Bogatstvo narodne književnosti je nepregledno! Često su pripovedači bili direktni u svojim porukama, a još češće su se koristili stilskim figurama, i ne znajući da to čine, pa poruku prenosili kroz dublju analizu.
A ima i takvih dela gde vam se čini da je poruka pripovedača, pisca jasna da od šoka i ne tražite nikakav smisao. Baš takva je malo poznata pripovetka „Careva kćer ovca“. Kroz direktan incestiozni odnos oca prema ćerki posle prvog šoka, osetićemo samo gađenje. Nije to delo u pisano u stilu „Crven bana“, niti romana Markiz de Sada, već prava narodna pripovetka. Onog tipa gde ima početak, radnja i većini slučajeva srećan kraj, a ako ne srećan a ono bar pravedan.
Predlažemo da prvo poslušate pripovetku ili pročitate, a onda pročitate i analizu Gorana Igića, profesora srpskog jezika i književnosti, datu nakon slušanja. Posle toga, možda budete i drugačije posmatrali…
„Radenković (mlađi) bi verovatno u ovoj priči otkrio narodnu mudrost. Incestom se čovek premeće u životinju. U ovom slučaju careva kći postaje ovca. Gubi se lik čovečji, a i lik božiji. Naravno, to je jedno od tumačenja. U principu kao opomena kroz alegoriju. Mada incest jeste bio prisutan u pogotovo zabačenim krajevima. Кao i sodomija sa životinjama. Sodomija je bila usko povezana sa agresivnim ponašanjem i najčešće su u pitanju bili prezaštićeni mamini sinovi. Posledice sodomije su u psihološkom smislu bile šizofrenije različitog stepena. U tom smislu bolje je sto puta „prirodno sagrešiti“ sa suprotnim polom, nego ići u eksperimentisanje sa istim polom ili sa životinjama. Zato i postoje pojmovi prirodni i protivprirodni blud. Analni seks je recimo u islamu bio uvek zabranjen iz zdravstvenih razloga, iako su Turci obožavali seks sa dečacima. U narodnim predanjima arijevskih naroda najčešći greh bio je obljuba u toku nekog afekta. Tojest nije se smatralo prevelikim grehom „slučajno sagrešiti“, pogotovo kad je reč o muškima. Ostajanje u grehu preljube se tretiralo kao greh. To imaš i u današnjoj etnopsihologiji. Mada sad je sve više aseksualnosti usled ritma života, pa se i seks doživljava kao nešto posebno. Verujem da su naši preci u celini gledano imali više polnih odnosa od naše generacije. Mi živimo u zoni komfora, pa nam to i nije neophodno. Govorim o kilavoj većini naravno. Mada i dalje smo zdraviji seksualno od recimo degenerika sa Zapada.
Štap koji je negde u ćošku i na kome piše „ne dotiči me“ po Normanu Braunu bi verovatno bio tumačen kao očev falus. Tojest ona postaje ovca kad dodirne očev falus. I tad on gubi ćerku zauvek. I dobija skota, tojest ovcu. Кoju je on napravio. Interesantno je i uloga majke u tome… Može se puno toga tumačiti. Ovo je na prvu loptu.
Štap je krvav naravno. Čime se aludira jasno je na šta.
A ona je prvo htela da se ubije, da bi potom „pronašla“ štap i uzevši ga u ruke „promenila se“.
Inače, simbolika prstena je ta da žena želi i posle smrti da ga drži u svom svetu. U ovom slučaju prsten je simbol okova bivšeg braka koji se nastavlja i posle njene smrti.“
Šta mislite sada?
Novi Vesnik
Krvavi štap bi se možda pre mogao dovesti u vezu sa uštapom, mesecom, mesečevim menama i mesečnim ciklusom. :-/