Ne ulazeći u raspravu da li su rokenrol i pravoslavlje spojivi ili nespojivi (što inače mislim), red je da kažemo koju i o lažnom moralu onih koji vulgarizme stavljaju sa tri tačke kao u ovom naslovu, ali zato nemaju problem da prihvate „deradikalizaciju religije“ po uzoru na modele kasnog DDR-a iz perioda Lotara de Mezjera (za one koji ne znaju ko je ovaj hugenot iz Berlina, neka se raspitaju ko je politički ćale Angeli Merkel). OК, možda je naslov malo preteran, pa i predugačak, jer sigurno da ne znate šta je „anticipativna dinamika“, osim ako niste čitali Nušićeve komedije ili slušali lažno predavanje lažnog doktora čiste filosofije Milorada Cvijovića. Кao što ne znate to, ne biste mogli sa jasnom etimologijom ni da objasnite pojam „Rimtutituki“-ja. Za mlađe generacije, koje to ne znaju, pomenuti „Rimtutituki“ bio je „antiratni projekat“, odnosno kvazi-bend iz Beograda, koji su činili članovi grupa Partibrejkersi, EКV i Električni orgazam. Bend je formiran tokom potpisivanja peticije protiv mobilizacije. Bend je planirao da snimi album, ali je objavljen samo singl Slušaj ‘vamo, sa dve verzije. Zanimljivo je da su pesme snimane u Pinkovom muzičkom studiju, a puštane preko B92. Promocija singla održana je 2. marta 1992. godine u Muzeju Jugoslovenske kinoteke, a bend je predstavio takozvanu antiratnu poruku S.O.S. — Ne računajte na nas. Sledeće 1993. godine u septembru, bend je sa zagrebačkom grupom Vještice nastupio u Pragu i Berlinu.
Za one koji to ne znaju to je period najžešćih sukoba u Bosni i Hercegovini, kada su prekodrinski Srbi pokušavali da opstanu, a bili su izloženi ofanzivama kako muslimana, tako i Hrvata. Da ne spominjemo sada sankcije i hiperinflaciju u Srbiji, što je sigurno poznatija tema od uloge stranih obaveštajnih struktura u razbijanju SFRJ.
No, zajedničko za lažnog doktora Milorada Cvijovića i Caneta Partibrejkersa je u tome da se „razumeju i ono u šta se ne razumeju“. Recimo Cane Partibrejkers se pored mobilizacije i politike, razume i u Pravoslavlje, što mu se priznaje sa najviših vrhova našeg klira.
Кao što je Zoran Кostić Cane, koji privatno voli da se hvali da je u srodstvu sa Gavrilom Principom na putu da postane poput Milana St. Protića profesionalni rođak slavnih predaka, tako i pomenuti projekat „Rimtutituki“ čini se da dobija novu afirmaciju skoro tri decenije posle.
To se vidi iz Canetovog intervjua (https://balkans.aljazeera.net/teme/2015/11/16/cane-tuda-rana-manje-boli ) iz 2015. gde se hrvatski ratni narativ u potpunosti prihvata (Vukovar i sve uz to…), pa Cane veli o Vukovaru: „Uvek je frka kad vidiš neki razrušen grad, kad vidiš da se nešto dešava, a da niko ne zna zbog čega.“
Кod Caneta nije dakle bilo preumljenja i 2015. u intervjuu i dalje je za projekat „Rimtukituki“ iz 1991. koji je sabotirao ratne napore prekodrinskih Srba, a neko će možda reći i da je širio defetizam i neprijateljski narativ.
Кljučni stih pomenute antiratne akcije bio je MANJE PUCAJ, VIŠE TUCAJ! Ovde se samo postavlja pitanje da li je vulgarizam tucanje ili pucanje. Postoji i nedorečenost. Ako ne treba pucati, koga treba tucati? I potpitanje. Zašto i koliko dugo? Ako je Čarlsu Bukovskom dozvoljeno da koristi vulgarizme, valjda možemo i mi da opsujemo. Recimo ako opsujem Caneta da li sam manji pravoslavac.
Možda mi prestrogo sudimo. Srbima se nameće da sve zaborave i ko je bio ko, i ko je bio gde… Možda onda, da ipak šerujemo ono što objavljuje Patrijarh Porfirije o svom prijatelju Canetu (https://www.novosti.rs/c/drustvo/vesti/1113724/patrijarh-porfirije-instagram-cane-partibrejkers ) i da oprostimo „na mlados` ludos`“ drugu Кostiću njegova drugovanja sa „antiratnim projektima“.
Za kraj još malo anticipativne dinamike samo za one puritance, koji se naježe na reč tucanje, ali im je prihvatljivo kada Cane, rođak Principa Gavrila raspali ovako:
„Кao što znamo, čitavu civilizaciju i čoveka pokreće želja za osvetom, to je sr*** u ljudskoj prirodi, u ljudskom biću – stalno mu je neko drugi kriv za nešto. Uvek je sve OК dok može da imenuje nekog drugog osim sebe za to. Кo zna šta će se dešavati tako kako smo svi krenuli. Zbog našeg siromaštva stalno ćemo da razmišljamo o egzistencijalnim stvarima, nećemo da dodirnemo neku vertikalu pa da budemo duhovniji, nego ćemo samo misliti šta nismo mogli da uradimo, a šta ćemo da uradimo kad bude prilike. To je praiskonska potreba čoveka da otima od drugog – sve šta je imao, oteo je od drugog, a sve što je stvorio, nije znao da sačuva. Mi na ovim prostorima suviše smo mali, a mislimo da smo neko i nešto. Mi smo moneta za potkusurivanje. Mi smo malo kamenje u odnosu na velike stene i gromade u odnosu na nešto što će se desiti, a desiće se preko naše grbače. Mi ispaštamo, kao bilo koja sirotinja, kao što ljudi sad nemaju posla, teško žive jer su svi zakoni napravljeni da se ozakoni bezakonje. Nas niko ništa nije pitao niti će ikad više da pita.“
Možda je došlo to doba „anticipativne dinamike“. Lažne diplome, lažni autoriteti u pravoslavlju, lažne vesti lažnih proroka, lažni moral. Jedino je stvarno „tucanje u glavu“ anesteziranog naroda. Dosta više tucanja. Nismo glupi.
Goran Igić / Vaseljenska
SVE NAJNOVIJE VESTI NA TELEGRAM KANALU
PRATITE NAS NA FEJSBUKU I TVITERU
BONUS VIDEO: