Rasna higijena i eugenička istraživanja doktora Jozefa Mengelea: Anđeo smrti u belom mantilu

Mengele je, kako se tvrdi, bio jedan od najtalentovanijih nemačkih studenata medicine, ljubimac svih profesora na minhenskom i frankfurtskom univerzitetu, gde je u 25. godini života postao doktor nauka s tezom: „Rascep usne, gornje vilice i nepca“. I pored kasnije najgore moguće reputacije njenog autora, sve do kraja šezdesetih godina u celom svetu Mengeleov doktorski rad važio je kao standardna referenca na temu urođenih anomalija lica. Kako je moguće da takav čovek postane zločinac i paradigma monstruoznog spoja neetičnosti i stručnosti? Očigledno je da se talenat – pa i onaj za medicinska istraživanja – i patologija duha ne isključuju međusobno. Primera ima bezbroj, i u savremenom svetu!

U nalogu za hapšenje izdatom 1958. godine u Zapadnoj Nemačkoj na pritisak Simona Vizentala i Hermana Langbejna koji su otkrili da je Mengele preživeo rat i utekao u Argentinu, on je opisan kao „umetnik bestijalnog eksperimentisanja na ljudima“ i „prijatelj smrti“. Raspisana je poternica i ponuđena nagrada od milion maraka za njegovo hvatanje. Nagrada nije uručena jer doktor Mengele nikada nije bio identifikovan, bar ne na javnim mestima, a kamoli uhvaćen. Nikada mu nije suđeno.

Preživeli zatočenici su svojevremeno u nedeljniku Špigl Mengelea opisivali kao izuzetno uljudnog i srdačnog čoveka koji se odlikovao ličnom urednošću, s belim rukavicama, čistoćom i mirisom uvek istog parfema, koji se belim „opelom“ vozio kroz logor u kome je u svakom trenutku bilo najmanje 150 hiljada Jevreja, Roma, zarobljenih crvenoarmejaca i drugih zatočenika.

Šta je uopšte tražio lekar tako visokog ranga na mestu koje je koštalo života toliko ljudi, žena i dece?

Jozef Mengele se učlanio u nacističku partiju 1937. godine, a sledeće godine se priključio SS-u. Odmah po izbijanju rata sa ondašnjim Sovjetskim Savezom kao sanitetski oficir otišao je na Istočni front, sredinom 1942. teško je ranjen u akciji kod Rostova na Donu, vraćen s fronta i početkom 1943. godine poslat u Aušvic.

Postoji podatak da Mengele je isprva bio zgranut onim što je u logoru video i da je odbijao da popunjava umrlice nasilno umrlih zatočenika. Potom je kažnjavao kapoe koji su zlostavljali i tukli Jevreje. Zbog toga je pozvan na raport u Berlin gde je, po svoj prilici, vraćen na pravi kurs. Šta se u Aušvicu događalo po Mengeleovom povratku iz Berlina? Događale su se tortura i eksperimentalna medicina na živim ljudima.

Po završetku rata, nije se znalo šta se s njim desilo, ali pretpostavljalo se da je kao i mnoštvo esesovaca pobegao u Argentinu u kojoj je Nemačka uživala veliki ugled. Sve lične zabeleške o laboratorijskom radu u Aušvicu, za koje se pretpostavljalo da je poneo sa sobom, nestale su bez traga.

Eksperimenti sa ljudima

U biografiji Mengelea iz pera Urliha Felklajna pod nazivim Lekar od Aušvica (Josef Mengele: Der Arzt von Auschwitz) Mengele je proglašen pseudonaučnikom i čovekom koga je zahvatilo ludilo logora za uništavanje ljudi. Teške osude ne moraju uvek biti potpuno istinite, niti same po sebi pogađati suštinu istraživanja doktora Mengelea.

Zbog potrebe razrešavanja nedoumica oko Mengelea, punih pet godina radila je nemačka komisija istoričara koja je, pored ostalog, pročešljala arhive Društva „Maks Plank“ u Berlinu.

Naime, organizacija koja je prethodila Društvu „Maks Plank“ zvala se Društvo za unapređenje nauke „Kajzer Vilhelm“ (KWG, Kaiser-Wilhelm-Gesellschaft zur Förderung der Wissenschaften). Ono je osnovano 1911. i iz svojih redova dalo je ni manje ni više nego 20 nobelovaca, da bi 1946. godine bilo ukinuto, odnosno preimenovano u Društvo „Maks Plank“.

Komisija je utvrdila da je Društvo „Kajzer Vilhelm“ za vreme rata bilo povezano sa Aušvicom. „Krvavim putem“, dugačkim 500 kilometara, prenošeni su iz Aušvica u Berlin laboratorijski obrađeni ljudski organi i tkiva, kao i skeleti ljudi raznih rasa, a naročito ukoliko bi na njima bilo deformacija koje su bile plod naslednih, tj. genetskih poremećaja.

Na osnovu pregledanja raspoložive dokumentacije, komisija je iznela rezultate svoga rada kojim je utvrđeno da je između ljupkih berlinskih vila u kojima su se nalazile naučne laboratorije Društva „Kajzer Vilhelm“ i logora opasanog bodljikavim žicama, postojala čvrsta „mreža za razmenu podataka“.

Komisija je itvrdila i da je Jozef Mengele u Aušvicu prikupljao podatke i na osnovu njih radio svoju habilitaciju, tj. naučni rad koji bi mu kao naučniku otvorio vrata za ulazak na bilo koji univerzitet. Bio je saradnik Društva „Kajzer Vilhelm“ na projektu o seksualnim hormonima i proteinima, koji je vodio nobelovac Adolf Butenand (Adolf Friedrich Butenandt, 1903-1995), član Nacionalsocijalističke partije i dobitnik Nobelove nagradu za hemiju 1939, zajedno sa Lavoslavom Ružičkom, jugoslovensko-švajcarskim hemičarem češkog porekla rođenim u Vukovaru.

Uz to, Mengele je održavao i tesne veze i radio za svog duhovnog oca, međunarodno priznatog stručnjaka za blizance Otmara fon Feršuera (Otmar von Verschuer, 1896-1969), koji je 1942. godine preuzeo Društvo „Kajzer Vilhelm“ za antropologiju, nauku o nasleđu i eugeniku.

Eugenički pokret

Eugenika je politički stav zasnovan na poznavanju genetike, koji zastupa gledište o potrebi međusobnog ukrštanja genetski najkvalitetnijih osoba kako bi se stvorilo potomstvo u kome neće biti umno i fizički obolelih. Organ nemačkog eugeničkog pokreta koji je zahtevao zaustavljanje biološkog i psihološkog ugrožavanja arijevske rase bio je časopis „Arhiv za rasnu higijenu“, koji je u Nemačkoj osnovan 1908. godine.

U svom Majn kampfu (1927), Adolf Hitler je demonizovao i proglasio Jevreje, Rome i druge rasne grupe neprijateljima plemenitih arijevaca, a nacistička medicina je ove grupe svrstala u takozvanu subhumanu populaciju. Antisemitizam je kulminirao tokom Holokausta koji su svojevremeno, javno ili ćutke, odobrili istaknuti nemački lekari i psihijatri preko svoje Lekarske lige, čime je „konačnom rešenju jevrejskog pitanja“ po zamisli nacista data puna medicinska racionalizacija.

Lekari i naučnici zdušno su prihvatili nacističku politiku sterilizacije genetički nepodobnih. Još pre izbijanja Drugog svetskog rata 1939. godine, hirurzi su, po „Zakonu o prevenciji nasledno obolelog potomstva“, donetog 1933. po dolasku nacista na vlast, sterilisali najmanje 300.000 mentalno hendikepiranih, epileptičara i alkoholičara. Potom je „milosrdna smrt“ postala rutina: između januara 1940. i septembra 1942. godine u gasnim komorama je ubijeno 70.723 psihijatrijskih bolesnika, a mnogi od njih bili su i predmet medicinskih eksperimentisanja.

No, eugenika i rasna higijena nisu nemački niti japanski izum. Otac eugenike bio je Frensis Galton (Francis Galton, 1822-1911), fanatični engleski statističar blistave pameti, inače čovek površne intelektualnosti i problematične seksualnosti. Bio je bliski rođak Čarlsa Darvina. Galtonovo promovisanje ukrštanja genetički najboljih osoba brzo je protumačeno kao dokaz da je potrebno sprečiti ukrštanje najgorih, tj. mentalno bolesnih, degenerisanih i sklonih alkoholu.

Američko oduševljenje eugenikom ogledalo se i otvaranjem Karnegijevog instituta za eugenička izučavanja 1904. Koreni puritanske brige za umnožavanje genetički najkvalitetnijih osoba u Americi mogu se naći i u snažnom antiimigrantskom raspoloženju koje je naglo raslo u vremenu ogromnog priliva useljenika iz istočne Evrope i Italije.

U američkoj državi Virdžinija, sterilisanje mentalno obolelih obavljano je sve do kraja 1970. godine! Računa se da je za dvadesetak godina, do 1935. godine, u Americi sterilisano oko 100.000 ljudi.

Nepravedno bi bilo ne pomenuti i ozakonjenja borbe za najbolje gene pred Drugi svetski rat u Kanadi, Švedskoj, Norveškoj, Finskoj, Estoniji i Islandu. Na kraju krajeva, i Čerčil je 1910. godine, kao novopostavljeni ministar spoljnih poslova, bio prilično zagrejan mogućnošću rendgenske sterilizacije genetski nečistih osoba. Očigledno je da „čista rasa“ kao nacionalni program nije bio samo nemački i Mengeleov patent.

Ukrštanja fratra Mendela

Rasna higijena i zaluđenost eugenikom svoju naučnu osnovu našle su u rezultatima rada austrijskog avgustinskog fratra Gregora Mendela (Gregor Johan Mendel, 1822-1884), koji je pored svog svešteničkog posla pasionirano ukrštao i kalemio voćke jer je bio biolog, botaničar i matematičar. On se smatra začetnikom klasične genetike.

Mendel je u svojoj manastirskoj bašti uzgajao grašak i njime eksperimentisao. Tokom osam godina rada ispitao je rezultate međusobnog ukrštanja oko 30.000 biljaka. Njima je utvrdio da su dobijeni hibridi uvek bili isti kao jedan roditelj, dok su osobine drugog roditelja bile nevidljive, ali posle samooplođenja hibrida, sakrivena osobina drugog roditelja javljala se u četvrtini slučajeva.

Mendel je tako otkrio dominantno i recesivno, tj. prikriveno nasleđe: recimo, po ukrštanju angorske i obične mačke, angorsko krzno se ne javlja u prvoj generaciji ali je u trećoj generaciji angorsko krzno ponovo tu. To je recesivna, tj. skrivena nasledna karakteristika, dok se dominantne karakteristike javljaju uvek. Nasledne karakteristike se prenose genima.

Siroti otac Mendel nije ni sanjao da će se uskoro naći lekari koji će želeti da unište ljude sa „lošim“ genima koji prenose neželjene nasledne osobine i izazivaju degenerisanje „čiste nacije“.

Aušvic kao genetička labiraorija

Prvo veliko svetlo u naučnom svetu genetičara upalio je Nemac, doktor Otmar fon Feršuer, Mengeleov mentor i duhovni otac, čovek koga je još 1928. godine njujorški Tajm proglasio naučnom superzvezdom. On je 1938. godine opisao fenomen crossing over u toku meiose, tj. za vreme deoba ćelija, koji govori o razmeni DNK između homolognih hromozoma od kojih je jedan od oca a drugi od majke. To osigurava genetičke varijacije i bitan je događaj za prenošenje naslednih osobina, što je i sa današnjeg stanovišta fenomenalno otkriće.

Nekoliko meseci kasnije svi svetski genetičari su se ustremili na izučavanje principa prenošenja naslednih osobina. U velikoj trci nemačkih i američkih laboratorija, doktor Adolf Butenand, nobelovac, pretpostavio je da geni nose recepte za sintezu telesnih belančevina. Amerikanci su ovu pretpostavku iskoristili i formulisali doktrinu „jedan gen – jedan enzim“ baš u vreme kada je 1958. dodine raspisana poternica za Mengeleom.

Sve vreme svog boravka u Aušvicu, doktor Mengele je eksperimentisao na blizancima i odraslim osobama, šaljući rezultate profesorima Fon Feršueru i Butenandu.

Pošto je Aušvic za Mengelea bio gigantska genetička laboratorija, pravi istraživački Eldorado, počeo je da radi svoj habilitacioni rad koristeći pomoć svojih kolega zatočenika logora, među kojima je bilo patologa, anatoma, internista i pedijatara, svi do jednoga Jevreji…

Osnovni problemi koje je doktor Mengele želeo da ispita uživo, bili su razlozi džinovskog rasta nekih ljudi i kako povećati broj blizanaca u cilju ubrzavanja porasta broja Nemaca.

Prilikom dolaska novih grupa deportiraca, doktor Mengele je, u belom mantilu i sa Eskulapovim simbolom na rukavu, osmatrao pridošlice i izdvajao blizance i druge „interesantne uzorke“. Za razliku od profesora Fon Feršuera, koji je za osam predratnih godina uspeo da skupi i analizira oko 1.000 blizanaca, doktor Mengele je za manje od dve godine skupio i ispitao oko 900 blizanaca. Od njih je preživelo samo 40.

Sudbina doktora Fon Feršuera i profesora Butenanda

Kasnije, u poratnim vremenima, doktor Fon Feršuer je kao veliki stručnjak preuzeo katedru za humanu genetiku u Minsteru. Aušvic nikada nije pomenuo. Profesor je potom postao predsednik Nemačkog društva za antropologiju. Danas u Berlinu, na zgradi u kojoj je bilo sedište Društva „Kajzer Vilhelm“, stoji velika spomen-ploča sa tekstom iz koga se vidi da su Društvo i njegov predsednik bili uključeni u eksperimentisanje na živim ljudima u Aušvicu i da je tim poslovima rukovodio bivši predsednik tog društva Fon Feršuer.

Veza profesora Butenanda i doktora Mengelea manje je jasna, ali je sasvim izvesno postojala. Mengele je slao Butenandu krv zatočenika koji su pripadali različitim rasama, jer je ovaj radio na tehnologiji brzog testiranja i prepoznavanja rasnih odlika na osnovu sastava krvi. Na taj način nijedan Jevrejin, Rom ili pripadnik neke druge „subhumane grupe“, ne bi mogli ostati neprepoznati.