Veliki broj domaćih analitičara je prvi poražavajući korak patrijarha Porfirija, odnosno davanje autonomije MPC u okviru SPC, naivno tumačio kao tačku koja će stati na kraj raskola između SPC i komunističke tvorevine u vidu MPC.
Međutim, teško je poverovati da ljudi koji su se do sada pokazali kao izuzetni poznavaoci prilika i u SPC, politike u Srbiji, ali i geopolitičkih dešavanja širom sveta, sada budu iznenađeni „snegom u decembru“.
Prvi koji se istakao u odobravanju ovog čina, još dok je bila reč samo o autonomiji unutar SPC bio je profesor pravnog fakulteta u Кragujevcu Zoran Čvorović.
„Najpre se mora pozdraviti odluka Svetog Sinoda ‘Makedonske pravoslavne crkve (MPC)’ da prihvati autonomiju u okviru SPC, koja joj je data aktom Svetoga arhijerejskog sabora SPC još daleke 1959. godine“, rekao je tada Čvorović, a ostavilo je odjeka među čitavom srpskom javnošću.
Njagova izjava je posebno interesantna jer je upravo Zoran Čvorović jedan od prvih koji su 2010-11-te stali uz vladiku Artemija dok je SPC tada na čelu sa patrijarhom Irinejom proterala čitavu eparhiju raško prizrensku sa Кosova i Metohije. Takođe i zato što je Čvorović istoričar koji vrlo dobro zna prilike koje su dovele do stvaranja MPC.
Doduše, Čvorović je svoje simpatije prema vladici Artemiju i eparhiji Raško- prizrenskoj u egzilu i platio, kako neki navode, odsustvom sa pravnog fakulteta u Кragujevcu gde danas predaje.
Da li je u pitanju naivnost ili nešto drugo, Čvorović je međutim čvrsto stao uz odluku srpskog patrijarha da se MPC dodeli autonomija u okviru SPC. Čak i kada je iznenada, kao što je to bio slučaj sa dodelom autonomije, MPC dobila i autokefaliju, veoma simvolično baš na praznik Svetog Ćirila i Metodija, Čvorović je pokušao da smiri strasti uzburkane javnosti i dodao da „ništa nije gotovo dok se SPC ne izda tomos“.
Da Čvorović nije baš tako naivan govori u prilog i to da se opravdanje za izdavanje tomosa, maltene kod većine analitičara svodi na isto – preduhitrili smo Carigradskog patrijarha.
„U tom procesu Sabor SPC je doneo dve odluke: o autonomnom statusu i vrlo brzo o autokefalnosti MPC. Da bi potvrdila u punom kapacitetu svoju kanonsku ulogu majke-crkve, SPC treba da izda tomos o autokefalnosti. Međutim, arhiepiskop MPC Stefan je izjavio da će na Svetu Trojicu dobiti nekakav akt od Carigradske patrijaršije, koju je u prisustvu srpskog patrijarha protivkanonski označio kao majku-crkvu. Izdavanje bilo kakvog akta MPC od strane carigradskog patrijarha, a pre izdavanja tomosa o autokefalnosti od strane SPC, bila bi još jedna u nizu manifestacija istočnog papizma i degradacija punoće vlasti Srpske autokefalne crkve. Stoga bi takav akt morao od strane SPC da bude javno oglašen ništavim – smatra prof. dr Čvorović.
U pravdanju odluke SPC , osim Čvorovića koga je javnost smatrala slobodnim glasnogovornikom koji zna, i što je najvažnije sme da kaže šta misli, stoji i čitava plejada Vučićevih analitičara.
Pa tako je tu naravno i Branko Radun, Željko Injac i čitava vidovdanska ekipa koja igra kako Vučić i koviljska klapa sviraju.
On je na svom tviter nalogu tada napisao:
„Bolje je što smo u priznavanju autokefalnosti raskolničke MPC preduhitrili Vaseljensku patrijaršiju, jer time stičemo prednost u održavanju dobrih i bliskih odnosa sa Skopljem.“
Ali kako da ne! Zemlja u kojoj su Srbi svedeni na statističku grešku, koja budućnost vidi u Velikoj Albaniji i zemlja koja je apsolutno neprijateljski okrenuta i ka SPC i ka Srbiji što je pokazala priznanjem jednostrano proglašenog Кosova, a ni danas se nije baš solidarno pokazala stavši uz Crnu Goru i Bugarsku i zabranivši prelet preko svoje teritorije Sergeju Lavrovu, osim ukoliko baš to nije diplomatski ustupak samom Vučiću.
Dobro primećuje jedan čitalac Radunovog komentara da je ekvavilent njegove analize u stavu da je bolje da i mi što pre priznamo nezavisno Кosovo, pre nego što to urade Vatikan i Španija jer ćemo tako imati bolje diplomatske odnose sa separatistima iz Prištine.
Nije li ovo klasično ispiranje mozga?
Ne treba zaboraviti ni istoričara Aleksandra Rakovića, koji je u sve upleo i rusku pravoslavnu crkvu, i to na način kao da se SPC dogovorila sa RPC pa tek onda donela ovu odluku.
Valjda jer samo spominjanje nečega što nosi prefiks „rus“ u javnosti treba da stekne dojam još većeg autoriteta, važnosti i nepogrešivosti.
„Oko donošenja ove istorijske odluke, imala konsultacije sa Ruskom pravoslavnom crkvom i drugim autokefalnim Pravoslavnim crkvama, koje su čestitale srpskom patrijarhu Porfiriju i stavile mu do znanja da ih raduje odluka Srpske pravoslavne crkve o priznavanju autokefalnog statusa za Makedonsku pravoslavnu crkvu“, navodi Raković i tako priznaje da je SPC išla po belom svetu i razmatrala šta da radi, dok je od sopstvenog naroda krila tako bitne odluke jer se „plašila sabotaže!“
Osim srpskog naroda koga još uvek ne iznenađuje „sneg u decembru“, koji ne guta sve što mu režimski analitičari plasiraju bez obzira što u javnosti sebe pokušavaju da predstave kao nezavisne, nikome drugom ova odluka SPC ne može da zasmeta, naprotiv.
Juče je na Sputnjiku, ruskom mediju koji podržava politiku Srbije zahvaljujući poltronskom uredništvu ali i delom jer je politika Rusije takva da se ne meša previše u unutarnju politiku ijedne zemlje dokle god ima koliko toliko prijateljske veze sa vladajućim režimom, a to pravilo je danas posebno na važnosti.
Juče je dakle na Sputnjiku objavljen članak Dušana Prorokovića, još jednog nazovi nezavisnog analitičara, koji je majstorski opravdao poklanjanje srpskih svetinja Šiptarima u BJRM.
Njagov članak naime seže malo dublje, on pojašnjava probleme sa kojima se SPC suočavala povodom MPC, donekle upućuje i kritike patrijarhu Porfiriju, ali sasvim umerene,(verovatno po dogovoru) i onda kako članak teče, pomislićete: konačno neko…Ali ne leži vraže. Doslovno po istom principu pomenutog trojca Čvorović, Radun i Raković i Proroković u svega par rečenica objasni da je zbog gore navedenih problema, davanje tomosa MPC od strane SPC ne samo dobar potez, već sjajan diplomatski potez našeg patrijarha.
Suma sumarum njihovih analiza izlazi da je naš patrijarh davanjem tomosa MPC i poklanjanjem svih svetinja SPC, koje nisu njegovo lično vlasništvo, ispao ne samo dobar pastir već i veoma lukav diplomata. Sa druge strane imamo RPC koja nije tako žurila da preduhitri Vaseljensku patrijaršiju pa da pokloni Ukrajini sve svetinje, iako je prema nedavnim podacima UPC otela od RPC preko 50 crkava. Možda ruski patrijarh Кiril i nije tako dobar diplomata, jer eto, da je požurio kao naš, sada u rukama Ukrajine ne bi bilo samo 50 ruskih crkava već čitava imovina Ruske pravoslavne crkve.
Ali kako navodi Proroković u svom autorskom članku, imajući u vidu kompleksnost političkih igara SPC nije imala drugog izbora već:
„Ovakvim korakom SPC je osujetila mnoge planove, vratila neke stvari političkog karaktera unazad i ostavila mogućnost da se brojni sporovi u pravoslavnom svetu u nekoj dalekoj budućnosti rešavaju dijalogom i dogovorom. Jer, danas nema ni dijaloga ni dogovora.
Po geopolitičkim i realpolitičkim linijama, pravoslavni svet je duboko podeljen. Carigrad i Moskva su u teškom sporu kojem se ne vidi kraj. I kraja neće biti sve dok iza Carigrada stoje moćni saveznici sa svojim geopolitičkim i realopolitičkim interesima.“
Istina je da su Carigrad i Moskva u teškom sporu i da će kraj najverovatnije biti još jedan veliki raskol, a kako je SPC preduhitrila Carigrad, iliti prostim jezikom učinila ono što se od nje tražilo, na čijoj će onda strani biti SPC kada dođe do tog drugog velikog raskola?!
Treba imati u vidu da su odluke ruske pravoslavne crkve i pojedini potezi poput ovog blagonaklonog pogleda na davanje tomosa MPC vrlo slični ruskoj spoljnjoj politici u odnosu na prijateljske zemlje i vladajući režim, odnosno da RPC mora da proguta pojedine poteze sestrinskih crkava koje inače ne bi, radi dobrih diplomatskih odnosa.
On ovde ostavlja nadu za rešavanje nekih pitanja u budućnosti. I bilo bi moguće rešavanje tih pitanja da je situacija sa raskolničkom Makedonskom crkvom ostala u statusu „D“, ovako tomos je predat i sledeće što možemo da rešavamo jeste pitanje ostalih još kompleksinijih pitanja a u vezi sa SPC, nego što je to bio slučaj u BJRM. Šta sada sprečava Crnu Goru, Hrvatsku, pa i Bosnu i Hercegovinu da zatraže autokefaliju i zašto da je ne dobiju?
Jer kako kaže Proroković „odluke o statusu pomesnih crkava uvek su se ticale i politike“, a izvesno je da su nam u odnosu na Skoplje od veće važnosti diplomatski odnosi sa Zagrebom, Sarajevom i Crnom Gorom.
Možda, ali to možda je vrlo klimavo, da autori ovih patrijaršijskih pamfleta u kojima se po difoltu svaka katastrofa režima, a sada i crkvenog, navodi kao uspeh, nisu ni svesni odgovornosti koju imaju pred srpskim narodom kao glasnogovornici kojima se veruje, a koji su ne samo doveli čitavu javnost u zabludu već i saučestvuju u odlukama koje će promeniti čitav politički tok i SPC i Srbije!
Jer upravo ono što navode da je SPC sprečila, odnosno početak procesa svođenja SPC na Crkvu Srbije i potražnja autokefalnosti u svim ostalim bivšim jugoslovenskim republikama, upravo se desilo!
A koliko je carigradski patrijarh ljut što ga je SPC prestigla u „postavljanju boljih diplomatskih odnosa sa Skopljem nego što će ih imati Carigrad, govori u prilog i to što je ovaj čin nazvao istorijskim trenutkom:
„Ovo nas ispunjava zadovoljstvom. To je istorijski trenutak. Raskol koji je trajao oko šest decenija, na inicijativu Vaseljenske patrijaršije, okončan je, otklonjen je i ulazimo u novi period”, rekao je patrijarh Vartolomej za grčku televiziju ERT.
Vesna Veizović / Vaseljenska
SVE NAJNOVIJE VESTI NA TELEGRAM KANALU
PRATITE NAS NA FEJSBUKU I TVITERU
BONUS VIDEO: