Iako se društvo u velikoj meri raspada i degeneriše, iako patološke pojave bujaju i dobijaju na snazi i učestalosti, iako se moralni i kulturni raspad društva podstiče sa raznih strana, u Srbiji kao da postoji zavera ćutanja. Godinama već ćute i oni koji to nikako ne bi smeli. Teško je poverovati da Srpska pravoslavna crkva ne vidi strašne društvene anomalije, ali se čini i da joj ne smetaju previše. Tako bar proističe iz (ne)istupanja najviših crkvenih velikodostojnika, kao i iz rutiniranih poslanica koje se šalju u etar povodom najvećih hrišćanskih praznika.
SPC je odvojena od države, ali nije odvojena od društva. Carstvo Hristovo nije od ovoga sveta, ali Crkva živi u ovom svet i brine o dušama ovde, a ne tamo. Crkva se ne može i ne sme baviti politikom, ali bi se morala glasno i nedvosmisleno izjašnjavati o pojavama koje ugrožavaju duhovni i kulturni prostor.
Može biti da je ćutanje crkve odraz mudrosti, vekovnog iskustva i drugačijeg poimanja vremena i istorije. Može biti da Crkva vidi dalje i bolje no što vide drugi. Može biti … A može biti i da je ovde reč o obliku eskapizma i oportunog nezameranja državi i različitim centrima moći.
Crkva najčešće ignoriše masovne pojave socijalne patologije, a svoju oštrinu povremeno pokazuje kritikujući benignije pojave poput pihtijada ili kobasicijada u vremenima posta. Koliko god ove manifestacije bile neukusne i neprimerene, mnogo je opasnijih fenomena o kojima Crkva propušta da se oglasi.
U društvu u kome se umire od gladi i nemaštine, u kome očajnici skaču sa krovova i mostova, u kome se na televizijama sa nacionalnom frekvencijom promovišu prostitutke, ološ i polusvet, u društvu u kome se sistematski uništavaju i porodica i škola i u kome đaci mogu tući profesore, pihtijada je trivijalan problem. Tamo gde je veliki deo političke, pa i kulturne elite ogrezao u bahatosti i primitivizmu, a gde najbolji samo čekaju priliku da pobegnu iz zemlje, kobasicijadama se može progledati kroz prste.
Poslednji gaf nesretnog sveštenika koji je došao u „Parove“, samo je simbol dublje dezorijentacije koja vlada u Crkvi. Koliko god se sablažnjavali nad ovakvim činom, ne sme se zaboraviti mnogo veći propust Crkve koji je prošao potpuno nezapaženo.
Na čelu saveta Republičke radiodifuzne agencije (koja je preimenovana u Regulatorno telo za elektronske medije), godinama je sedeo episkop SPC dajući svojim prisustvom legitimitet vulgarizaciji i uništavanju medijskog prostora. Već pomenuti i mnogokritikovani sveštenik je samo ušao u isti prostor koji je SPC već posredno legitimizovala.
Srbija nema ni dugu kulturnu tradiciju, a nema ni izgrađenu socijalnu ili institucionalnu strukturu koja bi se mogla odupreti entropiji društva. U takvom ambijentu, gde je Crkva jedna od retkih institucija dugog trajanja, ona „ne može gledati svoja posla“ kako bi to mogla u nekim sretnijim društvima.
Čega se to Crkva plaši? Da li je najveći strah da joj država ne uvede porez i malo pročešlja finansijske knjige? Da li se Crkva plaši da će bilo kakav društveni aktivizam dovesti do žestokih napada na crkvu i do iznošenja na videlo novog „prljavog veša“? Da li će se nevladine organizacije, nastale juče, ostrviti na crkvu tražeći da Crkva ćuti, a da oni govore i arbitriraju?
Postoje trenuci u istoriji naroda kada Crkva, ako želi da opstane kao relevantna institucija, mora sa „krovova objavljivati“ užas koji vidi oko sebe, bez obzira na rizike.
Uticaj crkve neće biti oslabljen napadima koji dolaze iz agresivnog dela civilnog sektora koji bi voleo da Crkva nestane, ili da se bar sakrije u mišju rupu. Crkvu neće marginalizovati čak ni povremene skandalozne afere na koje Crkva (takođe skandalozno) propušta da reaguje. Crkvu može marginalizovati samo ona sama, svojom pasivnošću i kompromiserstvom po principu ne diramo mi vas, ne dirajte ni vi nas. Ovo što je već godinama na sceni nije vizantijska simfonija države i crkve. Ovo je truli kompromis crkve i vlasti i na štetu je i jednih i drugih, a ponajviše Srbije.
Ovo pišem u vremenu kada je Narodni muzej već 14 godina zatvoren, kada je godinama zatvoren Muzej savremene umetnosti i kada je Kolarčeva zadužbina na ivici opstanka. Srećom „Parovi“ su u punom pogonu. Ćutanje u Srbiji je zaglušujuće.
Nebojša Katić Fejsbuk
SVE NAJNOVIJE VESTI NA TELEGRAM KANALU
PRATITE NAS NA FEJSBUKU I TVITERU
BONUS VIDEO:
"Evropo, zašto nisi zainteresovana za svoj litijum", pitao je prekjuče poslanike Evropskog parlamenta Ivan Vilibor Sinčić, hrvatski političar koji je [Opširnije...]
Nemili izazov je devojčica izvodila na kružnom putu kod Čačka. Novi izazovi na društvenim mrežama dovode decu u opasnost. Ono [Opširnije...]
Ovo je članak o Goranu Markoviću. Korporativni mediji fetišizuju trendi umetnike. Pogledajte samo kako nam glumci i pevači objašnjavaju svet [Opširnije...]
Ministarstvo odbrane poziva sve zainteresovane kandidate za dobrovoljno služenje vojnog roka pod oružjem u 2022. godini da podnesu svoje prijave. [Opširnije...]
Marinika Tepić i Dragan Đilas ne prezaju kada je u ppitanju njihova želja da se obraćunaju sa onima koji su [Opširnije...]
[…] i 2024., a proces četvorici hrvatskih pilota optuženih za ratni zločin, koji je na Višem sudu u Beogradu trebao krenuti još krajem 2022., nije se makao s mrtve tačke. Sud u Srbiji cijelu je 2023. […]