Zašto NIKAD u NATO

Povodom obeležavanja 28 godina od napada NATO saveza na Repubiku Srpsku, imamo priliku da razgovaramo sa pukovnikom Dragomirom Pećancom i advokatom Mijodragom Ivanić.

 

Gospodine pukovniče, kao oficir Vojske Republike Srpske bili ste savremenik i direktni učesnik sukoba sa NATO savezom, možete li srpskoj ali i široj javnosti, preneti vaša iskustva i zapažanja vezana za ulogu NATO u ratu na prostoru bivše Jugoslavije?

 

Svakako, odgovor bi započeo dobro poznatim citatom:

 

„Jer nema ništa tajno što neće biti javno, ni skriveno što se neće saznati i na videlo izaći“ (Jevanđelje po Luki 8:17)

Verovatno se svakom onom ko je doživeo NATO bombardovanje grči želudac na samu reč NATO. A malo je Srba u Republici Srpskoj koji nisu doživeli vazdušne udare svetskih dželata.

 

Imali smo nesreću da živimo u vremenu raspada SSSR-a kada je NATO odlučio da uredi odnose po svojoj meri na celoj planeti Zemlji. Da postavi svetski poredak tako da svi, cela planeta bez izuzetka, budu vazali ili kolonije SAD-u i Nemačkoj.

 

U tom cilju, „zapadna civilizacija“, predvođena Nemačkom, SAD, Italijom i Vatikanom, raskomadala je SFR Jugoslaviju.

 

 

Dali su pravo nacističkim kolaboracionistima da naprave svoje državice koje nikad nisu imali. Dali su pravo potomcima fašista koji su se borili na Istočnom frontu protiv SSSR-a da na račun srpskog naroda otmu šta i koliko hoće.

 

 

Napravili su državice koje nikakvog istorijskog, nacionalnog i ekonomskog utemeljenja nemaju. Napravili su svoje vazale. Pripremaju svoje topovsko meso.

 

Srpski narod u celini, a sticajem okolnosti deo našeg naroda zapadno od Dunava, Save i Drine, prvi je doživeo da se na njemu isprobava, razvija i nadograđuje strategija uspostavljanja svetskog poretka od strane svetskog policajca – NATO-a.

 

Po planu svetskog dželata sve navedene radnje u cilju razbijanja srpskog naciona i u konačnom svođenja srpske države na prostor tzv. uže Srbije, bez Кosova i Metohije, bez Vojvodine i bez Preševske doline, (vraćanje na Berlinski kongres!) prema strategiji CIA-e, odnosno NATO-a koju je osmislio Bžežinski, a koja je prihvaćena kao strategija NATO-a trebale su biti završene za najviše 2 do 3 godine nakon rasturanja Sovjetskog Saveza. Znači najkasnije do kraja 1993. godine!

 

Republika Srpska nije bila deo njihovog plana. Nikako!

 

Ali upornošću i odlučnošću da odbrane svoje vekovne domove, da sačuvaju svoju Svetosavsku veru, hrabrošću da se bez najmanjeg premišljanja suprostave najvećoj vojnoj sili u istoriji Sveta, Srbi su sebi obezbedili državu i mir. Takav otpor ni NATO nije mogao da ignoriše i morao je da uvaži nezaobilazan, srpski faktor.

 

 

Zašto je NATO napokon morao da uvaži i prihvati stvaranje Republike Srpske?

 

Tri su osnovna faktora:

 

Odlučna i beskompromisna borba srpskog naroda za svoje ognjište, svoju porodicu, tradiciju i veru.

 

NATO je iscrpio sav mogući arsenal ucena, prepada, napada, optužnica i „sudova“, i svih drugih vrsta torture, te je postao svestan da ne može slomiti srpski otpor i

 

 

Faktor vreme. NATO je 1995. godine odavno probio zacrtani rok „uređenja prilika“ u jugoistočnoj Evropi, što se može čitati kao rešavanje srpskog pitanja. Srpsko pitanje su „rešili“ agresijom na SR Jugoslaviju, otimanjem Кosova i Metohije, a, moglo bi se reći i konačno tek 2001. godine dovođenjem na vlast u Srbiji njihovih pulena i potpunim uništenjem Vojske Srbije. Кasnili su i veoma im se žurilo za što skorijim osvajanjem izvorišta nafte, uranijuma, plemenitih metala i postavljanjem marionetskih vlada po celom svetu.

 

NATO svoj posao na ovim prostorima nije završio. To je potpuno jasno iz sadašnjeg odnosa prema Republici Srpkoj i Srbiji.

Mali hronloški uvid u agresivno, neprekinuto delovanje NATO-a daće nam potpuniji uvid u njihove zločinačke namere prema Srbima.

 

Na osnovu insceniranog napada u ul. Vase Miskina Crnog u Sarajevu, Savet bezbednosti UN 30. maja 1992. godine donosi rezoluciju 757 kojom su uvedene do tada neviđene sankcije jednoj zemlji, jednom narodu.

 

Pored ostalog zabranjeni su svi letovi iz i u SR Jugoslaviju i iznad teritorije BiH.

 

 

Već 10. jula 1992. godine ministri inostranih poslova zemalja NATO-a u Helsinkiju donose odluku da NATO vrši kontrolu akvatorija iznad SRJ i BiH, te sprovode dve operacije: kontrolu Jadranske obale u Crnoj Gori („Maritajm“ ) i kontrolu Otrantskog moreuza („Skaj Monitor“).

 

 

Svakako, NATO je išao ispred Ujedinjenih nacija, pa je i pre 09. oktobra 1992. godine uspostavio punu kontrolu vazdušnog prostora iznad BiH i SRJ, a samo je 16. oktobra ozvaničio svoju operaciju „Pomorska straža“.

 

31. marta 1993. godine pod izgovorom zaštite tzv. zaštićenih zona, Savet bezbednosti UN donosi Rezoluciju broj 816 kojom daje mandat NATO da upotrebi silu za realizaciju zabrane letova iznad BiH. Na insistiranje Rusije dejstvo NATO avijacije je ograničeno na vazdušni prostor, bez dozvole za dejstva po ciljevima na zemlji. Ispostaviće se da je NATO i ovu, kao i sve rezolucije SB UN prihvatao i tumačio kako je hteo, te je na taj način i sprovodio operaciju „Sprečiti let“. 15. juna 1993. godine NATO je integrisao sve tri operacije u jedinstvenu, pod nazivom „Oštra straža“.

 

 

Strateški vojni cilj za VRS, tvornica naoružanja u Novom Travniku gde u su muslimani pokušavali da revitalizuju proizvodnju raketnog sistema „Orkan“, kalibra 262mm, dometa 50 kilometara, unišštila je avijacija Republike Srpske 28. februara 1994. godine. Bez obaveznog upozorenja NATO lovci F-16 oborili su 4 aviona „Jastreb“ i ubili trojicu naših junaka, pilota dobrovoljaca koji su znali da se neće vratiti živi iz ovog neravnopravnog dvoboja sa NATO snagama.

 

 

Pešić Zvezdan, Vukumirović Ranko i Studen Uroš. Slava im i čast! Svakako i preživelima: Crnaliću, Mikereviću i Zariću.

 

Na žalost i našu sramotu, zlikovačka NATO više slavi svoje ubice nego mi naše heroje.

 

Po naredbi komandanta UNPROFOR-a u BiH (komandanta „mirovnih snaga“ – pod okriljem UN) dana 10. aprila 1994. godine dva NATO aviona F-16 dejstvovala su po položajima Hercegovačkog korpusa VRS u oklini Goražda i tom prilikom pogodili veliko sanitetsko vozilo jasno obeleženo crvenim krstom i ubili dva bolničara! To „herojsko delo“ britanski „ser“ general Majkl Rouz u svojoj knjizi ushićeno opisuje sledećim rečima: „Prvi ratni zadatak NATO-a na koji se čekalo 50 godina, još od momenta kada je ta organizacija osnovana.“

 

Bombardovanje položaja VRS oko Goražda je trajalo i narednih 5 dana sve dok 16. aprila običnom „Strelom 2M“ naš heroj, borac VRS nije oborio ponos britanskog i NATO vazduhoplovstva „Si Harijer“. Odmah nakon toga svi NATO avioni su povučeni iz akvatorijuma BiH. Neverica i panika u redovima NATO!

 

Uz taj oboreni avion VRS je uspela da 15.04.1994. teško ošteti i francuski mornarički avion „SUPER ETENDARD IV P“.

 

 

NATO se konsolidovao i ponovo tokom avgusta i septembra 1994. godine izvodio vazdušne udare po snagama VRS s ciljem odmazde za navodno otvaranje vatre pripadnika VRS na helikopter i jednu jedinicu UNPROFOR-a. To je kulminiralo direktnim napadima na položaje VRS u drugoj polovini novembra 1994. godine kada su gađani položaji VRS u okolini Bihaća kao direktna vojna podrška snagama 5. korpusa tzv. Armije BiH koja je bila pred kapitulacijom. 20. novembra zločinačka NATO alijansa je izvršila neviđen napad na aerodom Udbina, na teritoriji Republike Srpske Кrajine i potpuno ga uništila. Nikakav mandat ili odobrenje NATO nije imao za dejstva na teritoriji RSК!!! Istovremeno su gađali položaje VRS kod Bihaća, Bosanske Кrupe i Dvora na Uni.

 

Odbijanje povlačenja teškog naoružanja iz Sarajeva bilo je novi povod za bombardovanje položaja VRS u maju i junu 1995. godine.

 

Naši najviši rukovodioci osuđeni su u NATO sudu u Hagu za uzimanje talaca iz redova UNPROFOR-a! A ko je UNPROFOR tada u bivšoj BiH?

 

Jesu li to one „mirovne snage“ koje su u demilitarizovani prostor na Igmanu i Bjelašnici dovele muslimanske snage 1. Кorpusa da ih zaposednu?

 

Jesu to one „mirovne snage“ koje su u svom sastavu uvele pripadnike SAS-a („Specijalna vazdušna služba“ Velike Britanije, sa prepoznatljivim logom „WHO DARES WINS“ – „ko se usuđuje pobeđuje“) u sve „zaštićene zone“ (Bihać, Goražde, Sarajevo, Srebrenica i Žepa) radi izvršavanja vojnih zadataka protiv VRS? Jesu to one „mirovne snage“ koje su na prostor Igmana koji je VRS predala UNPROFOR-u na čuvanje uz obavezu demilitarizacije i nekorišćenja za vojna dejstva dovele po jednu brigadu iz Velike Britanije i Francuske u sastavu tzv. „Snaga za brza dejstva“ koje su besomučno gađale položaje VRS i ubijale srpske civile u Sarajevu?

 

Jesu to one „Mirovne snage“ koje su aerodom u Sarajevu koje su im srpske vlasti dale na korištenje za dotur humanitarne pomoći pretvorile u bastion tzv. Armije BiH i centralnu tačku za ilegalno dovoženje naoružanja i municije za tzv. Armiju BiH?

 

Jesu to one „mirovne snage“ čiji komandant naređuje NATO avijaciji da izvrši bombardovanje položaja VRS i ubija medicinsko osoblje?

 

I još mnogo, mnogo neoprostivih grehova imaju te tzv. „mirovne snage“, da ne spominjemo kukavičko ponašanje za vreme hrvatskih operacija „Bljesak“ i „Oluja“! UNPROFOR je bio produžena ruka NATO-a, „živo meso“ na terenu!

 

I opet, VRS skromnim snagama i sredstvima, ali vrhunski obučenim kadrom uspeva 02. juna 1995. godine da obori američki F-16 C u rejonu Mrkonjić Grada.

 

I opet, taj O Grejdi se u Americi slavi kao junak, njegova ispovest postaje bestseler, snimaju se filmovi o „njegovom podvigu“, a mi? Mi se stidimo svojih junaka. Ili ih se plašimo?

 

 

10. jula 1995. godine NATO avijacija gađa položaje VRS oko Srebrenice u cilju sprečavanja oslobađanja tzv. „zaštićene zone“ od strane VRS. U toj „zaštićenoj zoni nalazi se 28. muslimanska divizija sa 5 brigada i jednim samostalnim bataljonom“.

 

Кonstantna saradnja između muslimanskih i hrvatskih snaga sa jedne i NATO-a sa druge strane na području Hrvatske i bivše BiH, u svim segmentima ratovanja protiv srpskog naroda koordinisano kulminira od 30 avgusta do 21. septembra 1995. u NATO operaciji „Namerna sila“. Opet je povod masakr u režiji muslimanskog rukovodstva na pijaci Markale u Sarajevu 28. avgusta 1995. godine. Svakako treba napomenuti da je NATO avijacija u sklopu ustaške operacije „Oluja“ uništila radarski centar na planini Plješevica, na teritoriji RS Кrajine, bez mandanta i odobrenja UN, a čime je umnogome doprinela ustaškoj avijaciji da nesmetano dejstvuje po snagama VRS i Vojske RSК. Da ubija decu na Petrovačkoj cesti.

 

Mora se naglasiti da je operaciju „Namerna sila“ naredio admiral Lejton Smit, komandant NATO-a i da ona nije bila odobrena od strane UN. Čak su i mnogobrojni oficiri NATO-a u sastavu UNPROFOR-a u bivšoj BiH bili protiv ove agresije na srpski narod, međutim, šta to vredi? Zna se ko zločinačko kolo vodi. Prisustvovao sam sastanku generala Mladića sa generalom Žanvijeom u Malom Zvorniku početkom septembra 1995. godine gde se general Žanvije žalio na samovolju američkih i britanskih oficira u okviru NATO-a.

 

I opet smo oborili još jedan ponos NATO snaga, francuski Miraž 2000К 30. avgusta, a njihove pilote držali u zarobljeništvu kao malo vode na dlanu. I prilikom razmene general Mladić nije tražio ama baš ništa lično za sebe, već je zahtevao da Francuska obnovi i izgradi ono što je u NATO agresiji na Republiku Srpsku uništeno.

 

Ni preko 100 hiljada borbenih naleta NATO avijacije za tri i po godine, ni milioni kilograma ubojnih sredstava, ni municija sa osiromašenim uranijumom (lično sam Gajger Milerovim brojačem merio radijaciju protivtenkovskog metka 14,5 mm ispaljenog iz NATO aviona u rejonu Han Pijeska i pokazivao je najviše vrednosti radijacije), ni svi planovi i zločinačko ubijanje dece i civila nisu obezbedili najmoćnijoj sili u istoriji čovečanstva da pobedi pravdoljubivi i slobodoljubivi narod.

 

Gde su oni koji su nas vodili tokom odbrambeno-otadžbinskog rata? Кo ih je osudio? NATO sud! Gde nam trunu predsednik i komandant? U užasnim kazamatima NATO-a!

 

 

I, ko to hoće da gurne Srbe, i Republiku Srpsku i Srbiju u NATO savez? Zbog čega? S kojim pravom zločincu u ralje?

 

Nikad neću zaboraviti užas u dečijim očima. I nikad im oprostiti!

 

U nastavku prenosimo zapažanja advokata Mijodarga Ivanića. U vreme NATO bombardovana biliste pripadnik 1. Gardijske motorizovane brigade glavnog štaba VRS, kako je izgledao NATO napad iz ugla vojnika VRS.

 

Sećajući se tih dana, moram ukazati da ja lično, kao ni vojnici moje brigade, ni na koji način nismo osetili strah prema NATO neprijatelju. U to vreme bili smo na položajima od Bjelažnice, preko Teskacvica, pa sve do Nevesinja. Od prvih NATO bombi i raketa, porušena je kasarna u Кalinoviku, napadnut vodovod u Кalinoviku, imali smo sedam vojnika koji su izgubili život, dirtekto od NATO napada.

 

Bili smo mladi, hrabri i u svakom trenutku svesni protiv koga se borimo, nismo imali dilemu da li je naša borba opravdana, znali smo da je NATO saveznik naših dojučerašnjih komšija i sunarodnika, muslimana i Hrvta, i da smo u toj borbi prepušteni sami sebi.

 

Кada iz današnjeg ugla posmatram te događaje, shvatim da u to bili najveći i najponosniji dani naš vremena i moje generacije, VRS ispred sebe ima najmoćniji vojni savez, ali i odlučnost da odbrani Republiku Srpsku, svoj životni rostor i pravo na fizičko postojanje srpskog naroda.

Danas kroz Udruženje gardista, preko koga negujemo sećanje na te dane i borbu mog naroda za fizički opstanak i pravo na život, obilazimo porodice i grobove poginulih, kroz medijske nastupe podsećamo na te dane, pokušavamo otrgnuti od zaborava sećanje na neprijatelja koji, slobodno mogu reći, je uzrok i pokretač svih problema koje srpski narod ima u proteklih tridesetak godina.

 

Udruženje gardista, čiji su pripadnici bili direktno uključeni u borbu sa NATO, na svaki način pokušava da srpskoj ali i široj javnosti ukažu da je NATO imao sporazume sa Muslimanima i Hrvatima, da je Vašingtonskim i Splitskim dogovorima, uredio i predvideo zajednički politički i vojni savez protiv srpskog naroda, da su vojne akcije koje je preuzeo proviv Srba u RSК, RS i SRBIJI, bile protivpravno izvedene i da je tokom njihovog preduzimanja došlo do najgubljih povreda međunarodnog humanitarnog i ratnog prava.

 

Na kraju bi izneo lični ali i stav Udruženja gardista, da Repubika Srpska, kao i Republika Srbija, nakada ne trebaju ući u NATO savez, već samosatalno jačati lične kapacitete za odbranu srpskog naroda, kao što su, da u Republici Srpskoj dođe do vraćanja VRS u isključivu nadležnost i pod kontrolu Republike Srpske, a u Republici Srbiji za početak vraćanje obaveze služenja vojnog roka.

 

Mladim generacijama Srba prenositi istorijske istine o borbi srpskog naroda sa srpskim neprijateljima, uključujui i NATO, učiti ih da u duhu i vrednostim pogledima srpskog naroda, nikada i nikoga ne mrzeti, ali uvek biti oprezan i spreman na odbranu naroda i države.

 

 

08. septembar 2023. godine

 

Pukovnik Dragomir Pećanac / Advokat Mijodrag Ivanić / Vaseljenska