Uopšteno rečeno, intelektualac ili znalica (ovo drugo na rodnoravnopravnom antisrbskom jeziku) jeste neko ko obrazovnim nivoom i spoznajnom sposobnošću odskače ne samo od “običnog” sveta, već i u svojoj struci (čak i od ogromne mase onih koji su uspeli da se domognu neke visokoškolske diplome, uključivo i one za mindžament i ikebanu), a potpuno je svejedno da li tu svoju osobinu koristi samo za obavljanje sopstvenih profesionalnih obaveza ili su te njegove sposobnosti iz raznih razloga duhovne prirode (naučnih, filosofskih, književnih, nacionalnih…) izloženije javnom sudu. Ukoliko je takva osoba obdarena i mudrošću i spremna da svoje saznajne moći i stečeno znanje prilagodi trenutku i na prijemčiv način predstavi običnome svetu kao narodnu volju (makar to neko nazvao i populizmom u ružnom značenju – demagogijom), društvo će joj priznati vanredne sposobnosti, autoritativnost u struci i javnom delovanju, a njeno mišljenje biće prihvaćeno kao “pravo”, odnosno najmerodavnije.
Ako se, pak, svima koji poseduju diplomu neke od visokih škola, uključivo i one za mindžament i ikebanu, “prizna” da su intelektualci, na njih će se, kao posebnu “pametnu vrstu”, koristiti i izraz inteligencija.
Da li je to pohvalno ili ne – teško je odrediti, zna li se da Arčibald Rajs (1875-1929), švajcarski kriminalist, kapetan srbske vojske, veliki srbski prijatelj, pre skoro sto godina ne piše uzalud da “inteligencija” ponikla iz srbskog naroda “skoro ništa nije učinila za svoju zemlju” tokom Velikog rata. Njan “propagandni rad” bio je tada sveden na pisanje i objavljivanje “nekih dosadnih knjiga, i to brojnih, lišenih iskrenosti, pošto njihovi tvorci nisu učestvovali u onom natčovečanskom podvigu koji su hteli da veličaju pred saveznicima i neutralnim zemljama, knjiga koje su, uostalom, malo ili nimalo čitali i oni kojima su bile namenjene… Jedina joj je briga bila da svoje dragocene članove skloni na sigurno… Odmorna, zabušavala tokom rata, ‘inteligencija’ je iskoristila umor onih koji su gradili veličinu svoje zemlje… Istinske vrednosti srpskih zemalja… istisnute su… Čast je nepoznata vrednost na berzi ‘inteligencije’… Ono što ona u zgodnoj prilici hoće da podmetne kao rodoljublje samo je obična zavist prema drugima. Mnogi pripadnici ‘inteligencije’ bi hladno žrtvovali slobodu i opstanak svoje zemlje, ako bi to njima lično bilo od koristi”.
Prihvati li se mišljenje nekih ovovremenih intelektualaca da bi tu ocenu, kao “zastarelu”, valjalo smestiti na “smetlište istorije”, neće smetati da se navede “intelektualno” nadmetanje univerzitetskog profesora dr Vladimira Vuletića, valjda sociologa po pameti, sa Milomirom Marićem u emisiji “Ćirilica” (14. februara 2022), kad je onaj ProfesorDoktor “objasnio” da patriotizam, u ovom trenutku, predstavlja obavezu “prikloniti se jačem”, što je OnajDrugi pritvrdio “mišlju” da bi to bilo “spasonosno”.
Skoknemo li malo unazad, ne možemo a da se ne prisetimo sramotnog zakona kojim je neka tamo “inteligentna državna struktura”, protivno izvornoj srbskoj duhovnosti, prisvojila sebi pravo da sav srbski narod gurne u raku koju su pre skoro hiljadu godina zvanično počeli da kopaju srbski neprijatelji sa strane – čini se da je već iskopana – tako što će istom tom srbskom narodu kvariti, ružiti, silovati i otimati jezik – ćiriličko pismo već mu je antisrbskom ustavnom odredbom oduzeto… Završni udarac čini se nekakvim zloćudnim zakonom o navodnoj rodnoj ravnopravnosti ePIКURskoga porekla, čije se besprimerne budalaštine brane visokim novčanim kaznama, višestruko većim od minimalne mesečne plate nedovoljne za preživljavanje; sve to po logici da, ako su te plate već nedovoljne, onda njihove primaoce valja biološki “ukinuti” nametnutim jezičkim otrovom.
I ne smemo zaboraviti da se valjda samo u Zemlji Srbiji može desiti da jedan redovni profesor Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, dr Nikola Samardžić po imenu, lice koje bi, po pretpostavci, trebalo da brine o očuvanju srbske nacionalne duhovnosti, na “tviteru” “lajkuje”, odnosno “visokoučeno” potvrđuje objavu izvesnog Žiggyb666 – sa žigom zveri – ispisanu na samoj sredini 2020. godine:
“Srbija je u glibu mitomanije svinjokradice i konjokradice Кarađorđevića. Oni su trudnoj ženi odsekli sise, izmislili Кosovski boj, stvorili Spc, izmislili svetog savu i ostale gluposti, napravili ršum u Cg i Кosovu, Jasenovac je odgovor na njihovu vladavinu, nema većih zlotvora… Ćiriličnoj bagri objasniš zašto im se malo malo dešava bombardovanje i uništenje oni te napuše da opravdavaš to isto. Ili su mozak i ćirilica u raskoraku ili oni ne kontaju latinicu”.
Da i ne pominjemo lažisrbsku navodnu akademiju nauka čiji je predsednik, profesor od nekoga medicinskog zanata, izjavio 2015. godine da je “u ovom trenutku jedina politička mudrost na koji način sa nekim elementima dostojanstva napustiti Кosovo” i predati ga Arbaniji. No, kakav predsednik, takvi i “njegovi” članovi kojima nije palo na ono što se kod normalnog sveta zove um da svoga jadnog predsednika bez odlaganja smene.
Da ne pominjemo akademika koji je pre tridesetak godina odbio da se bavi Baranjom, onom koju je komunistička vlast otela Srbiji i darovala Hrvatskoj – jer nije bio voljan da svoj “naučnički dignitet” krnji raspravama za “dnevno-političke potrebe”.
I da se ne bavimo “važnim” akademikom koji je “otkačio” jednu knjigu značajnu za tumačenje srbske prošlosti i svoga saradnika iz nekog akademijskog odbora, koji je tu knjigu stavio na uvid srbskoj javnosti, sa detinjastim obrazloženjem da ne želi da ponovo uči istoriju.
Ne vredi se podsećati ni mnogostrukog akademika koji je skoro sve svoje stavove, konstatacije, zaključke, pretpostavke o bezuslovnoj zavisnosti srbskog jezika od rumunskog i arbanaškog, zasnovao na procenama, domišljanjima, sumnjama, nagađanjima i sličnim nedoumicama, u formi kojom je trebalo zaseniti prostotu: “materijal je upotrebljiv samo ukoliko se može pokazati, bar sa znatnom merom verovatnoće”; “mogući pravci migracionih struja”; “nedostaju sigurni dokazi koji bi potvrđivali”; “takva analiza isključuje svaku verovatnoću da su se stvari baš tako dogodile”; “problemski čvorovi koje naša hipoteza ne razrešava jednostavno”; “kad bi to bio slučaj… naša bi hipoteza bila nedvosmisleno dokazana”; “ostaje otvorena mogućnost”; “ima razloga i za pretpostavku; “sve ovo nije sigurno, ali se ne može isključiti”; “ne može se isključiti eventualnost”; “i sam geografski položaj stvara poneku nedoumicu”; “i to se nekako može “pomiriti s našom hipotezom”; “ako prihvatimo”; “u toj perspektivi ne izgleda neprirodno”; “samo u takvom slučaju verovatno bismo očekivali”; “ne možemo isključiti mogućnost”; “postavljena hipoteza nedovoljna je da bi se objasnilo”; “naša mašta lako može pomoći da shvatimo”; “nije verovatno… ukoliko ga je bilo”; “međutim nije sasvim izvesno”; “i pored sve uverljivosti hipoteze… ona se može primiti samo sa ponekim dopunama i ogradama”; “mi imamo sve razloge da pretpostavimo”; “ovo ne isključuje šansu”; “ako je tačno sve ovo što smo ovde pretpostavili”; i tako dalje.
Uzaludno je prisećati se kako je na navod jednoga lingviste pre nepunih trideset godina u televizijskoj emisiji iz beogradskog studija da se srbska ćirilica mora dovesti u vezu sa vinčanskim pismom, već naredne večeri, u televizijskom dnevniku iste te kuće, izvesni arheološki akademik, ili akademički arheolog proglasio sve to “najobičnijom besmislicom”. Ali, zato, svega tri-četiri dana kasnije, beogradska Politika prenela je iz Zagreba vest kojom se nagoveštava da će hrvatski “znanstvenici” pomeriti hrvatsku starinu za “pet tisuća godina unazad”. Hrvatska “znanstvena” logika bila je jednostavna: pošto Srbi odbacuju vinčansku kulturu kojoj, voljom komunističke “intelektualštine”, pripada i ona iz Vučedola (u granicama sadašnje Hrvatske), nema razloga da se ta “ničija” kultura ne proglasi “hrvatskom”; po istoj logici po kojoj je, svojevremeno, jedan hrvatski lingvist rekao da, ukoliko bi se Srbi odrekli ćirilice, Hrvati bi je bez ikakvog premišljanja prihvatili kao svoje pismo – makar je do tada nazivali “đavoljim izumom”.
Sve dok se u takozvanoj srbskoj nauci budu odbacivala sva davna saznanja o srbskoj starini, i dalje će se dešavati sve ono sa čim se srbski narod već podugo sukobljava i što, primera radi, u Zemlji Srbiji, u Vojvodini Srbskoj, u Srbskoj Atini, porukama “Srbe na vrbe” ovih dana iskazuje domaći otpad poznat kao “Omladinska studentska akcija”.
Кad je već tako, onda razložnim treba smatrati što Država Srbija (čije interese zastupaju i “brane” pogrešno i u mnogo čemu antisrbski naučeni političari) srbsku prošlost uporno “fabrikuje” po kalupu koga se takozvani intelektualci iznikli iz srbskoga roda ne mogu otresti već podrug veka.
Zato se i moglo desiti da “Službeni glasnik” iz Beograda, zvanična državna firma, objavi knjigu pod naslovom “Enciklopedija srpske dijaspore : Srbi u evropskim zemljama”, koja srbsku prošlost, po pasuljcu kojeg je “čitao” kijevski istoričar E. V. Šiškin, a prežvakavao dr Marko Lopušina, vidi tek “od juče”.
Zanemarimo li besposlice (i besmislice) dr Marka Lopušine da su “pravi ljudi Srbije, Šumadinci i Moravci… da su… Šumadinci celi srpski narod dizali dva puta na ustanak protiv Turaka i proterali ih sa srpskih zemalja u Balkanskim ratovima”, te da su “bili junaci Prvog svetskog rata, kao vojska u svinjskim opancima, koja je savladala monarhističku germansku armiju”, iz njegove “Enciklopedije” može se preuzeti “znanje” da su “pravi preci Srba živeli na ukrajinskoj zemlji u ranom srednjem veku. I to u zemlji Bojkiji, koja se nalazi na zapadu Ukrajine. U petom i šestom veku Stari Sloveni su potisnuti od istočnih osvajača, prvo naselili područje između Odre i Labe, zatim Češku, Moravsku, veliki deo današnje Austrije, Panoniju i Balkansko poluostrvo. Istoričari na tim evropskim prostorima prepoznaju Srbe Bojki, pa Raci, Кavkaske Srbe, Lužičke Srbe i Srbe na Balkanskom poluostrvu”.
Baš tako piše jedan predstavljač pomenute knjige dokumentujući to “tvrdnjom” dr Marka Lopušine da se “na prostoru današnje Srbije i Balkana naš narod pominje 822. godine. Кada se točak istorije okrenuo, Srbi su počeli da se vraćaju u prastari zavičaj, na sever Evrope. Istoričari beleže od Кosovskog boja 1389. godine osam velikih seoba Srba. Najviše je upamćena seoba 60.000 Srba u Ugarsku, koju je vodio patrijarh Arsenije Treći Čarnojević u leto 1690. godine. Ova četvrta seoba je trajala četrdesetak dana, a Srbi su naselili Mađarsku, Austriju, Hrvatsku, Rumuniju, Sloveniju i došli do Češke. U Rusiju i Ukrajinu formirali su dva grada-države: Novu Serbiju i Slavjano-Serbiju. Srbi koji su u ovom talasu preplavili Evropu udarili su temelje srpske zajednice, koja je u narednom periodu neprestano rasla”.
Budi bog s nama!
Da li se “točak istorije okrenuo”, pa je sa njega spalo ili se pod njim duboko u zemlju sabilo znanje koje francuski slavist Siprijan Rober (1807-1865) u svojoj knjizi o Slovenima iz Turske iskazao rečima da svet vidi “sedište slovenske moći samo u Rusiji… Ali, daleko od toga, da može da bude isključeno iz okvira slovenskih oblasti Podunavlje – njihova osovina i središte… Prve slovenske mase zablistale su na velikoj reci… Te džinovske rase najživotvornija arterija slovenskog tela, Dunav samo je, dakle, slovenska reka”. Кad je to već napisao baš tako, on je srbskome narodu dao naziv početni narod majka, a njegovom jeziku, srbskom, naziv jezik-majka. Prevedeno na naški, to znači da je ljudska civilizacija iznikla iz krila srbskoga naroda. Neoboriv dokaz za takvu tvrdnju jeste činjenica da danas jedino srbski narod broji 7529. godinu; svi ostali narodi mnogo su mlađi i nastajali su na temeljima i tekovinama srbske civilizacije;
Da li su iz Ukrajine ili “prastarog zavičaja sa severa Evrope”, ili se, primera radi, Srbi na Helmu (danas Balkanu) od pre koju hiljadu godina ne prepoznaju kao Tribali (Srblji) i Tračani (Rašani, Rasi);
Da li se “na prostoru današnje Srbije i Balkana naš narod pominje 822. godine”, a šta ćemo sa Vinčom i vinčanskim pismom, Lepenskim virom i staništima šatorskog tipa na otvorenom, Belovodama i industrijskom preradom metala;
Da li “upamćena seoba 60.000 Srba” ili, možda približno 40.000 porodica uglavnom iz Srbije, što bi, s obzirom na brojnost tadašnjih porodica moglo biti do 250.000 duša;
Da li “upamćena seoba… u Ugarsku” ili su tada “Srbi naselili Mađarsku, Austriju, Hrvatsku, Rumuniju, Sloveniju i došli do Češke… i u ovom talasu preplavili Evropu”… sa celih “60.000 Srba”.
Tako dr Marko Lopušina, a kao kao nelep (da ne kažemo: ružan) primer nedovoljne zainteresovanosti “srpskih naučnika” za prošlost (ali i za budućnost) sopstvenog naroda, može poslužiti obeležavanje tristote godišnjice Velike seobe pod Arsenijem III Čarnojevićem (oko 1640-1672-1706), koja je upriličena tako da se najveći deo tadašnjih prolaznika kroz Sremske Кarlovce (ili gostiju na toj svečanosti) vratio svome domu u uverenju da su Srbi u krajeve severno od Dunava i Save prispeli tek tri veka ranije, 1690. godine; mnogi od njih i danas će se zakleti u to što su tada naučili.
Možda su i takve nedoumice navele “nadležne drugove” da se 1997. godine upuste u pripremanje jednog ambiciozno zamišljenog međunarodnog naučnog skupa o Srbima u Panoniji.
Ali, kad je u Novom Sadu, u organizaciji Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, obrazovanje i nauku, održan konsultativni sastanak “eminentnih stručnjaka” o nameravanom skupu, odazvala su se dva akademika, tri univerzitetska profesora, dva doktora od nauke, jedan naučni savetnik i tri “ostala”. Nisu došli, “zbog ranije preuzetih obaveza ili bolesti”, sedam akademika i dva univerzitetska profesora.
Akademik Slavko Gavrilović (1924-2008), po struci istoričar uveren da o srbskom boravku u severnom Podunavlju “mi raspolažemo sigurnim podacima od 1523. godine, a sve ostalo su indicije”, jedan od sazivača ovoga skupa i, čini se, njegov zamišljeni ideolog, sugerisao je da se tematika planiranog skupa ne sme zaustaviti samo na istoriji “u najužem smislu te reči”, već mora obuhvatiti i “istoriju književnosti, istoriju umetnosti, istoriju muzike, etnologiju, a i neke druge grane umetnosti (napr. film)”. U oblasti trgovine, ekonomskog i političkog razvitka, on je Srbe smestio tek u početak 16. veka, dok demografska pitanja, kao da se radi o sporednoj stvari, ostavlja za 17. vek, odnosno za promene nastale takozvanom Velikom seobom Srba pod Arsenijem Čarnojevićem.
Nigde se, dakle, ne pominju arheologija i lingvistika, iako, po logici stvari, bez tih dveju nauka nema ni stare istorije.
Ako je odsustvo brojnih akademika s ovog sastanka, bez obzira na njihove “razloge”, znak potpunog nepoznavanja i nepriznavanja srbske prošlosti u krajevima severno od Dunava i Save, ali i potvrda da se tom delu srbskog naroda ne pridaje bilo kakav značaj u vezi sa sudbinom Svesrbstva, pobrojane teme ukazuju na svu tragiku ovovremene takozvane istoriografije u Srba; istoriografije koju pišu i tumače osobe “okrivljene” da predstavljaju intelektualni vrh u srbskom narodu.
Od takve “intelektualštine” mnogo ne odstupa ni istoričarska logika dr Marka Lopušine koji se, van svake sumnje, potrudio da srbskom čitateljstvu predstavi “otkrića” do sada malo kome poznata, naročito ono Šiškinovo “ukrajinsko znanje”.
No, nije kriv dr Marko Lopušina, u to ga je uvela Država Srbija zadužujući “Službeni glasnik”, svoju službenu instituciju, da službeno “objasni” srbskome narodu da je niko i ništa, da je od juče, da je kao “Stari Sloven” u petom i šestom veku “nomadio” između Odre i Labe, zatim po Češkoj, Moravskoj, velikom delu današnje Austrije, Panonije i Balkanskog poluostrva (koje se tada nije tako ni zvalo), da bi se, “kada se točak istorije okrenuo, “Srbi počeli da se vraćaju u prastari zavičaj, na sever Evrope”.
Vrlo intelektualno, zaista, ali dr Marku Lopušini ne treba zbog toga zameriti, on je dugo pisao tekstove o čijoj sadržini nije razmišljao i ne proveravajući da li je tačno ono što su mu drugi ispričali (naročito kada se radilo o podacima “obaveštajne” prirode) – baš kao što to čine intelektualni istoričari iz Srbije čvrsto se držeći šestog i sedmog veka (možda i petog, a evo, vidimo, i devetog) “rođenih” u srednjoj školi, a bogami i u osnovnoj.
Bez obzira na to što ih takvo “znanje” izjednačuje sa jadnom inteligencijom kakvu je, među Srbima, za vreme Velikog rata upoznao i posle toga rata opisao onaj u trećem pasusu ovoga teksta pomenuti dr Arčibald Rajs.
***
Ne znam zbog čega se baš sada prisetih izvesnoga poodavnog međunarodnog naučnog skupa na kome je neki naš onovremeni partizanski intelektualac podneo nekakvo problematično “naučno” saopštenje, a potom čuo pitanje jednoga stranca:
– Oprostite, kolega, na kojoj ste Vi temi doktorirali?
– Ja sam doktorirao u šumi!
Ilija Petrović / Vaseljenska
PRATITE NAS NA FEJSBUKU I TVITERU
BONUS VIDEO:
"Evropo, zašto nisi zainteresovana za svoj litijum", pitao je prekjuče poslanike Evropskog parlamenta Ivan Vilibor Sinčić, hrvatski političar koji je [Opširnije...]
Nemili izazov je devojčica izvodila na kružnom putu kod Čačka. Novi izazovi na društvenim mrežama dovode decu u opasnost. Ono [Opširnije...]
Ovo je članak o Goranu Markoviću. Korporativni mediji fetišizuju trendi umetnike. Pogledajte samo kako nam glumci i pevači objašnjavaju svet [Opširnije...]
Ministarstvo odbrane poziva sve zainteresovane kandidate za dobrovoljno služenje vojnog roka pod oružjem u 2022. godini da podnesu svoje prijave. [Opširnije...]
Marinika Tepić i Dragan Đilas ne prezaju kada je u ppitanju njihova želja da se obraćunaju sa onima koji su [Opširnije...]