored toga, Kosta je sve vreme u donekle istom raspoloženju, nije pokazivao trunku kajanja, hladno je odgovorao na postavljena pitanja, a njegove lekare posebno je šokirala smirenost, osobina koju je dečak-ubica pokazao na dan stravične pucnjave, a i dan danas, odaje isti utisak kao prvog dana sa povremenim promenama u raspoloženju i ponašanju.
– Kada izlazim? Kakav odjek ima to što sam uradio – samo su neka od pitanja koje je ovaj dečak uputio ljudima sa Klinike pokušavajući verovatno da izludi sve oko njega zbog stravične činjenice šta je počinio, pa je odvojen od sveta tu.
Naime, kako je prošlo tek malo više od šest meseci od ove tragedije koja je potresla celu Srbiju, boravkom na ovoj Klinici, Kosta se na neki način osilio, ne mareći više za to kada će i da li će uopšte izaći na slobodu.
– Dečak ubica sebe posmatra kao normalnu osobu i o sebi govori na taj način. Istovremeno ne pokazuje kajanje zbog svirepog masovnog ubistva, ili bilo kakvu emociju prema ubijenim drugarima ili svojoj porodici, koju je takođe doveo u jezivu situaciju, posebno mlađu sestricu, ni krivu ni dužnu – rekao je izvor blizak istrazi.
Izostanak važne komponente ličnosti – superega
Stručnjaci čvrsto veruju da dečak ubica iz nekog razloga nema formiranu važnu komponentu ličnosti, takozvani superego.
Prema teoriji Sigmunda Frojda, začetnika psihoanalize, superego je etička komponenta nečije ličnosti koja dotičnoj osobi daje moralne standarde na osnovu kojih se ponaša. Superego se razvija mahom tokom prvih pet godina života deteta, kao reakcija na roditeljske kazne ili odobravanja. Dete pritom upija moralne standarde svojih roditelja, tradicije porodice i društva u kojem odrasta i u njemu se formira superego, kojim kontroliše agresiju i druge društveno nepoželjne impulse.
Kada dete ima pravilno razvijen superego, ono oseća krivicu ili anksioznost prilikom kršenja etičkih standarda postavljenih od svog superega i ima potrebu da se iskupi za učinjene greške. Kod dečaka ubice ništa od toga ne postoji. Ne oseća krivicu i, štaviše, željno iščekuje trenutak kada će biti pušten sa klinike, a umislio je da to treba da se dogodi svakog trenutka. Ne dobija ni sedative jer je potpuno smiren. Nisu mu potrebni!
S druge strane, u poslednje vreme dečak povremeno burno reaguje na male, gotovo beznačajne povode ili čak i bez povoda, izražavajući nervozu kako rečima tako i pokretima.
Njegova pitanja i zahtevi često su usmereni isključivo ka njemu i njegovom komforu, bez ikakvog interesa za ljude iz spoljnog sveta.
Kosta se sve više prikazuje u ulozi histeričnog deteta, a ne hladnokrvnog ubice kako se inicijalno izjasnio. Kako smo ranije pisali, dečak se nakon susreta sa majkom potpuno promenio.
Ova dramatična promena u ponašanju dečaka povezana je dakle sa susretom sa majkom, nakon čega je Kosta doživeo potpunu transformaciju.
Stručnjaci i istražitelji sada intenzivno prate ove nove elemente u ponašanju dečaka kako bi razumeli dinamiku njegove psihe i pravilno pristupili daljem lečenju i proceni odgovornosti za strašan zločin koji je počinio.
Kosta se malo seća malo ne seća krvoprolića
Nakon prvobitnog priznanja policajcima, gde je nazvao sebe psihopatom, Kosta je, po premeštanju u psihijatrijsku bolnicu, počeo tvrditi da se ničega ne seća. Izvor iz istrage otkriva da su u Kostinom telefonu pronađene slike pištolja kojim je izvršio masakr.
Dodatno, istražitelji su utvrdili da je Kosta pre masovnog ubistva pretraživao na internetu kako napraviti Molotovljeve koktele, kao i do kog uzrasta se ne može krivično odgovarati.
Ovo konfuzno stanje dečak-ubice dodatno komplikuje već kompleksan slučaj, postavljajući mnoga pitanja na koja još uvek nema konkretnog odgovora.
Stručnjaci se trude razumeti ovu dinamiku kako bi adekvatno pristupili lečenju i procenili Kostinu odgovornost za zločin koji je potresao društvo.
Podsetimo, dečak (13) ušao je u Osnovnu školu „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru, koju je pohađao, i ubio devet đaka i pripadnika obezbeđenja, pri čemu je ranio još petoro dece i nastavnicu istorije.
Kako je utvrđeno istragom, dečak je 3. maja uzeo dva očeva pištolja iz sefa, za koji je znao šifru, i napravio je četiri Molotovljeva koktela, što je sve stavio u ranac i krenuo u krvavi pir.
Tačno u 8.40, Kosta je na ulazu u školu ubio pripadnika obezbeđenja Dragana Vlahovića i još tri devojčice koje su se zatekle u blizini.
Potom je u hodniku zamenio okvir s municijom u pištolju i ušao u učionicu u prizemlju, gde je Kostino odeljenje 7/2 imalo čas istorije. Tamo je najpre ranio u ruku i stomak nastavnicu Tatjanu Stevanović, pa se okrenuo i zapucao ka deci, likvidiravši njih šestoro i još petoro je ranio.
U to vreme, tačno u 8.42, policiju je pozvala zamenica direktora škole i prijavila da se u zgradi čuje pucnjava. U međuvremenu, Kosta je izašao iz učionice, pa je kod stepeništa odbacio još jedan prazan okvir municije, a onda je i sam pozvao policiju.
Tokom masakra, koji je trajao oko 120 sekundi, ispalio je ukupno 57 metaka, od kojih je većina pogodila žrtve, što govori o tome koliko je bio uvežban u rukovanju oružjem.
Informer
BONUS VIDEO