Srbska Zemlja i njeni istorijski okviri
Nagazim, tako, pre desetak dana, na izjavu nekog Predraga Pa¬šića koji se, ka¬že, bavio davanjem golova (najčešće glavom, što je ostavilo tra¬ga na njegovoj “mislenoj funkciji”) da, iako je srb-skog porekla a rođen i živi u Bosni i Hercegovini, ne priznaje da je Srbin. “Ja sam Bosanac i Hercegovac, pravoslavne verois¬po¬vesti. Kad mi Srbi kažu ‘kako to da nisi Srbin?’, kažem im da je tako jer ne¬mam nikoga u Srbiji”.
Na Srbstvo je dovoljno zbunjeno gledao i jedan visokospe¬ci¬ja¬lizovan medicinar “naučno” objašnjavajući da Srbin iz Sr¬bi¬je mora biti imenovan kao Srbijanac (valjda po šemi koju mu je “po¬zaj¬mio” jedan Austrijanac iz Austrije) ne kazujući pri tome zbog če¬ga Rus iz Rusije nije Rusijanac, ili Nemac iz Nemačke Nemačka¬nac, ili Hrvat iz Hrvatske Hrvatsk¬a¬nac…
Srbstvom se bavi i predsednik Republike Srbske Milorad Do¬dik (1959) kad kaže da su “Srbi najveći narod na Balkanu, da perspektivno drže najveći dio Balkana, te da ne treba da odusta¬nu od ideje ujedinjenja”, ali tu prekida sa razmišljanjem jer, mož-¬da, ne zna kako bi se ta “ujedinjena zemlja” zvala.
Ponešto od toga podsetilo me je da sam pre tridesetak go¬dina, na mnogim zborovima Srbske demokratske stranke (SDS, Jovana Raškovića), najpre jula 1990, u Belom Brdu, kod Oseka, pričao o nesnalaženju mnogih Srba pri imenovanju sopstvene nacionalne, bivstvujuće ili zavičajne pri¬pa¬dnosti, te da sam to, kad mi se učinilo da bar o ponečemu valja ostaviti traga, “opismenio” i stavio na papir.
Suština belobrdskog govora objavljena je u osmom bro¬ju Sa¬mouprave (septembar 1990), pod naslo¬vom “Srp¬ska Zem¬lja”, kao prilog anketi o grani¬cama Jugo¬slavije za slučaj da se neka republika otcepi:
“Za slučaj da nekome padne na pamet da stvara nekakvu kon¬federalnu Jugoslaviju, maksimalni cilj svake demokratske stran¬ke srpske provenijencije morao bi biti da sve krajeve na¬stanjene srpskim narodom uvede u novu jedinstvenu i samo¬stal¬nu državu pod imenom Srpska Zemlja.
Mada je za naša shvatanja o imenskoj strukturi ovaj naziv po¬malo neobičan, on bi bio srodan mnogima sa kojima se svako¬dnev¬no srećemo, ali o čijem značenju i ne razmišljamo: Eng¬land (Eng¬le¬ska), Holland, Niederland (Holandija, Niska Zemlja, Nizo¬zem¬ska), Greenland (Zelena zemlja), Deutcshland (Nemačka Zem¬lja), Nenj Zealand (Zemlja Nove Usrdnosti). I u našoj isto-rijskoj i govornoj tradiciji, kao sećanje na samostalnu srpsku državu u Ze¬ti, često se može čuti izraz Zeta Zemlja.
Preveden i na druge jezike, naziv Srpska Zemlja iskazivao bi, na najpri¬k¬ladniji i najrazumljiviji način, suštinu srp¬ske dr¬žavne zajednice. Svi srpski krajevi ušli bi u novu dr¬ža¬vu Srp¬sku Zemlju pod svojim geografskim nazivom, ravno¬pravno, ne¬op¬te¬rećeni bilo kakvom ili bilo čijom veličinom, istori¬jom, zaslugom, tradicijom ili namerom”.
Govor u Belom Brdu sadržavao je i izvesne napomene o srb¬skim “jugoslovenskim” greškama koje su se za njih pokazale kao na¬cionalna nesreća, ali i ponešto o pogledima sa strane i iz “domaće radinosti” na srbsku prošlost.
U Belom Brdu niko me nije pitao bilo šta o Srb¬skoj Zem¬lji, ali je u Novom Sadu bilo onih koji su za moju priču na neki način saznali i koji su me, bilo lično, bilo preko po¬srednika, ispravljali. Kao, nisam se dobro izrazio, nije Srb¬ska Zemlja ne¬go Srpske zemlje. Milica Grković (1937-2016), filolog, profesor Uni¬verziteta u No¬vom Sadu, posebno je bila uporna u dokazi¬vanju moje “greške” u nazivu buduće srbske države. Da li zbog toga što nisu shva¬tale o čemu se radi, ili nisu bile sprem¬ni na gubitak onoga što je već ostva¬reno u korist Srbske Ze-mlje, te osobe ipak nisu mislile dovoljno srbski. Kao da im nije bilo jasno da ta jednina u Srb¬skoj Zemlji treba da garantuje da ni¬kom neće pasti na pamet da se, kad budu stvoreni uslovi za miran razvoj buduće države, iz¬dvoji iz te države. A pojam Srpske zem¬lje (u množi¬ni), sa druge strane, samim imenom kazuje da se radi o meha¬ničkom spoju, konglomeratu takoreći, što bi svakoj pome¬nutoj zemlji dalo pravo da istupi iz federacije, ili saveza srb¬skih zemalja, kada god to nađe za potrebno.
Tokom te 1990, razmišljanja o Srbskoj Zemlji varirana su na više potonjih zborova i tribina SDS, kao i u nekim radijskim i televizijskim emisijama koje su se, prvom polovinom 1991. godine, odnosile na delovanje Srbskoga nacionalnog vijeća Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema.
Kasnije, u vreme dok je pripreman Drugi kongres srbskih intelektualaca (održan aprila 1994. godine u Beogradu), na osnovu redovno vođenih zapisa uobličena je uopštena priča o rečenoj temi. Za početak, tekst je ponuđen Muzeju Vojvodine za njegov Go¬di¬šnjak, potom Zborniku Matice srbske za istoriju i, na kraju, Zborniku Matice srbske za društvene nauke, ali su ga svi nji¬hovi “naučni vlasnici” prećutali ili, što bi Hrvati rekli – dali su ga ignorirat.
“Unatoč tomu”, možda će sada i ovde biti zanimljiv nekome.
Švajcarski sanskritolog Adolf Pikte (1799-1875) sa sigu¬r¬no¬šću zaključuje “da je postojao jedan preistorijski narod… ra¬sut na jednom ogromnom prostoru… od Indije do krajnjih granica Evrope… čist u svome početku od svake mešavine i dosta broj¬an¬… kao osnova mnoštvu ljudskih grupa, koje su iz njega proizišle”. Na osnovu mnogobrojnih geografskih naziva, naročito onih u čijoj osnovi stoji grupa “srb” (sarb serb, sirb, sorb, surb…), sačuvanih od duboke starine i zabeleženih u Ptolomejevim (2. vek) i drugim kartama Azije, Evrope i Afrike, naslanjajući se na dokumentaciju pohranjenu u pariskoj Nacionalnoj biblioteci i uvidom u radove brojnih naučnika sa raznih strana sveta, Olga Luković-Pjanović (1920-1998) bez ustezanja će zapisati da je taj narod bio – srbski. “U davna vremena, kad nisu postojale granice u savremenom smislu, Sredozemno i Crno more bili su kao dva velika jezera, oko kojih su kružili drevni Srbi u punoj slobodi, tražeći sebi uvek prijatnija boravišta”. Potvrdu za takav zapis nalazimo i kod francuskog slaviste Siprijana Robera (1807-1857): “Najzad, prešavši Dunav, nije trebalo dugo da tu pronađem… sva prvobitna plemena Slovena, divno izražena kroz balkanskog Ilira. Sve, što kod drugih slovenskih naroda živi još samo kao legenda, ili nejasan mit, postoji još uvek kao živi zakon u toj nepromenljivoj i poetskoj Iliriji: nisam li na osnovu toga mogao da zaključim, da sam najzad dodirnuo živu stenu, tle prvobitnog postanja, i da su Srbi Ilirije uistinu najstariji među Slovenima?”
Kad raspravlja o srbskom jeziku, Ami Bue (1794-1881), geolog i geograf nemačkog porekla, u knjizi “Evropska Turska”, posvećenoj geografiji, arheologiji, istoriji, tardiciji, religiji… piše da je on “za slovenske jezike, ono što je latinski za jezike koji su iz njega proizišli”, a išući o Srbima, njihovom imenu, njihovoj davnoj pojavi na evropskom tlu i smatrajući ih autohtonim, Pavle Josif Šafarik (1795-1865), slovački istoričae i filolog, ustvrdiće da je slovenska starina u stvari – srbska. To je i podstaklo filologa Đuru Daničića (1825-1882) da kaže kako je Šafari o Slovenima znao “sve što se u njegovo vreme moglo znati” i da je “kazao svetu to što je znao… Što sad bilo koji Slove¬nin zna o svome narodu, od njega je naučio. Još svakome vrlo mnogo ostaje da uči o svome narodu iz njegovih knjiga. On je svako¬me narodu slovenskom pokazao šta je, – šta je istorijom, knjiže¬v¬nošću i jezikom‘.
Tokom vremena, na drevnu srbsku zemlju širom Evrope pristizali su najrazličniji stranci i pri tome, tražeći za sebe životni prostor, bezobzirno razarali srbska ognjišta.
Ne bez razloga, Siprijan Rober zapisaće da se “nemačka nauka uzaldno trudi da nam predstavi Slovene kao uljeze u Evropi, međutim… oni su bili u Evropi pre Gota, tih nemačkih otaca. Može čak da se kaže, da je Nemačka postala rasparčavanjem slovenskih kraljevstava… Današnja Austrija sastojala se samo od Slovena, a u Pruskoj, sve do 16. veka – uljez je bio Germanin, koji je tu živeo samo kao poljski vazal”. Proizilazi iz toga da su i Nemačka i Austrija stvorene na raskomadanome srbskom telu, te njihovi napori da rasture današnju Srbsku Zemlju, tu evropsku kolevku srbskog naroda, ali i srbsku kolevku ljudske civilizacije, prvenstveno imaju za cilj da uklone tragove o srbskoj starini današnjih germanskih teritorija i obliskom sećanju na slovensko (srbsko, jer i kod Robera reč “Sloven” uvek treba čitati kao “Srbin”) poreklo većeg dela današnjeg nemačkog življa; baš kao što je to slučaj i sa Hrvatima i bosanskim i raškim muslimanima.
Sredinom prvog milenijuma po Hristu, mnoga varvarska plemena, germanska i romanska naročito, već su Srbima preotela ogromna prostranstva od Atlantika do sadašnje Srednje Evrope i u sebe agresivno apsorbovala miroljubive srbske starosedeoce. Srbi koji se ne hteše “u lance vezati” zbežaše se ka svojoj srbskoj sabraći, u balkanske gudure. Docnija germanska škola nazvaće ove zbegove “velikom seobom naroda”. Svoju trotomnu Istoriju Srba, dovršenu 1941. a objavljenu sa zakašnjenjem od skoro pedeset godina, Vladimir Ćorović (1881-1941) započinje dobrodušnom konstatacijom da “seoba ili veliko pomeranje naroda, koje je počelo uzimati većeg maha od II veka posle Hrista, beše jedan od najznačajnijih pokreta u istoriji Evrope”. Hrvatski enciklopedisti seobom naroda nazivaju “razdoblje velikih migracija mongolskih, germanskih, sarmatskih i drugih plemena, do kojih je došlo… od druge polovine IV stoljeća do polovine VII stoljeća”, uz indikativan navod da je “uoči te seobe Rimski imperij bio okružen pretežno germanskim plemenima” a u “dubokom zaleđu tih plemena nastavala su brojna slavenska i sarmatska plemema”. Za račun germanske škole, neki istoričari ovu seobu nazivaju i “invazija varvara”, posle čega “germanska i slavenska plemena nastoje da zadrže zaposjednuta područja”. Drugim rečima, germanski interes bio bi da “slovenske varvare” ukloni sa “zaposjednutih teritorija” i odbaci ih duboko u zaleđe, recimo, bivših Ostrogota koji su “imali svoja sjedišta sjeverno od Crnog Mora”. Dalje od “šestog i sedmog veka” nije mrdnula ni savremena nauka u Srba, tako da će i lingvist Pavle Ivić (1924-1999) taj datum priznati kao nesumnjiv.
Bez obzira na to što će čak i istoričar srbski Relja Novaković (1911-2003) primetiti da se “možda malo preteruje sa germanskom školom i vizantijskim uticajem” jer “danas nema ničijeg jačeg uticaja”, u osnovu takve germanske škole postaviće se teza da su Sloveni prispeli na Balkan krajem šestog i početkom sedmog veka, neznano i neodređeno otkud, da bi se kasnije mogla ispredati legenda o “balkanskom” i “divljačkom” mentalitetu tih “novih” naseljenika, nasuprot arijevskom duhu germanskog sveta koji je navodno dao temelje budućoj evropskoj i svetskoj civilizaciji. Teza o “velikoj seobi naroda”, koja isključuje bilo kakvu pomisao da su germanska plemena baš onda došla odnekud na njihova sadašnja staništa, imala je za cilj, pre svega, da prikrije genocid koji su ta novodošla germanska plemena izvela nad zatečenim srbskim življem, bilo progonom, bilo fizičkom likvidacijom, bilo prinudnom asimilacijom. U svojoj Hronici koja se odnosi na period od kraja drugog do početka devetog veka, Teofan Ispovednik (oko 760-817) zapisuje da je “leta prvoga Justinijanove vladavine (527) sto hiljada Srba došlo pod predvodništvom žene umrlog vođe na Balkan, gde su nastavili da žive u miru”. Čak i uz pretpostavku da je navedena brojka preterana, do tako masovnog preseljavanja ne dolazi tek tako, bez razloga. Srbi, kojima je mir bio nečim poremećen, preselili su se na Balkan, kod svojih srbskih rođaka, “gde su nastavili da žive u miru”.
Kako vidimo, u tehnologiji genocida nije se od onda ništa promenilo.
Ako se na jednoj nemačkoj karti iz 814. godine kao srbske predstavljaju, približno, teritorija bivše Istočne Nemačke (Sorben) i teritorija Bosanske Krajine i zapadne Hercegovine, primorje južno od Spljeta i jugozapadni delovi Republike Srbske Krajine (Serben), njen autor priznaje kao nesporne činjenice mnogo više no što “usavršenoj” germanskoj školi danas odgovara,
Podatak da su slovenska braća Ćirilo (Konstantin – 820-869) i Metodije (815-885) već u drugoj polovini devetog veka znajući jezik svojih slovenskih (solunskih) suseda, pripremili “program” za stvarno i versko opismenjavanje moravskih Slovena, kazuje i nešto drugo, i nešto više: u okolini Soluna živeli su Srbi još od starine,1 a oni Sloveni iz “velike seobe naroda” bili su samo Srbi koji su dobegli iz zapadnih evropskih prostora. Prema Žitiju Metodijevom, izbor Ćirila i Metodija za ovu “moravsku misiju”, vizantijski car Mihailo obrazložio je činjenicom “jer obojica ste Solunjani, a Solunjani svi čisto govore slovenski”. Ćirilo i Metodije mogli su poznavati srbski jezik, a mora se postaviti pitanje kako se moglo desiti da u jednom kratkom vremenskom roku, “za jedno poslepodne”, izrade pismo za jezik koji im nije maternji . Čak i Seliščev, Afanasij Matvejevič (1886-1942) sumnja da “u tako kratkom periodu vremena koje je bilo na raspolaganju do polaska u Moravsku – teško da se mogla sastaviti jedna tako monolitna i tako adekvatna slovenskom glasovnom sistemu az- buka kakva je Konstantinova”. On pretpostavlja da se Konstantin i ranije bavio slovenskom pismenošću, te da je uoči same misije ubrzao “uvođenje pismenosti za te Slovene”. U stvari, pre bi se moglo reći da je Ćirilo sastavljajući slovensku azbuku i prevodeći bogoslužbene knjige na “slovenski” jezik, iskvario “slovenski” – srbski govorni jezik i stvorio “staroslovenski” jezik prilagođen sopstvenom poznavanju “slovenskog solunskog” jezika. Ne treba izgubiti iz vida ni činjenicu da su Konstantin i Metodije ranije bili i u takozvanoj hazarskoj misiji, na području između Kaspijskog i Crnog mora, te da je, kako to Svetozar Nikolić piše u knjizi Staroslovenski jezik I, Beograd 1981, Konstantin tamo našao jevanđelje i psaltir na gotskom jeziku, “ruskim pismom pisano”.
Iz svega toga može se izvući samo jedan zaključak: nisu oni izmislili “slovensko” pismo, oni su samo prilagodili ono što im je bilo u susedstvu; pismo koje su Sloveni, odnosno Srbi, imali i ranije, u hazarskoj zemlji nazvano “ruskim”, pismo je koje potiče još iz Vinče i koje je služilo za sporazumevanje “vinčanskim” Srbima. Kako je cela germanska škola bila zasnovana na lažnim konstrukcijama, logično je što se u igri javlja i jedan takav “epohalan” izum kao što je Ćirilovo pismo namenjeno Moravcima. Da je makar nagovešteno izvesno Ćirilovo “poštapanje” na pismo koje su Srbi iz Soluna i solunskog komšiluka koristili, a koje su i ostali pismeni Solunjani (i solunske komšije, naravno) mogli poznavati, germanska teorija o poreklu naroda ne bi imala nikakvog smisla. Ne bi u tom slučaju bilo ni naših navodnih “indoevropskih” predaka najsumnjivijega porekla, kao što se više od hiljadu godina kasnije ne bi prećutkivala otkrića arheologa Miloja Vasića (1869-1956) o srbskoj vinčanskoj kulturi, Relje Novakovića1 o srbskoj starini i Radivoja Pešića (1931-1993), tragaoca za srbskim karakterom vinčanskog pisma i direktnoj vezi vinčanske i srbske ćirilice. I desilo bi se da se vinčanska grupa, odnosno vinčanska kultura, zbog činjenice da je doživela dugu i mirnu evoluciju, tumači na kvalitetno drukčiji način. Kako kaže Milutin Garašanin (1843-1898), političar i diplomata, “u njoj se ne zapažaju oštri prekidi, nego pojedine faze prelaze neosetno jedna u drugu”. Takav njegov zaključak pre će biti potvrda za kontiniurani boravak i ondašnjeg i sadašnjeg stanovništva na ovim prostorima, nego razlog za pretpostavku o nekom iznenadnom, ili neobjašnjivom, gašenju te kulture.
Pod uticajem te teorije o dolasku Slovena na Balkan u šestom ili sedmom veku, moglo se desiti da mnogobrojni predmeti iz arheoloških nalaza od Lepenskog Vira do Vinče i kasnije, danas nemaju ni svoga poznatog tvorca, a ni slednika. Interesima te teorije odgovaralo je da se ne zna ko je na Balkanu, ranije Helmu, nekada živeo i da li je iko ikada živeo. Moglo se zbog toga dogoditi da Rimljani ratuju zapadnom Evropom, do Engleske, a da se ne vidi jasno s kim se ratovalo i da se ne zna je li iko osim Rimljana iz tih ratova pretekao. Biće da nije jer germanski teoretičari ne pominju da je na tim prostorima, osim Rimljana, iko bio zatečen kad su njihovi germanski preci tamo stigli. Može li biti tako i, ako može, otkud po toj Evropi bezbroj toponima koji se jedino mogu objasniti srbskim jezikom. I otkud samo u današnjoj Nemačkoj mnogo hiljada takvih “slovenskih” toponima lako prepoznatljivih u srbskom jeziku. Hana Skalova, na primer, sastavila je, a Čehoslovačka akademija nauka 1965. godine objavila Topografsku mapu nekadašnje zemlje Obodrita (Bodrića) i Veleta — Ljušića, (između Odre i Labe, i oko njih) sa oko 12.000 toponima tipa: Belica, Blato, Bileća, Bodin, Borovo, Breza, Brus, Bistrica, Čarno jezero, Čarna struga, Čisto jezero, Divna, Dobropolje, Dobrun, Dobrica, Glina, Golica, Govno, Gušterica, Hrasnica, Ilova, Javor, Jasenica, Jutrobog, Kijevo, Korita, Koprivnica, Kosovo, Kuče, Lešnica, Materica, Mokrin, Peć, Plavna, Plava, Pogače, Popovići, Polica, Prag, Prilep, Rogač, Rogoz, Ribica, Sarbice, Serbino, Sedlo, Sir, Sekirica, Stari Brod, Stanica, Stol, Straža, Struk, Strela, Trebinje, Trebnica, Trstenica, Trnovo, Ulica, Ušice, Vojkovići, Vojvoda, Visoka, Zagorica, Zelen, Žitna, Živan, i tako dalje. Otkud “nemačkom” Berlinu ime koje ukazuje na srbske bare, ili brlje, odnosno močvarne terene na kojima je ta naseobina nekad građena, i otkud ime “nemačkom” Drezdenu, na zemlji koju su nekad nastanjivali srbski Dražđani. I kako se moglo desiti da taj “divlji” slovenski (srbski) sloj za nepunih pet ili šest vekova kasnije iskaže sposobnosti iz kojih je iznikla građevinarska tehnika, na primer, Hilandara ili Studenice; neprevaziđena slikarska veština srbskog ikonopisanja i freskopisanja; državna organizacija Nemanjića oličena u Raškoj, u Zeti, u Carstvu Srba i Grka, u Dušanovom zakoniku; društveno uređenje u kojem je um potisnuo vojničku silu, gde car vlada poštujući mudre savete svoga (narodnog) sveštenstva i gde je kroz sabornost i izvesne organe lokalne samouprave ostvareno ono što su evropski Zapad i Amerika “otkrili” tek krajem drugog milenijuma i nemajući inventivnosti da mu daju originalno ime i preuzevši termin od Grka, nazvali demokratijom.
Eto, taj narod, srbski, u takvim uslovima, pod pritiskom agresivnih izvanjaca, počinje da preduzima odbrambene mere ne bi li sačuvao svoj biološki opstanak i ono malo teritorije što mu je ostalo. Tako treba tumačiti sva nastojanja srbskih velikaša prednemanjićke epohe, a naročito nemanjićke, da se razne plemenske grupacije objedine i na određenom prostoru oforme kakvu-takvu državnu organizaciju. Važi to i za sve pokušaje u Zeti, Bosni, Travuniji, Raškoj, a drukčije se ne sme tretirati ni Carstvo Srba i Grka. Istina, mi ćemo ovih godina čuti da je Srbska crkva s pravom odbila da caru Dušanu “nakači” svetački oreol jer je, navodno, bio imperijalni osvajač. Njegova država, barem prema onome kako je nacrtana na karti sačuvanoj u Pečujskom vojnom muzeju, bila je blizu da objedini sve teritorije onda naseljene srbskim življem. Ako je u taj krug ušla i Grčka, bio je to znak da Srbija nastoji povratiti ono što joj je poodavno uzeto, a nalazi se tu, u susedstvu.
Što carski pokušaj nije bio uspešan, može se objasniti na nekoliko načina. Pre svega, nerazvijene komunikacije između pojedinih delova novoga carstva deluju kao ograničavajući faktor u učvršćivanju državne vlasti. Objektivno gledano, jake države nema bez direktnog upliva centralnih državnih organa, bilo autoritetom čelne ličnosti (vladara), bilo efikasnim funkcionisanjem izvršne vlasti. Ukoliko vladar ne može u svakom trenutku ostvariti svoj uticaj na zbivanja u područjima udaljenim od državnog centra, jednako kao što to čini u svome sedištu, stvoreni su uslovi za usitnjavanje, odnosno raspad te države. S druge strane, prostorno velike države, kao centralističke, vremenom bivaju prinuđene na ustupke područnim upravljačima. Ovi upravljači, makar koliko u prvo vreme bili lojalni vrhovnoj vlasti, čak i ako se radi o međusobno bliskoj rodbinskoj vezi, u određenom trenutku, zbog nepostojanja stalne, neposredne komunikacije sa centralnom vlašću i njenom uticaju na donošenje “lokalnih” odluka, počinju da se u svojoj oblasti ponašaju kao izvorna vlast. Secesija je u takvim uslovima neizbežna i od carstva ne preostaje ni kamen na kamenu.
Kad su Srbi u pitanju, svemu tome pogoduje i njihov mentalni sklop, po svoj prilici neizmenjen tokom njihove duge prošlosti. Bio je to uvek miroljubiv narod, stvaralački, za rat raspoložen samo ukoliko mu je naturen. U rimsko vreme zabeleženo je da su se rimske legije na svojim istočnim granicama srele sa jednim miroljubivim ali hrabrim narodom čije je značajno obeležje da su im poglavice lako potkupljive. Tom se činjenicom može opravdati verovanje svakog Srbina da sve zna bolje no što to znaju drugi Srbi, te da svaki od njih može biti vođa preostalom delu srbskog naroda. Ako i ne zna, sa strane mu se može pomoći da stigne tamo kud je naumio. Mora biti da iz najdublje srbske starine potiče ona antologijska narodna misao da “ko neće brata za brata, taj će tuđina za gospodara”. Netolerancija, samouverenost, podmitljivost, kolaboracionizam, sve su to osobine koje su pogodovale rasparčavanju srbskih teritorija, povlađivanju srbskim neprijateljima i drobljenju srbskog duhovnog i biološkog bića. Sve te srbske osobine nisu bile nepoznate njihovim susedima, jakim ili slabim, svejedno, i oni su znali da ih zaista maksimalno iskoriste. Vojnička i politička moć susednih carevina, Turske i Austrije, i njihovo stalno suparništvo, manje ili više izraženo, sistematski je slabilo otpornost srbskog stanovništva. Bilo prihvatanjem jedne ili druge religije, rimokatoličanstva ili islama, bilo pogibijama u viteškim pokušajima da se očuvaju na vetrometini, Srbi su neprekidno tanjili svoj nacionalni korpus. Razumljivo je, zbog svega toga, što su i ostali relativno slabiji srbski susedi (Bugari, Madžari, Mleci, Arbanasi) pokušavali i, najčešće, uspevali da podosta ušićare na srbski račun, i teritorijalno i u ljudstvu.
Pod uticajem stranih gospodara, menjalo se mnogo šta i u mentalitetu srbskog življa. Kao što su Turci na srbsku raju mogli uticati da preuzme neke od vidova njihovog istočnjačkog života, njihovo oblačenje, usporen životni tempo i javašluk u svemu, tako su Srbi u Austriji i Ugarskoj prihvatili red i disciplinu kao uslov bez kojega se ne može. I jedni i drugi, u osnovi, zadržali su velike rezerve prema svojim inovernim gospodarima, što se postepeno prenosilo i na odnose prema svojoj pravoslavnoj sabraći. U Baranji, na primer, pritisnuti sa severa Madžarima, a sa preostale dve strane Dunavom i Dravom, bez mostova, Srbi su postali maksimalno nepoverljivi prema svima, čak i prema svojima bližnjim. U takvom držanju oni su videli jedinu mogućnost da odole verskim i političkim pritiscima i da očuvaju identitet, i lični i nacionalni.
I pored mnogih seoba i uspostavljenih retkih trgovačkih veza, kontakti između Srba na raznim stranama vremenom su bivali sve slabiji, a ponekad su se i potpuno kidali. Znanja o postojanju sopstvene braće “u susednom carstvu” svodila su se tek na sentimentalna prisećanja na zajedničku prošlost, da bi se tokom poslednjih vek ili vek i po, nada u zajedničku budućnost počela svesrdno polagati u matičnu srbsku državu. Ipak, to međusobno nepoznavanje, sumnjičenje i neprihvatanje moralo je naći odraza i na državotvorne koncepcije pojedinaca rođenih u raznim srbskim oblastima, i u raznim vremenima. Ako je u svemu tome Srbiji (Šumadiji) priznavana uloga Pijemonta, mora se to smatrati najlogičnijim jer je tu nastanjena najveća srbska narodnosna masa. U međuvremenu, rođene su tu i dve autentične srbske kraljevske dinastije, Karađorćevići i Obrenovići (obe poreklom iz srbskih Brda u današnjoj Crnoj Gori – prva starinom iz Morače, a druga iz Brskuta), a Srbi izvan Srbije, sa ciljem da se ojačaju nacionalne, političke i kulturne veze sa sopstvenom Maticom, prihvatili su misao o predodređenosti Srbije da oko sebe objedini “ostatak” Srbstva, bilo ono pod Turcima, bilo pod Ausrijom, bilo pod Ugarskom. Ovakvom rspoloženju pogodovala su značajna geopolitička zbivanja na evropskom tlu, pre svega u Italiji i Nemačkoj, koja su dovela do ujedinjavanja u pomenute dve države.
Lako je razumeti što u istom tom vremenu nije uspeo i srbski pokret za ujedinjenje jer su Austrougarska i Turska bile tvrd zalogaj za Srbe: Austrougarska je i stvorena zarad eliminisanja, ili privremenog otklanjanja, unutrašnjih slabosti u upravljanju ovom velikom mnogonacionalnom državom, a “bolesnik sa Bosfora”, iako već nagrižen, mogao je “i mrtvom svojom rukom” još uvek pritegnuti osetljivu srbsku gušu.1 Iščekujući da iz eventualnog sukoba ovih dvaju carstava, i na njnhovim razvalinama, izvuku sopstvenu korist, velike sile 19. i 20. veka, Engleska, Francuska i Rusija, budno su pratile šta se na balkanskom prostoru dešava. Najčešće, ta budnost imala je za cilj da onemogući razmah srbske nacionalne ideje i proširenje teritorije na kojoj bi se mogla čvrsto utemeljiti prevlast tadašnje srbske kneževine. Ne može se drukčije objasniti nastojanje francuske diplomatije tridesetih godina 19. veka da, preko svojih kanala, neutrališe uticaj srbskog sveštenstva u srbskom narodu i ekonomski obesnaži i rasloji srbsko seljaštvo. Praktično, radilo se o uništenju srbskog duhovnog ili idejnog vođstva i srbskog ekonomskog potencijala, na kojima bi se zasnivalo moguće ujedinjenje Srbstva. (Po svojoj suštini, od ovoga se mnogo ne razlikuje ni ono što je tokom svoje duge vladavine preduzimao komunoustaški predvodnik Josip BroZLO (1892?-1980); on je više od svega mrzeo seljake i intelektualce, a srbsko pravoslavno sveštenstvo, deo ove druge grupacije, intelektualne, bilo je sasvim istisnuto na društvenu marginu).
Što se Rusije tiče, iako se radi o plemenu istog narodnosnog stabla, srbskog, predstava o etničkoj bliskosti sa Srbima bila je kod njih poodavno potisnuta. Vekovima već, sve ruske carice bile su nemačke princeze, makar neke bile srbskoga porekla. Za svakom princezom pristizala je u Rueiju bulumenta najrazličnijih germanskih stručnjaka, od konjušara i vlasuljara, do generala i filosofa. Svi oni imali su kao primarni zadatak da šire ideju o nadmoći germanskog duha nad ostalim svetom, naročito slovenskim, i oni su u tome zaista imali uspeha. Iz ruske svesti brisana je istina o njihovoj raškoj starini (za Engleze, ona je Raša – ne zovu je tako bez razloga), a nimalo nije čudno što je ubistvo velikih pesnika Puškina (Aleksandra Sergejeviča – 1799-1837) i Ljermontova (Mihaila Jurjeviča – 1814-1841) inspirisala ista ličnost, čovek s neruskim prezimenom, ministar unutrašnjih poslova Rusije, mason i austrijski špijun, grof Neselrode (Karl Vasiljevič – 1780-1862). Ta dva ubistva nisu ništa drugo do atentati na rusku duhovnost. I nije čudno što su za manje od jednog veka kasnije ruski intelektualci germanske škole (školovani u germanskom duhu), posle Lenjinovog Oktobra (1917) izbegli iz Rusije i okupljeni u Kraljevini Jugoslaviji, dočekani dobrodošlicom i raspoređeni po školama, Beogradskom univerzitetu i akademiji nauka, tako destruktivno i pogubno delovali na izvornu srbsku istorijsku školu. U tome se, naravno, ne sme zanemariti ni svesrdna “pomoć” koju su im pružili srbski intelektualci školovani po Beču, Pragu, Gracu, Pešti, Berlinu i drugde, u istoj germanskoj školi. Što su i danas brojni srbski intelektualci orijentisani anacionalno, posebno istoričari, i što i sada vlada fama o “šestom i sedmom veku”, rezultat je delovanja baš te germanske škole.
Objektivno govoreći, antisrbske i antipravoslavne pozicije zauzimala je i ondašnja vrlo uticajna poljska emigracija, što znači i njen priznati vođa Adam Čartoriski (1770-1861). Uobičajeno je, međutim, da se uticaju poljske emigracije u Srbiji na stvaranju srbskog nacionalnog programa i širenju nacionalne svesti kod Južnih Slovena, a naročito Srba, pridaje velik pozitivan značaj. A politika Čartoriskog bila je uglavnom usmerena na suzbijanje ruskog uticaja na Balkanu, na izazivanje mržnje u Turskoj prema Rusiji i na pridobijanje Engleske i Francuske za takvu politiku. Pošto je Rusija tim trima zemljama mogla biti opasan takmac na Balkanu, Čartoriski je svoj deo posla obavljao prilježno, uz izdašnu finansijsku podršku francuske ambasade u Carigradu. Adam Čartoriski i njegov agent u Beogradu František Zah (1807-1892), “glavni” u poljskoj emigraciji u Beogradu, odlučujuće su uticali, preko kneza Aleksandra Karađorđevića (1806-1885) i njegovog ministra unutrašnjih dela Ilije Garašanina (1812-1874) da se Srbija u vođenju svoje unutrašnje i spoljne politike otrgne od ruskog uticaja i da istovremeno preuzme ulogu ujedinitelja svih Južnih Slovena. U sklopu iste strategije, Zah i Čartoriski u ovu igru uključuju i bosanske franjevce, rimskog papu i Ljudevita Gaja (1809-1872), porekla prusko-francuskog, vođu “preporoditeljskog” hrvatskog “ilirskog” pokreta.
Program Čartoriskog “velikodušno” je nudio da “Srbija treba da dobije od Porte, bez pomoći Rusije ili ma koje druge sile, nasledno pravo za Kneževu porodicu iz koje je sama izabrala svoga kneza”, na isti način i istim sredstvima kojima je Miloš Obrenović (1780-1860), učesnik Pokreta za obnovu srbske državnosti, započetog 1804, a nastavljenog 1815. godine (posle čega se on potpisuje ka “verhovni knez i upravitelj naroda serbskago), to pravo dobio za svoju porodicu. On takođe sugeriše i tezu da je austrijski interes “da radi protivu slovenskih naroda, jer ako jednoga dana dođu ovi narodi u pitanje, ceo splet austriskog carstva izlaže se propasti”. Garašanin prihvata stav da “Austrija dakle mora po svim obstojateljstvima biti neprestani neprijatelj srpske države: sporazumevanje dakle i sloga sa Austrijom jest za Srbiju politička nemogućnost; jer bi ona sebi s tim sama uže na vrat bacila”,: čime se prevazilazi ono staro srbsko uverenje (od pada pod Turke pa sve do Kočine krajine, 1788) “da im samo Austrija može doneti slobodu, tako što će ih uključiti u sastav svog carstva”.
Ovakvom logikom Srbi su i dalje ostali sa Turskom kao sizerenom, Austrijom kao otvorenim neprijateljem, bez Rusije kao potencijalnog zaštitnika i sa Francuskom i Engleskom kao silama zainteresovanim da u slučaju turske propasti utrče u prazan prostor. Mada je Rusija u srbskoj podsvesti uvek slovila kao prijatelj, na njenu zaštitu nikad se nije moglo sa sigurnošću računati, ne samo zbog zemljopisne udaljenosti; nedoslednost u ruskim stavovima prema Srbiji nesumnjivo je rezultat germanskog uticaja na rusku duhovnost i, prema tome, na rusku politiku. Po svojoj suštini, bez obzira na različite događaje i odnose u svetu, ruski stavovi prema Srbiji, kasnije i prema Jugoslaviji, odnosno prema srbskom narodu u Jugoslaviji, tokom poslednja dva veka uvek su bili diktovani iz njihovog “germanskog kompleksa”; iz ruske svesti potisnute su predstave o zajedničkom poreklu ruskog i srbskog naroda, ali se u Rusiji uvek računalo sa tim da, što god oni uradili Srbima, Srbi će ih voleti. Prihvatajući preporuku Čartoriskog da “treba da sebi izradi jedan plan za budućnost” i da pri tome posluži kao stožer za okupljanje svih Južnih Slovena, Srbija na sebe navlači sumnju svih svojih suseda i svih svojih neprijatelja. Stavljajući u izgled stvaranje jedinstvene države Južnih Slovena, bez kontakata sa pravoslavnom Rusijom, Srbiji se praktično nagoveštavala najpre zajednica sa rimokatoličkim južnim Slovenima iz Austrije, uz vrlo verovatan austrijski vojni otpor i internacionalizaciju srbskog pitanja putem novog rata na srbskom prostoru, a potom i gubitak srbskog nacionalnog i verskog identiteta.
Što se sve ipak nije tako dešavalo u vremenu Garašaninovom, zaslugu valja pripisati mnogo većem uticaju evropskih sila i Turske, no snazi onovremene Srbije i racionalnosti Garašaninovog programa spoljne i nacionalne politike, Načertanija, napisanog 1844. a do 1906. godine nedostupnog i srbskoj javnosti. Vrlo je sumnjive vrednosti zaključak istoričara Dragoslava Stranjakovića (1901-1966) da bi Francuska, “ako bi došlo do propasti Turskog carstva, više volela da vidi na Balkanu obrazovanu jednu nezavisnu jugoslovensku državu, nego nekoliko manjih jugoslovenskih državica koje bi potpale pod protektorat Rusije i bile izložene stalnom uticaju i intrigama ruske politike”. Napisao je to i tako zanemarujući ili ne znajući za “pou¬ku” Klemensa Meterniha (1773-1859), od 1809. do 1848. go¬dine aus¬trijskog ministra spoljnih poslova, da “Aus¬t¬riji nikako nije u in¬teresu da na svojim južnim gra¬nicama dobijemo slobo¬d¬nu srbsku državu”, te da “Srbija mora u našem najdirektnijem inte¬resu ili Porti (Turskoj – IP) ili nama da pripadne… ali sama nikada – slobodna, nezavisna država”. Što će reći: ni Francuskoj, ni Austriji, ni Turskoj nije odgovarala, ni u jednom trenutku, jaka Srbija.
A ta mala i ekonomski slaba Srbija živela je u uverenju, naročito počev od Karađorđevog vremena, da je sposobna da sama sebi izbori slobodu. I ne samo to, ona će, po zapisu istoričara Radoša Ljušića (1949), početi da ulaže “sve svoje napore, ljude i materijalna sredstva za oslobođenje svih Srba”, a Garašanin će na jednom mestu zapisati: “Sudbina naših krajeva interesovaće me dok god sam živ”. Otud njegova pomoć Srbima pod ugarskom vlašću da odbrane tek oformljenu Vojvodinu Srbsku, i sunarodnicima u Turskoj da osnuju jednu autonomnu provinciju.
Ideju o srbskoj autonomiji u Turskoj prvi je izložio Konstantin Nikolajević (1821-1877), srbski diplomatski agent u Carigradu (zet kneza Aleksandra Karađorđevića), koji, početkom 1848. godine, piše Garašaninu: “Premda nisam imao vremena da malo bolje uradim usuđujem se pak priobštiti ga vama na razmatranje, ako ništa bar kao teoriju o kojoj se može misliti u ovo vreme, kad mloge teorije naglo u praksu prodiru”. Prema Nikolajevićevoj zamisli koju je Garašanin ocenio kao ostvarljivu, Turska je trebalo da se preuredi u dualističku monarhiju sastavljenu iz “Azijske Turske” i Srbskog vicekraljevstva u Evropskoj Turskoj, “Srbskih sjedinjenih država” okupljenih oko Srbije (Bosna, Hercegovina, Crna Gora, Stara Srbija). Tako zamišljene “Srbske sjedinjene države” imale bi sopstvenu teritoriju i samostalnu unutrašnju upravu, dok bi njene spoljne poslove vodila Turska, kao “gospostvujuća sila”. Srbsko pravo da ima vojsku prilično je teško shvatiti jer bi ta vojska, pored odbrane sopstvenih granica, imala i obavezu da brani turske granice.
Nikolajević i Garašanin pozabavili su se i položajem Slovena u Austriji, što je podrazumevalo rasturanje Habzburške monarhije. Prema tom konceptu, pošto se od Austrije otcepi Ugarska, a češki, poljski, moravski i slovački Sloveni naprave svoju konfederaciju, od svih južnoslovenskih provincija stvorilo bi se vicekraljevstvo Južne Slavonije. Kad se preuredi Turska, “onda dva vicekraljevstva bila bi naravnim putem dovedena, da se o jednom konačnom sjedinjenju u jedno čisto Jugoslovensko carstvo dogovore i po savjetima svojih interesa opredele: da li će se vladeniju Doma Habzburškog ili jedne urođene dinastije prikloniti”.
Naravno, srbske snage toga vremena bile su za ovako krupan zalogaj premale, ali se ne može poreći vizionarstvo autorima toga projekta: Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca iz 1918. godine bilo je po svemu nalik na ono očekivano Jugoslovensko Carstvo. Ako dodamo da je stožer tog Carstva i u projektu i u konačnoj njegovoj realizaciji bila Srbija, onda sa punim razumevanjem treba prihvatiti ratni verbalizam regenta Aleksandra Karađorđevića (1888-1934), potonjeg kralja Jugoslavije, o budućem srbskom Jugoslovenskom carstvu, uverenog da su čak i saveznici spremni “da nas u ovoj velikoj borbi složno pomognu da Srbiju stvorimo velikom, te da obuhvati sve Srbe i Jugoslovene, da je učinimo silnom i moćnom Jugoslavijom, koja će opravdati do sada prinete žrtve i odgovoriti zahtevima novoga doba”.
Od srbskog Jugoslovenskog carstva, naravno, nije bilo ništa. Već posle petnaestak godina, zbog toga što je potencijalni jugoslovenski car “zaboravio” da uspostavi srbske etničke granice (čak i onu zapadnu koja je, posle Velikog rata, uspostavljena “re¬kom Dravom do Oseka–želj. pru¬gom Osek-Šamac¬-cela Bosna i Hercegovina i Dal¬macija do rta Plan¬ke” ili Ploče, na tri¬de¬se¬tak kilometara zapadno od Spljeta, u skladu s odredba¬ma Ugovora o primirju između srpske i madžar¬ske vojske od 31. ok¬to¬bra/13. novembra 1918. godine i Vojne kon¬ven¬cije koja reguli¬še uslove primene na Ugarsku primirja zak¬lju¬čenog između Sa¬veznika i Austrou¬garske), srbsko nacionalno telo počelo je da se raspinje. Delovi Srbske Zemlje poklonjeni su ne baš davnim srbskim krvnim neprijateljima, a novi svetski rat pružio je priliku istim tim neprijateljima da, zaštićeni novostvorenim granicama i ondašnjim “novim svetskim poretkom” poznatim kao Neue Ordnung, otpočnu sa još jednim genocidom nad srbskim narodom. Ustaško-kominternovska koalicija, uz vrlo brojno učešće srbskih otpadnika okupljenih u komunističkom establišmentu, ali i iz “baze”, spremnih da dokažu svoju privrženost i “pravovernost”, nastavila je sa svojim poslom i posle Drugog svetskog rata. Iz srbske nacije, po teritorijalnom principu, proizvedeni su najpre Crnogorci i Maćedonci, a zatim i muslimani (u novije vreme “proizvedeni” u Boišnjake). U crnogorsku naciju uključeni su i oni Srbi koji sa pravom Crnom Gorom (Stara Crna Gora, bez Sedmoro Brda i Stare Hercegovine) nisu imale mnogo veze, tako da će se, na primer, danas kleti u svoje crnogorstvo i mnogi Srbi iz Kuča čije su pretke, u Crnogorskoj pohari na Petrovdan 1856. godine, crnogorski ratnici masakrirali na način srodan, ili istovetan, ovovremenoj rimokatoličkoj ili muslimanskoj praksi u bivšim jugoslovenskim republikama Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. (A pre dva veka, nepogrešivo je Sava Popović Te¬ke¬lija – 1761-1842 -, srbski nacionalni poslenik, od 1838. godi¬ne do smrti predsednik Matice srbske, uočavao kak¬vi¬m se sve stran¬puticama kreće srbski na¬ro¬d i uzalud nas učio “da se mane¬mo tih naziva Bosanac, Dal¬ma¬ti¬nac, Srbijanac, Crno¬go¬rac, jer će neko naći opravdanje da od tih pokrajinskih naziva na¬pravi po¬sebne na¬rode”. Baš onako kako se to i danas čini, i kako se ve¬ko¬vima unazad činilo).
Iz krila Srbske pravoslavne crkve iščupana je crkva u Maćedoniji. Što se to nije desilo i sa crkvom u Crnoj Gori, najzaslužniji su oni rasrbljeni Crnogorci (skoro svi, takoreći) koji su tretirajući crkvu kao strano telo na svom “mladom” nacionalnom organizmu, odbacivali i samu pomisao na njeno postojanje i na bilo kakav njen značaj. Da je vreme nešto sporije teklo, mogli smo očekivati i vojvođansku naciju, a o vojvođanskoj pravoslavnoj crkvi da i ne govorimo.
Godine 1971, procenivši da Srbi kao nacionalitet više ne postoje jer su svi uplovili u vode jugoslovenstva i “bratstva i jedinstva”, hrvatski nacionalni borci okupljeni u takozvanom masovnom pokretu, krenuli su da Jugoslaviji zadaju završni udarac. Naravno, u tome su imali BroZLOvu podršku. Pokazalo se da ciglih dvadeset pet godina nije bilo dovoljno da sasvim zgasne srbski duh. Pojava takozvanog srbskog liberalizma koji i nije ni računao sa nekakvim buđenjem srbskoga duha, bila je znak BroZLU da zaustavi masovni pokret, da njegove vođe prividno ukloni sa političke scene, ali i da eliminiše sve one Srbe koji bi mogli biti smetnja da se ciljevi masovnog pokreta jednog dana ipak realizuju. Bilo je dovoljno Srba koji su takvu politiku podržali, te su naredne dve decenije iskorišćene za dalje uspavljivanje srbskog naroda. Kako se kraj dvadesetog veka već primicao, a obaveza postavljena 1900. godine na svehrvatskom rimokatoličkom kongresu, da do 2000. godine sve što je u Hrvatskoj bude hrvatsko, a sve što je hrvatsko mora biti rimokatoličko, još nije bilo ispunjena, valjalo je iskoristiti prvu povoljnu priliku. Ona se ukazala u danima kad je Srbiji nagovešten zakon o političkim strankama. Znalo se da i dalje može važiti pravilo da dva Srbina čine tri stranke, i da oni od te nove “žvake” neće videti ni šta se iza brda valja. Na sreću, bilo je Srba koji još nisu zaspali i koje nije osobito zanimala višestranačka atmosfera. Oni su pregli da se srbskom nacionalnom idejom suprotstave oživelom ustaškom pokretu okupljenom i naoružanom u novostvorenoj duhovnoj zajednici hrvatskog naroda, u Hrvatskoj demokratskoj zajednici. U prvi plan oni su istakli viziju o Srbskoj Zemlji, državi srbskog naroda rasutog diljem zlosrećne avnojske Jugoslavije, a srbski nacionalni pokret najavili su kao jedinu mogućnost da se za narednih hiljadu godina reši srbsko pitanje. Samo se po sebi razume da su oni u takvim svojim razmišljanjima imali na umu i činjenicu da se na srbskom etničkom prostoru i u njegovom neposrednom susedstvu ništa neće dešavati bez manje ili više otvorenog uplitanja stranog faktora.
Taj srbski pokret nužno je morao biti nacionalno obojen. Srbski narod morao je postati svestan bezizlaza u koji je doveden višedecenijskim delovanjem svojih “nacionalnih” vođa, ali i svojim istovremenim prećutnim pristajanjem na izdaju svoje sopstvene nacionalne, verske i ljudske samobitnosti. Stoga, može se smatrati razumljivim što promene u vlasti tokom poslednjih godina i vraćanje Srbstva istorijskoj svesti, razvlašćeni politički i partijski establišment anacionalne orijentacije nije shvatio kao politički poraz; ono će te promene nazvati “velikosrpskim” nacionalizmom, produžetkom kolektivizma, obnavljanjem totalitarizma, neviđenom brukom i sramotom, kataklizmom, putom koji ima problema sa čovečjim izlazom, poslednjim utočištem lopova.
I pored primedaba te vrste, Srbiji i srbskom rukovodstvu uporno će se prigovarati da nemaju nacionalni program. Svi će se prisetiti da je polovinom prošloga veka postojalo Načertanije, a da se danas improvizuje i da Srbi ne znaju u čemu se sastoji srbski nacionalni interes. Mnogi će se podsmevati zvaničnoj srbskoj tezi o potrebi da se svi Srbi nađu u istoj državnoj zajednici i, naročito, jednoj naizgled kontradiktornoj postavci da Srbija nema teritorijalnih pretenzija prema susednim državama. Da li iz neznanja, da li iz zle namere, deo anacionalne Srbije, one koja još uvek nije u stanju da se otme svojoj ideološkoj svesti, prigovaraće srbskoj državi što u početnoj fazi jugoslovenske drame nije prihvatila konfederalne odnose sa dojučerašnjom jugoslovenskom braćom; prigovaraće joj što svoju srbsku braću izvan Republike Srbije nije odmah prepustila na milost i nemilost muslimanskom fundamentalizmu i rimokatoličkom krstaštvu, i jednom i drugom stvorenom na mržnji prema svemu što je pravoslavno i srbsko. Takvu logiku javno će zastupati čak i politička grupacija koja se svoje postojanje zasnovala na odrednicama navodne srbske obnove.
Ipak, postoji srbski nacionalni program. Ne zove se baš tako, ali je mnogo puta iskazan zvanični stav srbske državne vlasti da svi Srbi treba da žive u jednoj državi. U osnovi, to je isto ono što traži i Himna Svetome Savi, pozivajući Srbe “sa svih strana”, “s mora i Dunava”, da “k nebu glavu” podignu, tamo ugledaju “Savu Srbsku slavu”, da se sa njim “srbska srca sva” ujedine, kada će “sunce mira, ljubavi / da nam svima sine”. Kao vrhovni cilj, dakle, Himia ističe duhovno ujedinjenje svih Srba, odnosno svesrbsko ujedinjenje u Svetosavlju. Srbska vlada ne može definisati svoje ciljeve u toj formi, ali bi valjalo pretpostaviti, makar to bilo vrlo naivno, da i njen ideal mora bito ujedinjenje svih srbskih teritorija, na način koji bi otklonio sve sumnje u pogledu budućeg ustrojstva buduće države u kojoj bi srbski narod živeo. Morala bi to biti jedna država, sa jednom vlašću (“nit je bilo, niti može biti / jedna zemlja a dva gospodara”), gde bi se do učešća u vlasti stizalo izborom a ne dogovorom plemenske ili kakve druge nametnute oligarhije.
Ilija Petrović
"Evropo, zašto nisi zainteresovana za svoj litijum", pitao je prekjuče poslanike Evropskog parlamenta Ivan Vilibor Sinčić, hrvatski političar koji je [Opširnije...]
Nemili izazov je devojčica izvodila na kružnom putu kod Čačka. Novi izazovi na društvenim mrežama dovode decu u opasnost. Ono [Opširnije...]
Nakon što je ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović rekla da je v.d. direktor EPS-a, Milorad Grčić, odgovoran za raspad [Opširnije...]
Ovo je članak o Goranu Markoviću. Korporativni mediji fetišizuju trendi umetnike. Pogledajte samo kako nam glumci i pevači objašnjavaju svet [Opširnije...]
Ministarstvo odbrane poziva sve zainteresovane kandidate za dobrovoljno služenje vojnog roka pod oružjem u 2022. godini da podnesu svoje prijave. [Opširnije...]