Mladi sve više kupuju gramofonske ploče, što nam to može reći o muzičkoj revoluciji?

Mladi sve više kupuju gramofonske ploče, što nam to može reći o muzičkoj revoluciji?

Prošle godine ozbiljno sam počeo kupovati i slušati muziku na vinilu. Sećam se kako smo moj ćale i ja nekada slušali gramofonske ploče, a prošlog Božića sam od svojih roditelja dobio gramofon. Od tada zalazim u prodavnice ploča i kupujem na internetu, tražeći neke od svojih omiljenih albuma.

Zapravo – i donekle iznenađujuće – nisam jedini koji ima tu želju vratiti se u prošlost i slušati ploče. Jako mnogo ljudi – posebno mladih – vraća se slušanju ploča. Tokom proteklih nekoliko godina muzička industrija beleži porast potražnje za vinilima. 2016. godine došlo je do porasta prodaje LP-jeva/vinila od gotovo dva miliona (porast se nastavio i narednih godina, op. Bitno.net). Neke diskografske kuće su bile primorane da otvore fabrike za štampanje ploča kako bi održale korak sa potražnjom ljubitelja muzike i kolekcionara ploča. Diskografskim kućama je čak i uz nove fabrike teško držati korak sa potražnjom.

Dakle, pitanje je: Šta znači ta muzička revolucija i zašto se ona događa?

Ne mislim da se ceo taj pokret sastoji od hipstera i audiofila, nego da on predstavlja pojačanu želju ljudi koji traže autentičnost i ritual u modernom svetu, koji se nekada može činiti prilično pluralističkim i površnim.

Zašto su ploče autentičnije? Prvo, ima nešto zaista autentično u opipljivoj i kompleksnoj stvarnosti ploča. Ploča je doslovno muzika utisnuta na površinu okruglog plastičnog diska. Za razliku od praktične i prilično utilitarističke prirode zvučnih datoteka u digitalnom dobu,držanje u ruci opipljivog komada muzike, a ne klikanje kroz hiljade pesama na internetu, iskustvo je koje mnogo više ispunjava čoveka. Nemojte me pogrešno shvatiti. Ja zaista uživam u praktičnosti iTunes-a, Pandore, Spotify-a itd., ali njihova kvaliteta – i što se tiče zvuka i što se tiče doživljaja – ne može se uporediti sa pločama.

Drugo, vinili su autentičniji jer od slušalaca zahtevaju određenu posvećenost. Ta posvećenost se očituje u odlasku u prodavnicu da kupite određeni album, finansijskoj investiciji u ceo album (što takođe govori o albumu kao umetničkom delu, a ne samo nasumičnom nizu pesama), u ulaganju u opremu da možete puštati ploče, a na kraju i u čitavom procesu puštanja ploče. U digitalnom dobu – posebno uz poplavu piraterije i torenta – od slušalaca se ne traži mnogo posvećenosti. Slušanje muzike znači klikanje kroz beskrajne liste zvučnih datoteka, a zatim – možda – kupovina pesme.

Treće, puštanje muzike sa vinila autentičnije je zbog svoje ritualne prirode. Ljudska bića su po prirodi bića rituala. Samo pomislite na proces ustajanja ujutro. Ljudska bića su skloni delovanju na određeni način. Slično tome, ploče zahtevaju određeni ritual. Kada je vinil nov, morate ga izvaditi iz plastičnog omota. Zatim disk morate izvaditi iz kutije i iz unutrašnjeg omotača koji štiti ploču. Kada ga izvadite iz pakovanja, disk morate staviti na gramofon, a zatim očistiti antistatičnom četkom kako bi ispravno svirao. Na kraju morate staviti iglu na ploču i podesiti nivo glasnoće – i tada možete slušati muziku.

Ritual je važan deo ljudskog postojanja, a u ovom slučaju važan nije samo zato što vinil zahteva određeni ritual, nego zato što je slušaocima taj ritual zadovoljstvo. Iako sve to zahteva, ljudi uživaju u koracima stavljanja ploče da svira. Klikanje na zvučne datoteke u modernom dobu nije veoma jedinstvena aktivnost, a puštanje ploče je prilično jedinstveno. Ovaj ritual zahteva od slušalaca mnogo više vremena i truda nego što ikada zahteva slušanje digitalne muzike na internetu. Mislim da nivo posvećenosti i ritualna priroda vinila svedoče i doprinose kvalitetu muzičkog iskustva.

Budući da verujem u duboko i transcendentno shvatanje stvarnosti, ne mislim da je revolucija sa pločama – kao karakteristika kretanja ka autentičnosti i ritualu – tek izoliran događaj. Mislim da ta kretanja – intimno povezana sa samom prirodom čoveka – deluju i u drugim delovima čovekovog života. Ljudi čeznu za onim što ih zaista ispunjava.

Uprkos činjenici da u našem vremenu živimo u stvarnosti relativizma i ličnih preferencija, ironično je da ljudi neprestano čeznu za autentičnošću i ritualom. Očigledno je da to mnogi ljudi čine sa muzikom na gramofonskim pločama, pa nije preterano zaključiti da čovek tako temeljno autentično ljudsko kretanje može dovesti i na neka druga mesta.

Mislim da danas mnogi ljudi – posebno mladi – što se tiče vere imaju ili traže autentičnost i ritual. Kada mladi odu na fakultet, oni često izgube veru iz mode – delimično zato što ni pre nisu bili posebno uključeni u veru, ili nisu imali pravo znanje o tome u šta se u njihovoj veri uopšte veruje. I tako, kada stignu u relativističku i pluralističku arenu fakulteta – a bez čvrstog ukorenjenja u svojim uverenjima i spoznajama – brzo se utapaju u okeanu mišljenja, ideja i verskih tradicija drugih ljudi.

No na kraju, iz više mogućih razloga, neki ljudi otkriju da im u životu nešto nedostaje. Imaju potrebu za ispunjenjem i autentičnošću, a mnogi to pronađu u ritualističnoj liturgiji katoličanstva. Jedinstvenost ritualne prirode svete mise doprinosi njenoj izdvojenosti unutar društvenog pluralizma i ponekad površne prirode drugih vrsta štovanja. Liturgija sa svojom upotrebom tamjana, zvona, sveća, misnog ruha i knjiga, krstova, pokaznica i sličnog omogućava dinamično iskustvo, koje angažuje sva čula koja nam je Bog dao.

Upotreba na misi svih ovih sakramentalnih predmeta, koji nam pomažu učešću u ritualu Crkve, pored toga nam i omogućavaju da budemo autentično privučeni i uključeni u misteriju Božanskog – u životu Kristovom. Sam Isus je koristio hleb i vino na Poslednjoj večeri. „Zvuci i mirisi“ rituala Crkve privlače i uključuju ljude zbog svoje povezanosti sa autentičnim štovanjem Boga, i to preko stvorenja koja nam je On dao. Odlazak na svetu misu ispunjava čoveka kao nijedan drugi oblik molitve jer je njena upotreba fizičkog stvorenog sveta autentična u odnosu na način na koji ljudi teže ka Božanskom i štuju Ga. Svatko može moliti, ali molitva svete mise nije kao ni jedno drugo molitveno iskustvo koje čovek može pronaći.

Liturgija Crkve takođe je autentična i ispunjava jer – ako se obavlja kako treba – zahteva određeno vreme i ulaganje truda da bi se obavila. No slično puštanju ploča, ritual je vredan vremena i truda jer ispunjava sam po sebi. Sve više sam sklon mišljenju da se ljudi delimično vraćaju Crkvi zbog te duboke želje za autentičnošću, i ritual Crkve ih privlači. Svatko može nedeljom ujutro ići negde i sam moliti, ali to ne ispunjava, jer se ne čini u odnosu na autentičan ritual, pogotovo onaj koji se dešava u zajednici vernika.

Baš kao što se kod osobe koja sluša gramofonske ploče pronalazi određeno autentično iskustvo, tako se autentično iskustvo pronalazi i kod onoga ko učestvuje u štovanju Boga u liturgijskom ritualu Crkve. Možemo se nadati da ova nova popularnost vinila ukazuje ne samo na dobra vremena za muzičku industriju, nego i za budućnost Crkve, jer mladi ljudi neprestano čeznu za onim što je zaista autentično i ispunjava.

Word on Fire/Novi vesnik

Bonus video